Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2569/18 od 25.09.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilja stekla pravo svojine na 1/10 dela tj. 10% po osnovu doprinosa i sticanja u porodičnoj zajednici na porodičnoj stambenoj zgradi koja se nalazi na kp br ... u površini od 183 m2 u ulici ... KO ..., list nepokretnosti ..., sa pravom korišćenja parcele broj ... u površini 476 m2 u sukorisničkom udelu od 1/10 dela što bi tuženi bili dužni da priznaju i trpe da se tužilja sa tim pravom uknjiži u katastru nepokretnosti ... Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava četvrtog izreke prvostepene presude, tako što je tužilja obavezana da tuženima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 170.550,00 dinara. Stavom četvrtim izreke tužilja je obavezana da tuženima naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 27.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje protiv preinačujućeg dela pobijane presude dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14), ispitao je u tom delu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je bivša supruga tuženog BB sa kojim je bila u braku od 22.11.1980. godine do 24.05.2001. godine iz kog imaju sina rođenog 1982. godine i ćerku rođenu 1988. godine. Tuženi VV je brat tuženog BB, a sada pokojni DD i GG su roditelji tuženih i bivši svekar i svekrva tužilje. Po zaključenju braka tužilja je sa suprugom živela u prizemnoj kući sa njegovim bratom i roditeljima u ulici ... Početkom 1981. godine suprug tužilje je tri meseca bio na radu u ..., a po povratku je sa tužiljom prešao da živi kod svojih babe i dede u ulici ..., gde je živeo i pre zaključenja braka. Kako u kući u ulici ... nije bilo dovoljno prostora za sve ukućane, u toku 1982. godine roditelji i deda tuženih su postigli dogovor da se stara kuća sruši i na istom placu izgradi nova spratna kuća za roditelje tuženih, tužene i tužilju. Stara kuća je srušena 1982. godine za nekoliko dana, zatim je iskopan i naliven temelj, urađena cokla i na taj način završena priprema za zidanje koje je počelo u maju 1983. godine, kada su izgrađeni prizemni i spratni deo i kuća stavljena pod krov. Zatim je postavljena električna i vodovodna instalacija. Te godine spratni deo kuće nije bio omalterisan što je učinjeno 1984. godine, dok su ostali radovi na uređenju tog dela završavani do kraja 1986. godine. Stara kuća je rušena mobom u kojoj su učestvovali svi članovi domaćinstva, rodbina i prijatelji, kao i tužilja koja je pomagala i tokom izgradnje, tako što je sa svekrvom spremala hranu i piće za radnike, a u lakšim poslovima fizički pomagala majstorima, te učestvovala u održavanju domaćinstva i starala se o detetu. U zidanju kuće su učestvovala dva glavna i dva pomoćna majstora a pomagali su prijatelji i rodbina. Tuženi BB i njegov otac su u slobodno vreme, nakon posla aktivno učestvovali u izgradnji kuće. Kada je kuća sazidana roditelji tuženih su se uselili u prizemlje nove kuće, a do tada su živeli u pomoćnom objektu u dvorištu, dok je tuženi VV u toku 1984. godine koristio dve sobe na spratu. Tužilja se sa suprugom 1987. godine preselila u spratni deo nove kuće, a tuženi VV je prešao kod roditelja u prizemlje, gde je nastavio da živi i nakon što se oženio. Nakon preseljenja u novu kuću tužilja i tuženi BB su činili odvojeno domaćinstvo u odnosu na njegove roditelje, a takođe i u odnosu na njegove babu i dedu koji su se preselili u pomoćni objekat koji je napravljen od materijala stare kuće i za njih završen 1986. godine. U vreme gradnje kuće svekar tužilje je bio zaposlen a svekrva nezaposlena, dok je tuženi VV bio učenik osnovne škole i zaposlio se tek 1989. godine. Suprug tužilje, tuženi BB je bio zaposlen kao ... u ... Tužiljin svekar je za izgradnju kuće podigao kredite, prodao je četiri lanca zemlje koja mu je pripala deobom očevine i tako dobijeni novac uložio u gradnju, a novčano su pomagali baba i deda tuženih koji su desetak godina radili u inostranstvu i deda je imao deviznu penziju i ušteđevinu, a osim kuće u ... posedovali su i parcele (oko pet lanaca) koje su prodali 1982. godine i novac uložili u izgradnju kuće. Tužilja je radila u ... 4 meseca u toku 1981. godine i ponovo se zaposlila 1984. godine i radila do 2000. godine. Tužilja je 1982. godine od svog oca dobila novac od prodaje jednog lanca zemlje koji je uložila u kupovinu pokretnih stvari, a u martu 1986. godine pošto je njen otac preminuo, majka je prodala tri lanca zemlje naredne godine i taj novac podelila ćerkama, tako da je tužilji pripalo 67.000,00 dinara, što je unela u bračnu zajednicu i od čega su kupljene pločice za kupatilo u prizemnom i spratnom delu, kuhinji i predsoblju, za kupovinu zidnih i podnih pločica, za podne pločice u ajnfortu, predsoblju na spratu i prizemlju. Tim novcem je opremljeno kompletno kupatilo, kupljeni kuhinjski elementi i nameštaj za spratni deo kuće. Nakon majčine smrti 1997. godine tužilja je sa sestrama prodala kuću za 10.500 DM i od toga joj je pripalo 3.500 DM, od kog novca je kupila nameštaj i belu tehniku. Vrednost kuće po glavnom projektu iz 1982. godine iznosi 1.892.586,00 dinara od čega je vrednost građevinskih i zanatskih radova 1.789,626,00 dinara, vodovoda i kanalizacije 64.760,00 dinara i električne instalacije 38.200,00 dinara. Tuženi su kao pravni sledbenici roditelja uknjiženi kao suvlasnici svaki na po 1/2 idealnog dela predmetne nepokretnosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tužilja stekla pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti sa udelom od 1/10 uz pravo korišćenja parcele na kojoj se kuća nalazi sa istim udelom, zaključujući da je predmetna porodična stambena zgrada stečena u porodičnoj zajednici koju su činili tužilja sa suprugom, njegovi roditelji i brat, pa je na osnovu vrednosti izgrađene kuće po projektu iz 1982. godine i doprinosa tužilje u sticanju našao da je doprinos tužilje 10%, dok je ulaganje drugih članova porodične zajednice 90%.

Drugostepeni sud je suprotno stanovištu prvostepenog suda zaključio da utvrđeno činjenično stanje ne daje osnova za utvrđenje prava svojine tužilje na predmetnoj nepokretnosti po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici. Vrednost zajedničke imovine, kada se radi o nepokretnosti, mora se utvrditi u visini građevinske vrednosti objekta koja podrazumeva vrednost materijala i uloženog rada, od čega se zatim oduzima vrednost učešća posebne imovine pojedinih članova porodične zajednice i učešće materijalne baze, tako da razlika tih vrednosti predstavlja rezultat zajedničkog rada sticalaca. Ta vrednost se deli na članove porodične zajednice srazmerno njihovom doprinosu koji se opredeljuje prema doprinosu svakog od njih (vrednuju se svi oblici rada članova porodične zajednice kao i oni koji donose prihod na posredan ili neposredan način). Vrednost predmetne nepokretnosti kao imovine koja je stečena radom članova porodične zajednice utvrđena je na osnovu glavnog projekta iz 1982. godine, koji ne odražava stvarno (faktičko) stanje u pogledu vrednosti stvarno iskorišćenog materijala i angažovane radne snage, pa nalaz i mišljenje veštaka aktuara ne može biti relevantan za utvrđivanje doprinosa tužilje i ostalih članova porodične zajednice u odnosu na vrednost kuće koja je opredeljena glavnim projektom, a takođe ni podatak o utvrđenoj tržišnoj vrednosti kuće. Kako tužilja na kojoj je bio teret dokazivanja nije dokazala građevinsku vrednost predmetne nepokretnosti, odnosno vrednost materijala i rada uloženog u njenu izgradnju, to se nije mogla utvrditi vrednost zajedničke imovine kao polazne osnove za izračunavanje udela članova porodične zajednice u njenom sticanju. Zato je prvostepena presuda preinačena u usvajajućem delu tužbenog zahteva i u tom delu tužbeni zahtev je odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, izloženo stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Po članu 195. Porodičnog zakona, imovina koju su zajedno sa supružnicima odnosno vanbračnim partnerima stekli radom članovi njihove porodice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu, s tim što se članovima porodice smatraju krvni, tazbinski i adoptivni srodnici supružnika, odnosno vanbračnih partnera koji zajedno sa njima žive. Na imovinske odnose čanova porodične zajednice shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika, osim odredbe člana 176. stav 2. (upisivanje u javni registar) i člana 180. stav 2. (pretpostavka o jednakim udelima). Prema članu 177. navedenog zakona, deobom zajedničke imovine u smislu ovog zakona, smatra se utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini, pri čemu ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, dobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba) po članu 180. stav 1. navedenog zakona.

Sticanje imovine u porodičnoj zajednici podrazumeva postojanje ekonomske zajednice i zajedničko sticanje imovine, dok se veličina svojinskog udela u zajednički stečenoj imovini utvrđuje u zavisnosti od vrednosti uloženog rada u sticanju i očuvanju imovine, bilo da je rad obavljen unutar domaćinstva na postojećoj imovini ili van domaćinstva, tako da su ostvareni prihodi unošeni u zajednicu, kao i od prihoda od posebne imovine pojedinih članova domaćinstva koji se pojavljuju kao rezultat korišćenja te imovine, pored vrednosti uloženog rada. Da bi se utvrdilo učešće tužilje u sticanju, u konkretnom slučaju bilo je potrebno utvrditi građevinsku vrednost izgrađene kuće koja podrazumeva vrednost građevinskog materijala i uloženog rada, a zatim od te vrednosti oduzeti učešće posebne imovine pojedinih članova porodične zajednice i učešće materijalne faze, tako da razlika tih vrednosti predstavlja rezultat zajedničkog rada sticalaca, koji se zatim deli na članove porodične zajednice srazmerno njihovom doprinosu. Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak izražen u pobijanoj presudi da na osnovu nalaza i mišljenja veštaka aktuara, koji je polazeći od opredeljene vrednosti kuće u glavnom projektu (koji predstavlja deo potrebne tehničke dokumentacije za izgradnju objekta i ne odražava faktičko stanje), utvrđivao doprinos tužilje i ostalih članova porodične zajednice, nije bilo moguće formirati uverenje o postojanju činjenica na osnovu kojih se utvrđuje vrednost imovine, rezultat zajedničkog rada sticalaca i veličina tužiljinog doprinosa u sticanju. U konkretnom slučaju (sticanje u porodičnoj zajednici) ne važi zakonska pretpostavka o jednakim udelima sticalaca (član 180. stav 2. Porodičnog zakona), već njihovi svojinski udeli zavise od njihovog doprinosa u sticanju imovine. Pored toga, sporazum roditelja i dede tuženih da se stara kuća sruši i na istom placu izgradi nova kuća ne sadrži izričit dogovor i nameru da se gradnja vrši samo za određene članove porodične zajednice i o njihovim svojinskim udelima, pa su zato neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, kojima se ukazuje da je tužilja učestvovala u gradnji porodične stambene zgrade, te da je sud morao utvrditi njen svojinski udeo, a ne upućivati tužilju na obligaciono-pravni zahtev. Teret dokazivanja navedenih bitnih činjenica za utvrđenje svojinskog udela tužilje u sticanju bio na tužilji u smislu članova 7. stav 1. i 2, 8, 228. i 231. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u delu pobijane presude kojom je odbijena žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda, na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Pitanje deobe zajedničke imovine stečene u porodičnoj zajednici dovoljno je razjašnjeno u sudskoj praksi, pa imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoje odluke, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba novog tumačenja prava. Pravilna primena materijalnog prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, pa nema razloga koji ukazuju na potrebu ujednačavanja sudske prakse. Imajući u vidu izneto na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u navedenom delu u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 21.08.2014. godine sa tužbenim zahtevom za utvrđenje prava svojine po osnovu sticanja u porodičnoj zajednici i na pripremnom ročištu je utvrđena vrednost predmeta spora u iznosu od 500.000,00 dinara.

Kako se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić