U odgovoru na reviziju tužena je osporila revizijske navode i predložila da se revizija tužioca odbije kao neosnovana, a troškove revizijskog postupka opredeljeno je tražila.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja revizijski navodi u delu gde se navodi da su razlozi drugostepenog suda u pobijanoj odluci pogrešni i nejasni, jer se njima suštinski ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Međutim, takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između Kredit Agrikol banke i GR Veliki izvor, AA PR Bojnik, zaključen je Ugovor o dozvoljenom minusu na tekućem računu od 02.10.2008. godine, kojim su određeni uslovi korišćenja dozvoljenog minusa. Ugovorom o prenosu potraživanja od 19.11.2012. godine, banka je kao cedent, prenela na „Solvent Point“ d.o.o. Beograd, kao cesionara, sva dospela nenaplaćena potraživanja koja ima prema svojim korisnicima, kako je to navedeno u poglavlju ugovora pod nazivom „predmet i svrha ugovora“. Takođe, navedeno je i da je predmet ugovora kupovina portfolio (zbir) identifikovanih potraživanja, a koji sadrži podatke o dužnicima, iznosima i pravnim statusima, koji su navedeni u Prilogu 1. ovog ugovora. Prilog 1. ugovora tužilac nije dostavio. „Solvent Point“ d.o.o. Beograd je kao cedent, dana 06.12.2012. godine, zaključio ugovor o prenosu potraživanja sa tužiocem. Predmet i svrha ovog ugovora je ugovorena na identičan način kao i u Ugovoru od 19.11.2012. godine, s tim što ni uz ovaj ugovor tužilac nije dostavio Prilog 1. ugovora, koji je naveden u ugovoru, a na osnovu kog bi se izvršila identifikacija ustupljenih potraživanja. Izvršni postupak protiv tužene je pokrenut predlogom za izvršenje od 07.09.2011. godine od strane banke. Podneskom od 27.09.2013. godine, tužilac je tražio promenu izvršnog poverioca u skladu sa navedenim ugovorima o prenosu potraživanja i Osnovni sud u Leskovcu je najpre Zaključkom Iv 6166/11 od 05.12.2013. godine, a zatim i Zaključkom pod istim brojem od 10.02.2014. godine, naložio tužiocu dostavu dokaza o prenosu potraživanja. Tužena je izjavila prigovor i osporila potraživanje banke. Rešenjem od 28.03.2014. godine stavljeno je van snage rešenje o izvršenju, ukinute su sve sprovedene izvršene radnje i odlučeno je da se postupak nastavi kao povodom prigovora protiv platnog naloga. Nalazom i mišljenjem veštaka utvrđena je visina eventualnog duga tužene.

Na temelju tako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužena duguje tužiocu iznos od 606.838,25 dinara, u smislu članova 295 i 436 ZOO.

Drugostepeni sud ne prihvata stanovište prvostepenog suda. U konkretnom slučaju izvršena je dvostruka cesija svih dospelih, nenaplaćenih potraživanja koje je banka imala prema svojim korisnicima, kako je to navedeno u Ugovorima o prenosu potraživanja od 19.11.2012. godine i 06.12.2012. godine. U samom tekstu oba ugovora naznačeno je da sastavni deo ugovora čini Prilog sa identifikacijom potraživanja, koji tužilac nije dostavio. Predmetni ugovori o cesiji sadrže samo opštu odredbu o ustupanju svih dospelih i nenaplaćenih potraživanja, pa se iz istih nije moglo zaključiti da je preneto predmetno potraživanje banke prema tuženoj, u situaciji kada tužena osporova predmetni dug. Tužilac je tokom drugostepenog postuka dostavio izjavu od 14.12.2020. godine u kojoj je navedeno da potraživanje prema dužniku GR Veliki izvor u iznosu od 881.522,24 dinara, za koje je tužena garantovala kao jemac, i koje je ugovorom o prenosu potraživanja od 19.11.2012. godine, ustupljeno „Solvent Point“, kao cesionaru. Drugostepeni sud zaključuje da je tužilačka strana prekludirana u dostavljanju ovog dokaza, ali i da dostavljena izjava ne može predstavljati relevantan dokaz da je potraživanje banke prema tuženoj ustupljeno tužiocu. Predmet ugovora o ustupanju je bitan element ugovora, jer potraživanje mora biti određeno ili makar odredivo u meri potrebnoj za jasnu identifikaciju istog, a kako to u konkretnom slučaju, ugovorom o cesiji nije učinjeno, niti izjava banke od 14.12.2020. godine može predstavljati dokaz o tome, to je drugostepeni sud zauzeo stanovište da je tužbeni zahtev neosnovan.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da je u granicama utvrđenog činjeničnog stanja utuženo potraživanje tužioca prema tuženoj neosnovano.

Revizijom tužioca osporava se izneto stanovište drugostepenog suda. Revident smatra da ima aktivnu legitimaciju da potražuje predmetno potraživanje, koju crpi upravo iz zaključenih ugovora o ustupanju potraživanja. Iz dostavljenih dokaza se može utvrditi koje je potraživanje preneto, jer je isto odredivo, a to što samim ugovorima nije konkretno navedeno predmetno potraživanje, ne znači da nije izvršen prenos istog, jer se pored ugovora moraju ceniti sve okolnosti jednog pravnog odnosa. Drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo jer nije pravilno tumačio nameru ugovornih strana u smislu čl. 99. stav 2. ZOO.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tužioca.

U konkretnom slučaju, tužena je osporila osnov tužbenog zahteva pa tužilac kao stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja sporne činjenice u smislu čl. 231. st. 2 ZPP. Predmetni ugovori o cesiji sadrže opštu odredbu o ustupanju svih dospelih i nenaplaćenih potraživanja, ali tužilac ne dostavlja Priloge ovih ugovora u kojima su potraživanja indetifikovana. Izjava banke o postojanju potraživanja prema tuženoj, nije relevantna, shodno članu 372. ZPP, jer revident ovaj dokaz prilaže prvi put na raspravi pred drugostepenim sudom, a nije učinio verovatnim da ga bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. Dakle, iz relevantnih dokaza se nije moglo nesporno utvrditi da je banka zaključenjem ugovora o cesiji na tužioca prenela predmetno potraživanje. Stoga su neosnovani navodi revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava u smislu čl. 99. stav 2. ZOO, jer namera ugovornih strana kod zaključenih ugovora o cesiji je bez uticaja na postojanje aktivne legitimacije tužioca u situaciji kada tužena spori osnov konkretnog potraživanja. Član 440. Zakona o obligacionim odnosima daje pravo dužniku da prema prijemniku istakne ne samo prigovore koje ima prema njemu, već i sve one prigovore koje je mogao istaći ustupiocu do časa kada je saznao za ustupanje. Položaj dužnika - cesuza ne može se pogoršati po ugovoru o cesiji. Zato mu je i dato pravo da se brani prigovorima prema cesionaru, ali i prigovorima koje je mogao istaći prema cedentu. Stoga utvrđivanje činjenice koje konkretno potraživanje je preneto na tužioca predstavlja bitan element ugovora o cesiji kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova u vezi sa podnetim odgovorom na reviziju kao u stavu drugom izreke ove odluke, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić