Tužena je dala odgovor na reviziju.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao o izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu revizijske navode da je pogrešnom primenom materijalnog prava odlučeno o tužbenom zahtevu za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, suprotno važećoj sudskoj praksi u istoj ili bitno sličnoj činjenično-pravnoj situaciji.

Zbog toga je na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o osnovanosti revizije u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 1016/19 od 17.09.2019. godine utvrđeno je da je tužilji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku Privrednog suda u Beogradu St 181/10 koji se sprovodi nad stečajnim „Evropa osiguranje” a.d. Beograd. Postupak stečaja nad ovim stečajnim dužnikom otvoren je 12.03.2009. godine, nakon neuspešno vođenog postupka likvidacije pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu L 14/06 koji je obustavljen. Iz dostavljenog izveštaja stečajnog upravnika je utvrđeno da je u vreme otvaranja postupka likvidacije većinski kapital društva „Evropa osiguranje“ bio društveni. Prema izveštaju stečajnog upravnika, tužilji je u stečajnom postupku utvrđeno potraživanje iz radnog odnosa u iznosu od 42.460,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.02.2005. godine, što čini ukupno 71.402,56 dinara, a po rešenju o glavnoj deobi stečajne mase St 181/10 od 13.09.2018. godine tužilji je 22.11.2018. godine isplaćen iznos od 28.561,02 dinara tj. 40% utvrđenog potraživanja, tako da njeno nenaplaćeno potraživanje iznosi ukupno 42.841,54 dinara. Tužbenim zahtevom tužilja traži naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 42.841,54 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate i troškovima parničnog postupka. Navedeni iznos imovinske štete je razlika između utvrđenog i isplaćenog iznosa potraživanja tužilje prema stečajnom dužniku.

Odlučujući o zahtevu tužilje za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, nižestepeni sudovi su primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, obavezali tuženu Republiku Srbiju da tužilji isplati traženi iznos naknade imovinske štete sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, uz zaključak o postojanju uzročno-posledična veze između štete koju tužilja trpi i neefikasnog sprovođenja stečajnog postupka, čijem trajanju tužilja nije doprinela.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, što je za posledicu imalo da je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Prema odredbama materijalnog prava sadržanih u čl. 32. stav 1, 35. stav 2. i 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG“ - Međunarodni ugovori, br. 9/2003, 5/2005, 7/2005, „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, br. 12/2010, 10/2015), člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i čl. 31. i 32. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015) tužena Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

U konkretnom slučaju, tužiljino potraživanje potiče iz radnog odnosa sa stečajnim dužnikom „Evropa osiguranje“ a.d. Beograd, koje u potraživanom iznosu nije naplaćeno u stečajnom postupku, a rešenjem stečajnog suda je utvrđeno da je tužilji u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U spisima se nalazi izveštaj stečajnog upravnika od 01.03.2021. godine iz kog proizlazi da je u trenutku otvaranja postupka likvidacije nad „Evropa osiguranje” a.d. Beograd to preduzeće bilo preduzeće sa društvenim kapitalom. Struktura kapitala u vreme otvaranja postupka likvidacije pred Trgovinskim sudom u Beogradu u predmetu L 14/06, nema značaja kod činjenice da je taj postupak kao bezuspešan obustavljen i postupak stečaja otvoren u 2009. godini. Struktura kapitala preduzeća u vreme pokretanja postupka stečaja nije utvrđena, a takođe ni struktura kapitala u vreme nastanka potraživanja tužilje. Zato se za sada se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova da postoji objektivna odgovornost tužene za naknadu imovinske štete koju je tužilja pretpela, predviđena članom 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u vezi člana 172. ZOO.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, nižestepene odluke su morale biti ukinute.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će upotpuniti činjenično stanje tako što će oceniti okolnosti na koje je ukazano ovim rešenjem, odnosno utvrditi strukturu kapitala „Evropa osiguranje” a.d. Beograd u trenutku nastanka potraživanja tužilje (da li je to preduzeće bilo društvo sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom) i strukturu kapitala u vreme otvaranja postupka stečaja, a što je od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava, pa će o tužbenom zahtevu za naknadu imovinske štete doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić