U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Ribarov, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine i Ministarstvo finansija, Uprava za trezor, koju zastupa Državno pravobranilaštvo - Odeljenje u Novom Sadu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2176/21 od 09.11.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 27.01.2023. godine doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2176/21 od 09.11.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu P 277/2017 od 13.11.2018. godine, obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 1.387.473,14 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.09.2018. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 237.679,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 799/19 od 07.03.2019. godine, stavom prvim izreke usvojena je žalba tužene. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda od 13.11.2018. godine je preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 837.664,74 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.09.2018. godine. Stavom trećim izreke prvostepena presuda je u preostalom delu ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv navedene presude donete u drugom stepenu, u pravnosnažnom delu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 2700/2019 od 27.01.2021. godine, ukinuta je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 799/19 od 07.03.2019. godine u stavovima prvom i drugom izreke i u tom delu predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu P 397/2019 od 11.04.2019. godine, usvojen je nepresuđeni deo tužbenog zahteva, pa je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 549.808,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 01.09.2018. godine do isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 149.140,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2176/21 od 09.11.2021. godine, usvojene su žalbe tužene izjavljene protiv presuda Osnovnog suda u Vrbasu P 277/2017 od 13.11.2018. godine i P 397/2019 od 11.04.2019. godine, pa su presuda Osnovnog suda u Vrbasu P 277/2017 od 13.11.2018. godine u delu naložene obaveze za isplatu iznosa od 837.664,76 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.09.2018. godine do isplate i presuda Osnovnog suda u Vrbasu P 397/2019 od 11.04.2019. godine preinačene, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tužena da tužiocu isplati ukupan iznos od 1.387.473,14 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.09.2018. godine do isplate i obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 128.250,00 dinara, kao i troškove žalbenog postupka u iznosu od 45.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku i na osnovu sprovedene rasprave i dopunjenog dokaznog postupka pred drugostepenim sudom, tužilac je rođen ... godine i profesionalno se bavi zemljoradnjom od 1992.-1993. godine. Od 2004. godine ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo. Zajedno sa suprugom ima u svojini 25 katastarskih jutara zemljišta u katastarskoj opštini ... . Nekoliko puta bio je učesnik licitacija održavanih povodom izdavanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini u katastarskim opštinama ... i ... . Posed zakupljenog zemljišta u tim prilikama ostvarivao bi oko Nove godine, odnosno posle Nove godine. U poslovnoj je saradnji sa SZTR „BB“ ..., čiji je vlasnik VV. Njen suprug GG je od strane više poljoprivrednih proizvođača, između ostalog i tužioca, bio ovlašćen za zastupanje u postupku licitacije po oglasu predsednika Opštine Vrbas od 13.12.2013. godine objavljenog u dnevnom listu „Dnevnik“ dana 27.12.2013. godine. Licitacija je održana 11.01.2014. godine. Tužilac je izlicitirao kao najpovoljniji ponuđač ukupno 19,1507 hektara zemljišta u KO ... . Odlukama predsednika Opštine Vrbas od 24.04.2014. godine tužiocu je dato u zakup izlicitarno poljoprivredno zemljište za vremenski period od tri godine. Tužilac je u maju 2014 godine stupio u posed zemljišta i na njemu zasejao soju. Ugovor o zakupu nije zaključen jer je uslov bio da se zakupnina isplati u celosti, pa kada je tužilac isplatio zakupninu za sve tri ageroekonomske godine ugovor je zaključen 21.10.2016. godine. Izlicitirano zemljište pod usevom soje nije prijavio radi dobijanja podsticaja.

Protiv odluka predsednika Opštine Vrbas od 24.04.2014. godine tužilac i Proka Kablarov su izjavili žalbe koje su odbijene rešenjem Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu i šumarstvo u Novom Sadu rešenjem od 09.09.2014. godine. Nakon toga, dana 21.10.2014. godine tužilac se, zajedno sa drugim licima koja su dobila zemljište na licitaciji, obratio Upravi za poljoprivredno zemljište sa „zahtevom za pomeranje prve godine zakupa 2013/2014. godine na 2014/2015. agroekonomsku godinu“, uz navode da zbog izostalog zaključenja ugovora o zakupu zemljište nije koristio. GG je u ime tužioca tražio da se utvrdi ko zemljište koristi. Postupajući po ovom zahtevu nadležni inspekcijski organ je 10.11.2014. godine izvršio kontrolu faktičkog poseda na licu mesta, kojom prilikom je na parcelama koje su date tužiocu u zakup on zatečen sa iskombajniranom sojom. Po prijavi navedenih okolnosti Ministarstvo finansija, Uprava za trezor, Filijala Vrbas je 15.01.2015. godine donela rešenje o pasivnom statusu poljoprivrednog gazdinstva tužioca na tri godine, iz razloga što tužilac nije posedovao ugovore o zakupu. Rešenjem Ministarstva poljoprivrede od 13.11.2015. godine ovo rešenje je poništeno i tužiocu uručeno 18.02.2016. godine. Uprava za trezor Ministarstva finansija donela je 14.02.2017. godine zaključak o obustavi postupka za određivanje pasivnog statusa poljoprivrednog gazdinstva tužioca.

Tužilac je prema prijavljenoj setvenoj strukturi svog poljoprivrednog gazdinstva za agroekonomsku 2013/2014. godinu imao posejanu soju na ukupnoj površini od 40,5460 ha u okviru koje je 19,1507 ha izlicitarnog zemljišta. Prema prosečno ostvarenom prinosu merkantilne soje na teritoriji Opštine Vrbas od 4.000 kg po 1 ha, on je trebalo da proizvode ukupno 162.184 kilograma. Prema otkupnim listovima SZTR „BB“ ..., on je te agroekonomske godine izneo 79.588 kilograma soje, dakle manje 82.596 kilograma prosečnog prinosa. Tužilac je spram prosečnog prinosa sa poljoprivrednog zemljišta u svojini koju je posejao sojom od 21,3953 ha trebalo da preda 85.581 kilogram merkantilne soje, iz čega sledi da ni na svom zemljištu nije ostvario prosečan prinos. Proizlazi da on na svoje ime nije uopšte predavao soju sa zemljišta koju je uzeo u zakup, odnosno da prinose sa zakupnog zemljišta uopšte nema. Upitan da da pojašnjenje za navedenu razliku u prinosu od 82,6 tona, tužilac je prilikom saslušanja saopštio da pretpostavlja da je preostali prinos iskoristio za sopstvene potrebe, ali da ne može da se seti.

Osnovnu obradu zemljišta potrebno je uvek izvršiti u periodu septembar- novembar, najkasnije u decembru mesecu. Kasna zimska obrada zemljišta može dovesti do smanjenja prinosa od 10%. Prolećna osnovna obrada zemljišta neminovno dovodi do značajnog smanjenja prinosa, koji bi u konkretnim okolnostima obrade predstavljao umanjenje od 25%, s obzirom da je licitacija održana u januaru mesecu 2014. godine, što spram prosečne cene soje od 43,74 dinara po kilogramu, predstavlja iznos od 837.646,74 dinara. Tužilac je saopštio da zna da obrada zemljišta podrazumeva zimsko oranje koje on jeste izvršio na parcelama u vlasništvu, a da ne zna u kakvom su stanju bile izlicitirane parcele kada je ušao u njihov posed, niti zna šta je bilo posejano na njima prethodne ekonomske godine.

Za 2014. godinu rok za podnošenje zahteva za podsticaje u biljnoj proizvodnji je bio od 01.05.2014. godine do 30.06.2014. godine, za regres za gorivo od 01.05.2014. godine do 20.11.2014. godine , za regres za đubrivo od 05.05.2014. godine do 20.11.2014. godine, za regres za premiju osiguranja od 15.06.2014. godine do 31.10.2014. godine. Za 2015. godinu rok za podnošenje zahteva za podsticaje u biljnoj proizvodnji je bio od od 01.05.2015. godine do 30.06.2015. godine, za regres za gorivo od 05.05.2015. godine do 20.11.2015. godine , za regres za đubrivo od 05.05.2015. godine do 20.11.2015. godine, za regres za premiju osiguranja od 15.06.2015. godine do 31.10.2015. godine. Za 2016. godinu rok za podnošenje zahteva za podsticaje u biljnoj proizvodnji je bio od od 01.03.2016. godine do 30.04.2016. godine, za regres đubrivo od 05.05.2016. godine do 30.09.2016. godine, za regres za premiju osiguranja od 15.06.2016. godine do 31.10.2016. godine. Zahtevi su se podnosili na propisanim obrascima, a kao dokaz prilagali su se fiskalni računi za đubrivo i gorivo, te dokaz o plaćenoj premiji osiguranja.

Tužilac nije podnosio zahtev za ostvarivanje podsticaja za agroekonomsku 2013/2014. godinu za izlicitiranu površinu zemljišta. Za slučaj da je zahtev podneo, on bi imao pravo na podsticaje od 12.000,00 dinara po jednom hektaru, što čini ukupno za zakupljenu površinu 229.808,40 dinara. Za agroekonomsku 2014/2015. godinu tužilac je podneo zahtev za podsticaje u biljnoj proizvodnji u 2015. godini, koji je rešenjem Ministarstva finansija, Uprava za trezor, Filijala Vrbas od 30.06.2015. godine odbijen, jer je tužiočevom poljoprivrednom gazdinstvu utvrđen pasivni status. Protiv tog rešenja on je izjavio žalbu Ministarstvu finansija, Upravi za trezor, Centrali Beograd 17.07.2015. godine, a nema podataka kakav je ishod tog postupka. Zahtev za podsticaj za agroekonomsku 2015/2016. godinu tužilac nije podneo. U ove dve agroekonomske godine mogao je spram tada važeće regulative za posejane površine ostvariti podsticaj u visini od 320.000,00 dinara.

Ukupan iznos naknade štete koju tužilac zahteva u skladu sa nalazom veštaka se sastoji od 837.664,74 dinara na ime manje ostvarenog prinosa zbog kasnog ulaska u posed zemljišta u agroekonomskoj 2013/2014. godini, te neostvarenih podsticaja za tri agroekonomske godine dok je trajao zakup u iznosu od 549.808,40 dinara (ukupno 1.387.473,14 dinara).

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima, Zakona o poljoprivrednom zemljištu i Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, citiranih u obrazloženju drugostepene presude i ocenio da tužbeni zahtev nije osnovan, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Činjenice utvrđene u postupku ne pružaju osnov za zaključak da je tužena u obavezi da tužiocu naknadi štetu koju je pretpeo u vidu manje ostvarenog prinosa zbog kasnog ulaska u posed zemljišta u agroekonomskoj 2013/2014. godini. I po oceni Vrhovnog kascionog suda tužilac nije dokazao da postoji odgovornost tužene za umanjenje prinosa soje na zakupljenom zemljištu. Iako je tužena prekoračila rokove propisane zakonom za izdavanje zemljišta u zakup, tužilac kao vlasnik registrovanog poljoprivrednog gazdinstva i učesnik više licitacija državnog poljoprivrednog zemljišta nije u konkretnim okolnostima postupao u skladu sa standardom dobrog poljoprivrednika iz člana 18. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. On je pristao da učestvuje na licitaciji raspisanoj za januar mesec 2014. godine, nakon isteka optimalnih rokova za primarnu obradu poljoprivrednog zemljišta, pa mu nije moglo ostati nepoznato da na taj način ne može očekivati prosečne prinose u agroekonomskoj 2013/2014 godini. Odabrao je poljoprivrednu kulturu koju će uzgajati na zakupljenom poljoprivrednom zemljištu te agroekonomske godine, a za istu kulturu nije dostavio dokaze da je ostvarivao prosečne prinose i na svom zemljištu, niti dokaze da ih je blagovremeno posejao.

Pored toga, tužilac je izjavio žalbu protiv odluke o dodeli zemljišta u zakup, a nakon što je stupio u posed zemljišta u maju mesecu 2014. godine tražio je odlaganje isplate zakupnine iz razloga što nije stupio u posed. Upravo ova njegova inicijativa je bila razlog inspekcijskog pregleda koji je za dalju posledicu imao donošenje odluke o stavljanju u pasivan status poljoprivrednog gazdinstva tužioca.

Tužilac nije dostavio dokaze ni na okolnost postojanja i visine štete, a koja se sastoji u adekvatnoj uzročno-posledičnoj vezi sa činjenicom da nije ušao u posed zakupljene nepokretnosti u periodu od druge polovine januara do druge polovine aprila odnosno do maja meseca 2014. godine. Prema dokazima izvedenim u postupku, predata količina soje te agroekonomske godine odgovara površini zemljišta koje je u svojini tužioca, tako da ne postoje pokazatelji na okolnost realno očekivanih i ostvarenih prihoda na zakupljenom zemljištu. Pri tom, tužilac nije umeo da objasni u kakvom stanju je bilo poljoprivredno zemljište koje je zakupio u smislu ranije setvene kulture, kakav je uticaj izostanka primarne obrade na prinos, poštovanja plodoreda i svih drugih okolnosti koje utiču na ostvarivanje prosečnih prinosa, pa je pravilna ocena drugostepenog suda da tužbeni zahtev u ovom delu nije osnovan. prema pravilu o teretu dokazivanja propisanog članom 231. ZPP.

Pravilna je ocena drugostepenog suda da nije osnovan ni zahtev za naknadu štete zbog neostvarenih sredstava podsticaja za tri agroekonomske godine, zasnovan na nezakonitom i nepravilnom radu oragana tužene u smislu člana 172. stav 1. ZOO. Prema ovoj odrebi pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Uslov za utvrđivanje postojanja visine ove štete u konkretnom slučaju je prethodno vođenje i okončanje upravnog postupka za ostvarivanje prava na podsticaje. Tužiočeva aktivnost u tom pravcu je izostala, pa stoga tužena ne može biti odgovorna za štetu koju je tužilac po ovom osnovu pretpeo u vidu umanjenja imovine tužioca za sredstva podsticaja.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi. Odluka o tužbenom zahtevu je doneta pravilnom primenom materijalnog prava, za koju su dati dovljni i jasni razlozi, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kascioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić