Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena je na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Višeg suda u Kragujevcu P 75/10 od 15.10.2010. godine podnela 03.09.2012. godine predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Kompanije „Dunav osiguranje“ a.d.o. radi naplate naknade nematerijalne štete dosuđene tom presudom. Predloženo izvršenje određeno je rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Kragujevcu I 6506/12 od 06.09.2012. godine i sprovedeno 07.09.2012. godine na novčanim sredstvima na računu izvršnog dužnika, u iznosu od 648.744,63 dinara. Označenom presudom obavezani su tuženi Kompanija „Dunav osiguranje“ a.d.o. i BB da solidarno tužilji AA naknade nematerijalnu štetu. Protiv te presude žalbu je izjavila samo tužena kompanija i njena žalba je usvojena rešenjem drugostepenog suda Gž 105/11 od 22.01.2011. godine, kojim je presuda P 75/10 od 15.10.2010. godine ukinuta u odnosu na žalioca i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Prepis tog drugostepenog rešenja dostavljen je tuženoj 31.01.2011. godine. Greškom zaposlenog u pisarnici prvostepena presuda je oglašena pravnosnažnom i izvršnom u odnosu na oba tužena u tom sporu. U ponovljenom postupku tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete je pravnosnažno odbijen u odnosu na tuženu kompaniju – prepis drugostepene presude kojom je pravnosnažno okončan postupak za naknadu nematerijalne štete, dostavljen je tuženoj 14.10.2011. godine. Revizija tužene u tom sporu odbačena je rešenjem prvostepenog suda P 5/11 od 31.10.2011. godine, a drugostepenim rešenjem Gž 2906/11 od 23.11.2011. godine odbijena je žalba tužene izjavljena protiv tog rešenja. Potvrda pravnosnažnosti i izvršnosti presude P 75/10 od 15.10.2010. godine u odnosu na tuženu Kompaniju „Dunav osiguranje“ a.d.o. ukinuta je pravnosnažnim rešenjem Višeg suda u Kragujevcu P 5/11 od 24.09.2012. godine. Pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P 6165/15 od 18.01.2016. godine obavezana je Republika Srbija da na ime naknade štete isplati Kompaniji „Dunav osiguranje“ a.d.o. iznos od 648.744,63 dinara sa zateznom kamatom od 04.04.2015. godine. U izvršnom postupku, pokrenutom na osnovu te presude, od Republike Srbije naplaćen je 07.12.2018. godine iznos od 1.008.285,71 dinar.

Podnetom tužbom traženo je da se tužena obaveže na isplatu tog iznosa sa zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate.

Prvostepeni sud je tužbeni zahtev odbio primenom članova 154. stav 1, 155, 158. i 216. Zakona o obligacionim odnosima. Po stanovištu tog suda, tužena je svoje novčano potraživanje naplatila na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Višeg suda u Kragujevcu P 75/10 od 15.10.2010. godine, donete u postupku u kojem je samostalno – kao pravno neuko lice, zastupala svoje interese. Zbog toga se, po shvatanju prvostepenog suda, ne može smatrati da između njene radnje pokretanja postupka prinudne naplate u odnosu na Kompaniju „Dunav osiguranje“ a.d.o. i naplate postoji uzročno-posledična veza, jer u radnjama tužene nema namere, odnosno nepažnje koja je dovela do nastanka štete i umanjenja imovine označene kompanije.

Drugostepeni sud je delimično usvojio žalbu tužioca i preinačio prvostepenu presudu. Po stanovištu tog suda, tužena je zloupotrebila pogrešno stavljenu potvrdu izvršnosti presude P 75/10 od 15.10.2010. godine u odnosu na tuženu Kompaniju "Dunav osiguranje“ a.d.o. i pokrenula izvršni postupak, sa namerom da od te kompanije naplati novčano potraživanje, iako je znala da je pre podnošenja predloga za izvršenje od 03.09.2012. godine njen tužbeni zahtev za naknadu štete u odnosu na izvršnog dužnika pravnosnažno odbijen, zbog čega postoji njena odgovornost za štetu u smislu člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zajedno sa odgovornošću tužioca po osnovu člana 172. stav 1. istog Zakona. S obzirom da je tužilac u celosti nadoknadio štetu osiguravajućoj kompaniji, po stanovištu drugostepenog suda, osnovano potražuje da mu se isplaćeni iznos regresira, ali ne u celosti već srazmerno udelu tužene u nastanku štete, u smislu članova 423. stav 1. i člana 424. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani navodi revidenta da je drugostepeni sud u ovom sporu pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Prema članu 158. tog Zakona, krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom. Odredbom člana 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo. Označena odredba se, na osnovu člana 171. stav 1. tog Zakona, primenjuje i na druge poslodavce u pogledu odgovornosti za štetu koju zaposleni koji kod njih rade prouzrokuju u radu ili u vezi sa radom.

Solidarna odgovornost više lica za istu štetu uređena je članom 206. Zakona o obligacionim odnosima. Prema toj odredbi, za štetu solidarno odgovara više lica koja su je prouzrokovala zajedno (stav 1); podstrekač i pomagač, kao i onaj koji je pomogao da se odgovorno lice ne otkrije, solidarno odgovaraju sa njim (stav 2); solidarno odgovaraju za prouzrokovanu štetu i lica koja su je prouzrokovala radeći nezavisno jedno od drugog, ako se ne mogu utvrditi njihovi udeli u prouzrokovanoj šteti (stav 3), kao i kad je štetu prouzrokovalo neko od dva ili više određenih lica koja su na neki način međusobno povezana, a ne može se utvrditi koje je od njih štetu prouzrokovalo (stav 4).

U konkretnom slučaju, oštećenom – Kompaniji „Dunav osiguranje“ a.d.o. umanjena je imovina (član 155. Zakona o obligacionim odnosima) za iznos koji je tužena naplatila u izvršnom postupku. Takvu naplatu u tom postupku omogućila je pogrešno iskazana izvršnost presude Višeg suda u Kragujevcu P 75/10 od 15.10.2010. godine i u odnosu na označenu kompaniju, na osnovu koje je tužena podnela 03.09.2012. godine predlog za izvršenje sredstvima na računu izvršnog dužnika. Za tako nastalu štetu postoji solidarna odgovornost tužioca i tužene, saglasno članu 206. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac odgovara za štetu na osnovu člana 171. stav 1. u vezi člana 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog pogrešno date potvrde izvršnosti označene presude i u odnosu na navedenu kompaniju, s obzirom da je ta presuda po njenoj žalbi u odnosu na nju bila ukinuta i predmet vraćen na ponovni postupak. Tužena odgovara za štetu na osnovu člana 154. stav 1. i člana 158. Zakona o obligacionim odnosima jer je predlog za izvršenje podnela nakon pravnosnažnog okončanja njenog spora za naknadu štete, u vreme kada je već znala da je njen tužbeni zahtev odbijen u odnosu na tuženu Kompaniju „Dunav osiguranje“ a.d.o.

Tako nastalu štetu oštećenom nadoknadio je samo tužilac, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Osnovnog suda u Kragujevcu P 6165/15 od 18.01.2016. godine. Zbog toga osnovano od tužene, kao solidarnog obveznika naknade štete, saglasno članu 423. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima zahteva naknadu dela njene obaveze. Regres isplatioca uređen je članom 208. Zakona o obligacionim odnosima, prema udelu u nastaloj šteti (stav 1. i 2), a u slučaju nemogućnosti da se utvrde udeli dužnika, u jednakom delu, osim ako pravičnost zahteva da se u konkretnom slučaju drukčije odluči (stav 3).

Sledstveno izloženom, po oceni revizijskog suda, nisu osnovani navodi revidenta o nepostojanju njene odgovornosti za nastalu štetu jer podnošenje predloga za izvršenje nije adekvatan uzrok štete, već da postoji samo odgovornost tužioca čiji je organ nepravilnim radom izdao potvrdu o izvršnosti presude, zbog čega tužilac svoje regresno potraživanje može ostvariti samo prema zaposlenom u njegovom organu koji je u svom radu prouzrokovao štetu trećem licu.

Podnošenje predloga za izvršenje protiv izvršnog dužnika Kompanije „Dunav osiguranje“ a.d.o. na osnovu izvršne presude za koju je tužena u to vreme znala da je u odnosu na označenu kompaniju ukinuta, i u vreme kada je postupak za naknadu štete u odnosu na nju već bio pravnosnažno okončan odbijanjem tužbenog zahteva, predstavlja adekvatan uzrok štete nastale sprovođenjem izvršenja određenog rešenjem o izvršenju donetog na osnovu te izvršne isprave. Tužena odgovara za tako nastalu štetu po pravilu o pretpostavljenoj krivici (član 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Saznanje da je označena sudska odluka ukinuta i da je njen tužbeni zahtev odbijen prema navedenoj kompaniji potvrđuje nameru tužene da svoje potraživanje naplati od onog ko nije dužnik (član 158. Zakona o obligacionim odnosima) i da mu tako pričini običnu štetu (član 155. Zakona o obligacionim odnosima). Pravo tužioca da od zaposlenog koji je štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom zahteva naknadu plaćenog iznosa (član 171. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), ne dira u njegovo pravo na regres iz člana 208. Zakona o obligacionim odnosima od tužene, kao solidarno odgovorne za nastalu štetu (član 206. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima).

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković