Presudom Višeg suda u Nišu Gž 852/21 od 22.04.2021. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženom bankom zaključio Ugovor o dinarskom kreditu za refinansiranje dana ...2018. godine, kojim je banka stavila na raspolaganje tužiocu kao korisniku kredita iznos od 340.000,00 dinara na period od 36 meseci. U članu 6. stav 1. ugovora predviđeno je da se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 0,50% od iznosa odobrenog kredita. Ponudom za zaključenje tog ugovora predviđeno je u tački 3.3 da je jednokratna naknada za obradu zahteva fiksna: 0,50% od iznosa odobrenog kredita, odnosno 1.700,00 dinara i da pada na teret korisnika kredita. Pored ove naknade u ponudi su prikazani i troškovi izdavanja menice od 100,00 dinara i troškovi kreditnog biroa od 240,00 dinara. U obaveznim elementima ugovora takođe je predviđeno u tački 3.5 da na teret korisnika kredita pada jednokratna naknada za obradu zahteva – fiksna od 0,50% od iznosa odobrenog kredita, odnosno 1.700,00 dinara, a pored ove naknade su prikazani i troškovi izdavanja menice od 100,00 dinara i troškovi kreditnog biroa od 240,00 dinara. Na osnovu plana otplate kredita utvrđeno je da je dana 25.06.2018. godine tužena naplatila od tužioca iznos od 1.700,00 dinara za koji iznos je umanjen iznos ukupno odobrenog kredita.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava jer tužiocu nije predočeno ugovorom niti u predugovornoj fazi na šta se ova naknada odnosi, u čemu se sastoji i koliko troškovi iznose, kao i zbog čega se vezuju za određeni procenat od odobrenog kredita, uz dodatnu argumentaciju drugostepenog suda da se radi o troškovima koji mogu biti naplaćeni kroz obračun efektivne kamatne stope, što ovde nije slučaj jer je naknada ugovorena kao poseban trošak čija struktura nije opredeljena. Zato tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova 210. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja s obzirom da je banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Po članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 25.06.2018. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita i takva odredba ugovora je pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu, u tački 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita. Pored ostalog, jasno je prikazana jednokratna naknada za obradu zahteva – fiksna 0,50% od iznosa odobrenog kredita, odnosno 1.700,00 dinara, što odgovara i sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 0,50% od iznosa realizovanog kredita. Obaveza iskazivanja ukupnih troškova kredita kroz efektivnu kamatnu stopu (član 2. stav 1. tačka 21. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) koja omogućava korisniku da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga, takođe je prikazana u ponudi (tačka 3.2). Kako je tužilac, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini troškova koji padaju na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. navedenog zakona. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 0,50% od iznosa kredita nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova za sastav jednog podneska (odgovor na tužbu) od strane advokata u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanja na jednom održanom ročištu 7.500,00 dinara (sa traženom kamatom) i za sastav žalbe 12.000,00 dinara, sve prema važećoj Advokatskoj tarifi u vreme presuđenja, kao i za sastav revizije 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik“ 37/2021 od 14.04.2021. godine). Tuženoj pripadaju i traženi troškovi na ime sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku po 1.900,00 dinara, za reviziju 3.800,00 dinara i revizijsku odluku 5.700,00 dinara.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić