Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 55/14), u vezi člana 403. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog – protivtužioca dozvoljena, ali nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tuženog - protivtužioca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac-protivtuženi je sa Samostalnom trgovinskom radnjom „...“ AA iz sela ..., kao korisnikom kredita zaključio 07.03.2007. godine ugovor o kreditu kreditne partije ...-...-... u iznosu od 7.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Rok otplate je 18 meseci sa kamatnom stopom od 15,40 % godišnje. Kao obezbeđenje urednog izvršenja obaveza po kreditu korisnik se obavezao da dostavi dve blanko solo menice. Istog dana zaključen je ugovor o namenski oročenom deviznom depozitu za dobijanje ovog kredita broj ...-...-... sa BB (ocem tuženog) iz sela ... po kome je jemac BB položio devizni depozit u iznosu od 2.100 evra. Tužilac i navedena samostalna trgovinska radnja zaključili su 06.03.2007. godine ugovor o izdavanju bankarske garancije broj ... –...-... Iznos garancije je 300.000,00 dinara, a izdata je u korist „SL GROSS“ D.O.O. iz ..., Ogranak ... . Garancija stupa na snagu odmah, a rok važnosti je 24.08.2007. godine. Po njoj je tužilac izvršio isplatu iznosa od 144.521,82 dinara u korist korisnika garancije 30.08.2007. godine. Dana 07.03.2007. godine tužilac je na tekući račun Samostalne trgovinske radnje „...“ uplatio protivvrednost 7.000 evra, a istog dana ova radnja je uplatila tužiocu 162.429,85 dinara (2.000 evra) sa konstatacijom da se uplata odnosi na partiju ....-...-.... po prethodnom ugovoru o kreditu zaključenom između stranaka 05.02.2007. godine. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke Zorana Zdravkovića, utvrđeno je da dug tuženog po kreditu od 07.03.2007. godine, na dan 11.06.2009. godine iznosi 379.047,35 dinara, redovna kamata je 266,55 dinara, a zakonska zatezna kamata 62.146,35 dinara. Prema nalazu veštaka od strane tužioca izvršena je 30.08.2007. godine isplata iznosa od 144.521,82 dinara po nalogu „SL GROSS“ od 24.08. 2007. godine. Veštak se izjasnio da nema dokaza da je tužilac iz deviznog depozita isplatio 2.000 evra BB koji su kao instrument obezbeđenja za uredno izvršenje obaveze po kreditu tuženog od 06.03.2007. godine položene u depozit, niti je ovakav dokaz o isplati dobio od stranaka. Veštak ekonomsko-finansijske struke Jasmina Spasić je u svom nalazu i mišljenju u pogledu visine duga po kreditu od 07.03.2007. godine i visine uplaćenog iznosa sa kamatom po bankarskoj garanciji od 06.03.2007. godine i osnova izmirenja obaveze po izvodu broj ...od 07.03.2007. godine utvrdila da je visina duga u iznosu od 162.429,85 dinara u saglasnosti sa nalazom veštaka Zdravković Zoranom, pri čemu se nije izjašnjavala o pripadajućoj kamati na glavni dug po kreditu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je osnovan zahtev tužioca za isplatu duga po menici od 379.313,90 dinara, a da je preko dosuđenog do traženog iznosa od 441.460,48 dinara zahtev neosnovan. Neosnovan je i zahtev tužioca za isplatu duga po menici u iznosu od 185.905,45 dinara, kao i protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca za isplatu iznosa od 162.429,85 dinara.

Pravilno je i po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca za isplatu duga po menici (...) u iznosu od 441.460,48 dinara sa pripadajućom kamatom na iznos od 379.313,90 dinara, a odbio tužbeni zahtev za dosuđenje kamate na preostali iznos duga od 62.146,58 dinara i obavezao tuženog da tužiocu po osnovu duga po menici (...) isplati iznos od 185.905,45 dinara sa pripadajućom kamatom na iznos od 144.521,82 dinara, odnosno odbio zahtev tužioca za dosuđenje tražene kamate na preostali iznos duga od 41.383,63 dinara, kao i protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca za povraćaj iznosa od 162.429,85 dinara.

Neosnovano se u reviziji tuženog – protivtužioca ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Članom 1065. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) propisano je da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos od novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom.

Prema članu 1083. stav 1. istog zakona bankarskom garancijom se obavezuje banka prema primaocu garancije (korisniku), da će mu za slučaj da mu treće lice ne ispuni obavezu o dospelosti izmiriti obavezu ako budu ispunjeni uslovi navedeni u garanciji.

U konkretnom slučaju, tuženi – protivtužilac svoje obaveze iz ugovora o kreditu koji je zaključio sa tužiocem – protivtuženim, nije u potpunosti ispunio, već samo delimično, da bi docnije i prestao sa isplatom ugovorenih anuiteta. Veštačenjem je utvrđeno da visina glavnog duga sa ugovorenom kamatom iznosi 441.460,48 dinara, a visina pripadajuće ugovorene kamate na dospele neisplaćene iznose (zaključno sa 11.06.2009. godine) iznosi 62.413,03 dinara. Stoga, tužilac – protivtuženi ima pravo da potražuje iznos od 441.460,48 dinara, s tim da na iznos od 379.047,35 dinara ima pravo na zakonsku zateznu kamatu počev od 12.06.2007. godine pa do isplate. Na iznos od 62.413,03 dinara na ime obračunate kamate tužiocu – protivtuženom ne pripada kamata od navedenog datuma, u kom delu je drugostepeni sud pravilno odbio zahtev tužioca. U pogledu zahteva tužioca – protivtuženog za isplatu iznosa koje je banka isplatila korisniku bankarske garancije „SL GROSS“, zahtev je takođe osnovan, budući da su parnične stranke bile u poslovnom odnosu po osnovu ugovora o izdavanju bankarske garancije, da je korisnik garancije zadnjeg dana u kome je rok važenja garancije isticao (24.08.2007. godine), banci dostavio zahtev za isplatu iznosa po garanciji od 144.521,82 dinara i koji je banka isplatila 30.08.2007. godine. Činjenica što je bankarska garancija isplaćena korisniku garancije 30.08.2007. godine nije od uticaja na punovažnost obaveze tuženog – protivtužioca po ovom osnovu iz razloga što je korisnik bankarske garancije podneo zahtev za isplatu garancije u roku važenja garancije, odnosno 24.08.2007. godine.

U pogledu protivtužbenog zahteva, neosnovano se revizijom tuženog – protivtužioca ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Naime, tuženi – protivtužilac je kod tužioca 07.02.2007. godine podigao kredit po partiji ...-...-... u iznosu od 2.000 evra. Kao instrument obezbeđenja urednog izvršenja obaveza po kreditu tužilac je sa ocem tuženog – protivtužioca zaključio ugovor o deviznom depozitu i jemstvu sa istim datumom. Dana 07.03.2007. godine tuženi – protivtužilac je kod iste banke podigao kredit na iznos od 7.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti, po kome mu je banka izvršila isplatu, pri čemu je ukupan iznos umanjila za iznos od 162.429,85 dinara koji je služio za otplatu prethodnog kratkoročnog kredita, što je konstatovano i u nalazu i mišljenju veštaka. Na taj način je likvidirana partija prethodnog kredita. Po naknadnom ugovoru o kreditu od 07.03.2007. godine BB je sa tužiocem zaključio ugovor o deviznom depozitu sa istim datumom na iznos od 2.100 evra. Prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko- finansijske struke po oba kredita (od 07.02.2007. i 07.03.2007. godine) otac tuženog – protivtužioca BB je bio garant po ugovoru o deviznom depozitu sa iznosom i od 2.000 i 2.1000 evra. Kod izmirenja prvog kredita koji je učinjen na dan ugovaranja isplate drugog kredita, tuženi nije dokazao da je iz depozita, a po ugovoru sa njegovim ocem, banka izvršila prenos iznosa od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti na partiju za otplatu prvog kredita, niti postoji dokaz da je taj depozit isplaćen nalogom na ruke ili preko tekućeg računa garanta BB. Tuženi – protivtužilac nije dokazao da je po drugom kreditu njegov otac prilikom zaključenja ugovora o jemstvu izvršio uplatu deviznih sredstava od 2.100 evra u depozit. U svakom slučaju kako je po oba ugovora o depozitu, u ugovornom odnosu sa bankom bio otac tuženog – BB, isti je aktivno legitimisan da ukoliko ima potraživanja po tom osnovu zahteva od tužilačke banke vraćanje depozita. Osim toga vraćanje depozita može se tražiti tek nakon otplate koje je tuženi – protivtužilac zaključio sa tužilačkom bankom. Pri tome aktivno legitimisan za takvu vrstu potraživanja nije tuženi – protivtužilac već lice koje je sa bankom zaključilo ugovor o depozitu, a to je otac tuženog – protivtužioca. Iz ovih razloga nisu osnovani revidentovi navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić