Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužiočev otac BB je sačinio zaveštanje pred svedocima 17.04.2005. godine, kojim je raspolagao svojom imovinom. Posle očeve smrti pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Kragujevcu O 3158/16 od 31.08.2016. godine raspravljana je zaostavština sada pok. BB i utvrđeno je da bi njegovu zaostavštinu nasledila po osnovu testamenta njegov bračni drug VV a takođe je utvrđeno da je ostavilac od lica koja se po zakonu pozivaju na nasleđe ostavio suprugu VV i sina AA, ovde tužioca. Tužilac je vodio parnicu radi utvrđenja ništavosti zaveštanja sada pok. BB u predmetu Osnovnog suda u Kragujevcu, Sudska jedinica u Batočini P 8141/11 a koje zaveštanje je bilo deponovano kod Opštinskog suda u Batočini u predmetu R3 35/05 a proglašeno je na zapisniku pred istim sudom u predmetu O 145/05 20.10.2015. godine i njime je zaveštalac raspolagao u korist svoje supruge sada pokojne VV. Tužilac je u tom postupku tužbu zasnovao na tvrdnji da zaveštalac u vreme sačinjavanja zaveštanja nije bio testamentalno sposoban jer je bio bitno smanjeno uračunljiv. U toku postupka tužilac je kao razlog ništavosti zaveštanja izneo i tvrdnju da se na zaveštanju ne nalazi autentičan potpis zaveštaoca odnosno da je taj potpis falsifikovan. U postupku tužilac je u cilju dokazivanja svoje tvrdnje predložio grafološko veštačenje na tu okolnost ali to veštačenje nije izvedeno pošto je utvrđeno da je zaveštanje izgubljeno a sudski veštak grafološke struke nije prihvatio da veštačenje obavi na osnovu fotokopije. Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu - Sudska jedinica u Batočini P 8147/11 od 15.05.2013. godine tužbeni zahtev odbijen a presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3440/13 od 12.03.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu - Sudska jedinica u Batočini. Tužilac je podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv navedene presude zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu a Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio 07.07.2015. godine.

Tužilac u ovoj parnici od tužene potražuje naknadu štete u visini vrednosti 1/2 imovine kojom je ostavilac raspolagao testamentom smatrajući da je zbog nezakonitog rada državnog organa – suda izgubljen originalni testament koji je bio deponovan sudu radi čuvanja a da je upravo zbog toga što nije pronađen originalni primerak testamenta tužilac bio onemogućen da u posebnoj parnici obavi odgovarajuće veštačenje i na taj način dokaže da je potpis ostavioca na testamentu falsifikovan te da je samim tim testamentalno raspolaganje ništavo. To bi dovelo do raspravljanja zaostavštine po zakonu na koji način bi on bio oglašen za naslednika na 1/2 zaostavštine. Nižestepeni sudovi nalaze da je tako postavljen tužbeni zahtev neosnovan jer tokom postupka nije utvrđeno postojanje uzročne veze između postupanja Opštinskog suda u Batočini, kasnije Osnovnog suda u Kragujevcu – Sudska jedinica u Batočini koji je izgubio original spornog zaveštanja i izmakle koristi koja je time navodno nastupila za tužioca koji nije mogao zbog toga da dokaže ništavost zaveštanja. Sudovi se posebno pozivaju i na stav Ustavnog suda koji je iznet u rešenju Už 3936/14 od 07.07.2015. godine kojim je odbačena tužiočeva ustavna žalba a u kome Ustavni sud, pored ostalog nalazi da nema proizvoljnosti u postupanju redovnih sudova kada su punovažnost zaveštanja cenili iz overene kopije sačinjene prilikom njegovog proglašenja sravnjajući tekst zaveštanja sa zapisnikom o proglešenju sačinjenim pred Opštinskim sudom u Batočini u vreme kada je originalni primerak zaveštanja nesumnjivo postojao.

Ustav Repbulike Srbije u članu 35. stav 2. je propisao da svako ima prava na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu je nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokovao državni organ, imalac javnih ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave. Zakon o sudijama („Službeni glasnik RS“ 116/2008) je u članu 6. stav 1. propisao da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija a opštu odredbu o odgovornosti pravnog lice za štetu koju prouzrokuje njegov organ sadrži i član 172. stav 1. ZOO po kojoj pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Opšta odredba o osnovu odgovornosti za štetu iz člana 154. ZOO propisuje da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice a po članu 155. istog zakona šteta je umanjenje nečije imovine ili sprečavanje njenog povećanja. Imajući u vidu navedene zakonske i ustavne odredbe proizlazi da je u konkretnom slučaju bilo neophodno da se u postupku rasprave sledeća pitanja: da li je postojao nezakonit ili nepravilan rad suda kao organa tužene republike (štetna činjenica), da li je tužilac u konkretnom slučaju pretrpeo štetu, zatim da li postoji uzročno posledična veza između štetnog događaja odnosno nepravilnog ili nezakonitog rada organa tužene i nastale štete po tužioca i da li postoji odgovornost tužene za istu štetu. U odnosu na sporna pitanja prvostepeni sud se nije decidirano izjasnio da li po njegovom mišljenju u konkretnom slučaju postoji nezakonit i nepravilan rad organa pri čemu drugostepeni sud konstatuje da je pravilan zaključak prvostepenog suda da nema nezakonitog ili nepravilnog rada. Kako se radi o pravnom zaključku iz činjenica koje su utvrđene u nižestepenom postupku, po mišljenju ovog suda gubitak testamenta koji je sudu poveren na čuvanje svakako jeste vid nezakonitog i nepravilnog rada suda a kako to revizija osnovano smatra. Zakon o vanparničnom postupku u delu kojim reguliše pitanje čuvanje isprava (član 186. do 196,) propisuje način i postupak u vezi čuvanja isprava pri čemu je od značaja odredba člana 194. koja reguliše pitanje vraćanje isprave koja se nalazila na čuvanju podnosiocu isprave. Imajući u vidu sadržinu te odredbe zakona proizlazi da se posle smrti zaveštaoca testamenat koji je predat sudu na čuvanje ne može vratiti. To dalje znači da se primenjuju odredbe sudskog poslovnika koje se odnose na arihiviranje, čuvanje i izdvajanje spisa a odredbom člana 240. je propisano da se u zgradi suda čuvaju i ne izdvajaju radi predaje nadležnom arhivu, pored ostalih i testament i ostale isprave koje su poverene sudu na čuvanje zajedno sa opisima isprava i odgovarajućim upisnicima. Dakle, imajući u vidu navedeno proizlazi da se testamenat trajno čuva u sudu i da se posle smrti zaveštaoca isti ne može vratiti drugim licima. Kako je u konkretnom slučaju nesumnjivo utvrđeno da je testamenat izgubljen, odnosno nije se mogao pronaći u sudu to znači da je sud postupio suprotno odredbama koje su napred citirane a što dovodi do zaključka o postojanju nepravilnog ili nezakonitog rada suda kao organa tužene. Tužilac svojim zahtevom u ovom sporu traži naknadu štete od tužene koja predstavlja polovinu vrednosti imovine koju bi on mogao da nasledi po zakonskom redu nasleđivanja. Naime, tužilac smatra da je testamenat u konkretnom slučaju ništav zbog toga što ga nije potpisao ostavilac te da bi se po zakonskom redu nasleđivanja koji bi u tom slučaju morao da usledi on oglasio za naslednika na 1/2 imovine. Pitanje ništavosti testamenta iz razloga koji navodi tužilac (nije ga potpisao ostavilac) bilo je predmet posebne parnice koja je pravnosnažno okonačana presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3440/13 od 12.03.2013. godine a kojom je odbijen tužiočev tužbeni zahtev. U tom postupku sud je cenio činjenicu da se nije moglo obaviti grafološko veštačenje zbog toga što nije pronađen originalni testamenat ali svoju odluku nije zasnovao isključivo na teretu dokazivanja odnosno na činjenici da tužilac nije taj dokaz uspeo da pruži već je navedena presuda rezultat ocene svih izvedenih dokaza uključujući i saslušanje svedoka testamenta, ocene formalne urednosti testamenta i svih drugih po zakonu bitnih uslova. To znači da tužilac u ovoj parnici postojanje štete u vidu izmakle koristi nije dokazao u skladu sa članom 179. stav 3. ZOO jer dobit koju je on očekivao u vidu polovine zaostavštine nije izostala zbog toga što je izgubljen testamenat, nego zbog sadržine samog testamena a koja je nesumnjivo utvrđena i u ostavinskom i u parničnom postupku a bila je predmet ocene sa određenog aspekta i od strane Ustavnog suda. Konačno pitanje uzročno-posledične veze između štetne radnje – nezakonitog i nepravilnog rada i nastale štete kod svega napred navedenog ne može se uspostaviti, a kako to pravilno zaključuju i nižestpeni sudovi. U konkretnom slučaju mora se posebno imati u vidu činjenica da sam nezakonit i nepravilan rad u ovom slučaju, a koji je napred nesumnjivo utvrđen, nije direktan i neposredan uslov za nastanak štete već bi on bio samo preduslov da se u postupku utvrđivanja ništavosti testamenta obavi veštačenje autentičnosti potpisa. Dakle, čak i činjenica da je postojao originalni testamenat ne bi automatski dovela do uspeha tužioca u sporu za ništavost testamenta te se tu može govoriti o takozvanoj hipotetičkoj uzročnosti. Ako se ima u vidu ranije doneta odluka suda u sporu za ništavost testamenta i činjenica da ona nije doneta isključivo na bazi tereta dokazivanja, odnosno nemogućnosti tužioca da pruži originalni testamenat već i na osnovu drugih okolnosti, proizlazi da i ta hipotetička uzročnost u ovom slučaju ne bi mogla biti prihvaćena.

Imajući u vidu sve napred navedeno proizlazi da su i ostali navodi iz revizije neosnovani te da je nižestepena odluka pravilna zbog čega je revizija i odbijena na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić