Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja i tuženi VV su blagovremeno izjavili revizije, i to tužilja pobijajući je u stavovima prvom i trećem izreke, a tuženi VV u celini, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o revizijama odluči kao izuzetno dozvoljenim, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013- US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP).

Dozvoljenost revizije tuženog VV izjavljene protiv rešenja drugostepenog suda, sadržanog u stavu drugom izreke pobijane presude, kojim je izjavljena žalba odbačena, je predviđena članom 420. stav 3. ZPP, zbog čega u ovom delu nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijanog rešenja, u smislu člana 408. u vezi člana 420. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog VV nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema stanju u spisima, tuženi VV je izjavio žalbu protiv presude Osnovnog suda u Rumi P 179/16 od 09.09.2019. godine, kojom je odbijen primarni i eventualni tužbeni zahtev, odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka i tužilja obavezana da tuženima naknadi troškove parničnog postupka.

Kod takvog stanja stvari pravilno je drugostepeni sud primenom člana 387. stav 1. tačka 1. ZPP žalbu tuženog VV odbacio, kao nedozvoljenu, jer tuženi, u smislu člana 378. stav 3. ZPP, nema pravni interes za izjavljivanje žalbe protiv presude u kojoj je tužbeni zahtev u odnosu na njega odbijen, kao neosnovan.

S toga su bez uticaja na pravilnost pobijanog rešenja navodi revizije kojima tuženi ponavlja navode isticane u žalbi protiv prvostepene presude.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 414. u vezi člana 420. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o revizijama tužilje i tuženog VV izjavljenim protiv stavova prvog i trećeg izreke drugostepene presude, kao o izuzetno dozvoljenim, u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o izvršenju i obezbeđenju i Porodičnog zakona, koje su navedene u obrazloženju nižestepenih presuda, i primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, odbijen je primarni tužbeni zahtev da se utvrdi da je nedopušteno izvršenje na popisanim pokretnim stvarima u postupku sprovođenja izvršenja određenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Rumi Ii 70/14 od 04.07.2014. godine, odnosno zaključkom Javnog izvršitelja Svetlane Devrnja u predmetu Ii 105/14 od 01.04.2015. godine, radi namirenja novčanog potraživanja izvršnog poverioca, ovde tuženog BB, prema izvršnom dužniku, ovde tuženom VV. Ovo zbog toga što tužilja, u postupku, pravno relevantnim dokazima nije dokazala da su pokretne stvari, koje su popisane u postupku sprovođenja izvršenja protiv njenog bivšeg supruga, tuženog VV, njena posebna imovina, koju je dobila na poklon od svojih roditelja ili kupila svojim posebnim sredstvima, niti je dokazala da je dug tuženog VV prema tuženom BB njegova sopstvena i isključiva obaveza (a ne obaveza koja po zakonu tereti oba supružnika), za koju bi on odgovarao svojom posebnom imovinom i svojim udelom u zajedničkoj imovini. Istovremeno je odbijen, kao neosnovan i eventualni tužbeni zahtev da se obaveže tuženi BB da tužilji, isplati vrednost zaplenjenih pokretnih stvari u postupku sprovođenja izvršenja, jer prenos prava vlasništva tuženog BB na tim stvarima ima svoj osnov u zakonu. Ocenjeno je, u smislu člana 210. ZPP, da se zbog prirode pravnog odnosa spor može rešiti samo na jednak način prema tuženima kao jedinstvenim suparničarima, zbog čega nisu bili ispunjeni uslovi za donošenje presude na osnovu priznanja u odnosu na tuženog VV.

U takvom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je drugostepepni sud prema činjenicama utvrđenim u ovoj pravnoj stvari doneo odluku u skladu sa pravnim stavovima koji su izraženi kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda, zbog čega nema uslova za odlučivanje o revizijama kao izuzetno dozvoljenima, a radi razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Stranke nisu uz reviziju dostavile pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 404. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizija tužilje i tuženog VV izjavljenih protiv stavova prvog i trećeg izreke drugostepene presude, u smislu člana 410. stav 2. tač. 4. i 5. ZPP, u vezi člana 403. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizije nisu dozvoljene.

Odredbom člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP je propisano da je revizija nedozvoljena ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije, a tačkom 5. istog člana je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. st. 1. i 3.).

Tuženi VV nema pravni interes za podnošenje revizije protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu kojim je odbijena žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev i odbijen njen zahtev za naknadu troškova postupka, jer je u tom delu tuženi VV uspeo u sporu.

Prema članu 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 04.03.2016. godine. Podneskom od 02.06.2017. godine tužba je preinačena povećanjem tužbenog zahteva o kojem je odlučeno prvostepenom presudom donetom 09.09.2019. godine. Drugostepena presuda doneta je 14.01.2020. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela je iznos od 856.761,30 dinara, što prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe (1 evro = 122,4410 dinara) predstavlja protivvrednost 6.997,34 evra.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, to revizija tužilje izjavljena protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu nije dozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić