Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Revizija je dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Navode revizije kojima se ukazuje na učinjenu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 4. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije cenio jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede gde je 27.10.2008. godine raspoređen na poslove ... .

Rešenjem tog Ministarstva od 07.09.2009. godine tužilac je ostao neraspoređen počev od 15.09.2009. godine, sa pravom na naknadu plate u iznosu od 65% osnovne plate za mesec avgust 2009. godine za vreme neraspoređenosti. Rešenjem Žalbene komisije Vlade RS od 09.11.2009. godine žalba tužioca izjavljena 28.10.2009. godine protiv navedenog rešenja je odbijena, kao neosnovana. Presudom Upravnog suda U 13799/2010 od 25.11.2010. godine odbijena je tužba tužioca u predmetu utvrđivanja radnog pravnog statusta državnog službenika izjavljena protiv rešenja Žalbene komisije Vlade RS od 09.11.2009. godine. Rešenjem Upravnog suda Up 48/11 od 27.06.2012. godine odbačena je tužba tužioca za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Upravnog suda U 13799/2010 od 25.11.2010. godine, jer tužilac nije učinio verovatnim postojanje osnova za ponavljanje postupka obzirom da nije naveo ni jedan od razloga za ponavljanje postupka propisanih članom 56. Zakona o upravnim sporovima.

Po rešenju Ministarstva poljoprivrde, šumarstva i vodoprivrede od 04.03.2010. godine tužiocu je isplaćena otpremnina i konstatovano je da mu radni odnos prestaje zaključno sa 16.03.2010. godine. Presudom Upravnog suda od 21.10.2010. godine odbijena je, kao neosnovana, tužba tužioca podneta radi poništaja rešenja Ministarstva od 04.03.2010. godine.

Rešenjem Upravnog suda, Odeljenje u Novom Sadu od 02.09.2015. godine odbačena je tužba tužioca za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom U 13799/2010 od 25.11.2010. godine. Dana 09.10.2015. godine tužilac je podneo Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda, Odeljenja u Novom Sadu od 02.09.2015. godine, a Vrhovni kasacioni sud je doneo presudu 29.10.2015. kojom je zahtev tužioca odbijen.

Dana 05.10.2015. godine tužilac je podneo Žalbenoj komisiji Vlade RS predlog za ponavljanje postupka okončanog rešenjem Žalbene komisije od 09.11.2009. godine koji je odbačen, kao neblagovremen.

U svim navedenim predmetima u vezi radnopravnog statusa tužioca, tužilac je tužbe i podneske podnosio sam ili preko punomoćnika advokata Jovanke Materić.

Tužilac je 15.07.2012. godine došao u kancelariju tužene, koja ga je zastupala u drugim postupcima i podneo joj dokumentaciju u vezi njegovog radnopravnog statusa u Ministarstvu. Nakon upoznavanja sa dokumentacijom, tužena je tužiocu tom prilikom predložila (kao jedino što se može preduzeti sa eventualnim uspehom u konkretnoj situaciji) podnošenje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer je smatrala da je postupak pred Upravnim sudom koji je nakon 15 meseci odbacio tužbu trajao neprimereno dugo i ukazala tužiocu na praksu njene kancelarije da ne preuzimaju predmete koji su okončani. Potom je tužena upoznala tužioca sa namerom da će podneti ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i da će pokušati da pod navedenu povredu podvede i neke druge povrede koje iz iste proizlaze, kao i da odluka Ustavnog suda neće tužioca vratiti na posao. Sve navedeno je formulisano kao pismena informacija koju je tužilac primio i potpisao, a pre potpisivanja punomoćja za podnošenje ustavne žalbe.

Dana 13.08.2012. godine tužena je u svojstvu punomoćnika tužioca podnela Ustavnom sudu Srbije ustavnu žalbu u odnosu na rešenje Upravnog suda Up 48/11od 27.06.2012. godine, u kojoj je navela da je tužiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer Upravni sud, ukoliko je smatrao da se nisu stekli uslovi za usvajanje tužbe za ponavljanje postupka, odluku nije mogao doneti nakon godinu dana i tri meseca od podnošenja tužbe, već u vrlo kratkom roku, tim pre što je podnosilac ustavne žalbe sve preduzeo da ovaj postupak ubrza, jer je lišen sredstava za elementarno izdržavanje, uz napomenu da se radi o radnom sporu, koji je po svojoj prirodi hitan postupak. U ustavnoj žalbi se navodi i da je predmetnim rešenjem, u odnosu na druge različite odluke povodom istih činjeničnih i pravnih situacija, Upravni sud povredio pravo podnosioca na jednaku zaštitu prava, da je ovaj sud jedina i poslednja instanca u upravnim sporovima, tako da postoji obaveza da se praksa povodom istih činjeničnih i pravnih situacija ujednači. Istaknuto je i da je tužiocu povređeno i pravo na rad, zagarantovano Ustavom Republike Srbije, jer je nezakonito odbijena tužba radi poništaja rešenja Žalbene komisije kojim je odbijena žalba protiv rešenja o neraspoređivanju tužioca i tužiocu prestao radni odnos 16.03.2010. godine protekom šest meseci od neraspoređivanja, a da je tužba o pokretanju upravnog spora odbijena presudom Upravnog suda od 21.10.2011. godine, pozivajući se na presudu od 25.11.2010. godine (koja je prema navodima tužioca doneta uz kršenje prethodno opisanih Ustavom zagarntovanih prava). Uz ustavnu žalbu priloženo je punomoćje za podnošenje ustavne žalbe.

Rešenjem Ustavnog suda od 13.01.2015. godine ustavna žalba je odbačena, sa obrazloženjem da podnosilac nije iscrpeo propisana pravna sredstva za zaštitu svojih prava u upravnom sudskom postupku, zbog čega nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

Tužena je tužiocu saopštila da je ustavna žalba odbačena i da je po njenom mišljenju takva odluka nezakonita, a nakon što mu je prezentovala da ga eventualna odluka suda u Strazburu ne može vratiti na posao, tužilac je odustao od podnošenja predstavke, te je predmet arhiviran.

Po saznanju da je tužilac pred Višim sudom u Novom Sadu osuđen zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja i usled narušavanja odnosa poverenja između tužioca i kancelarije tužene, tužiocu je u maju 2015. godine otkazano punomoćje u svim predmetima u kojima je tužioca zastupala kancelarija tužene.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odredbe člana 749. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i ocenili da tužbeni zahtev nije osnovan.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Tužena je, nakon što se upoznala sa dokumentacijom tužioca u vezi njegovog radnopravnog statusa predočila tužiocu svoje mišljenje da se u konkretnoj situaciji eventulano može postići uspeh podnošenjem ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i drugih povreda koje iz ove povrede proizlaze, ali da svakako ishod tog postupka tužioca neće vratiti na radno mesto. Tužilac je potpisao sačinjenu pismenu informaciju o navedenom i punomoćje kojim je tuženu ovlastio za za podnošenje ustavne žalbe.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, pre svega sadržaj datog punomoćja i radnje koje je u ime i za račun tužioca tužena preduzela kao nalogoprimac, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tužilac nije dokazao da je tužena postupala mimo datog naloga, nesavesno, nestručno i na štetu tužioca nalogodavca, odnosno da se tuženoj obratio sa namerom da u njegovo ime i za njegov račun izjavi vanredni pravni lek, na koji se ukazuje odlukom Ustavnog suda, a da je ona suprotno datom nalogu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Tužena je u odnosu prema tužiocu postupala savesno, stručno i u granicama datog punomoćja za podnošenje ustavne žalbe Ustavnom sudu, po datom nalogu tužioca i sa sadržinom informacije koja je mu prethodno bila predočena, zbog čega je pravilan zaključak nižestepenih sudova da nema odgovornosti tužene za materijalnu štetu koju tužilac tvrdi da je radnjom tužene pretrpeo.

Suprotno navodima revizije, nižestepeni sudovi prilikom odlučivanja o postavljenom zahtevu nisu cenili pravilnost rešenja Ustavnog suda od 13.01.2015. godine kojim je odbačena ustavna žalba podneta od strane tužene u ime i za račun tužioca. Pravilna odluka o postavljenom zahtevu za naknadu štete koju tužilac tvrdi da je pretrpeo radnjama tužene, zahteva utvrđenje činjenice da li je tužena kao punomoćnik tužioca postupala u skladu sa opštim načelima Kodeksa profesionalne etike advokata („Službeni glasnik RS”, br. 27/2012, 159/2020) kao što su stručnost, savesnost, poštenje idr, odnosno da li su u radnjama tužene postojali propusti koji bi vodili odgovornosti tužene, kao punomoćnika advokata, prema tužiocu kao klijentu.

Tužena je u konkretnom slučaju upoznala tužioca sa radnjama koje pred Ustavnim sudom namerava da preduzme, odnosno da tužiocu eventualno po ustavnoj žalbi zbog povrede prava na pravično suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i prava na rad može biti zagarantovan uspeh i upozorila ga da ishod postuka pred Ustavnim sudom tužioca neće vratiti na rad. Kod činjenice da je tužena dala savet tužiocu, upoznala ga sa merama koje namerava da preduzme i da se sa tim tužilac saglasio potpisivanjem punomoćja za izjavljivanje ustavne žalbe, tužena kao advokat ne snosi odgovornost za štetu koju tužilac tvrdi da je pretrpeo, jer se odgovornost advokata ne odnosi na posledice rizika na koje je upozorio klijenta i ako je klijent svojim potpisom izričito potvrdio da mu je na takve rizike ukazano, da ih je svestan i da ih prihvata, kakava je sutuacija u konkretnom slučaju.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tuženoj ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić