U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Gordane Komnenić i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Srđan Sikimić, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ..., sa privremenim boravištem u ..., čiji je punomoćnik za primanje pismena u Republici Srbiji VV iz ..., GG i DD, oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Petar Cvetković, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora o poklonu, odlučujući o reviziji tuženih GG i DD, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1218/20 od 11.06.2020. godine, u sednici održanoj 04.02.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1218/20 od 11.06.2020. godine u preinačujućem delu stava prvog izreke, i u delu odluke o troškovima, tako što se odbija žalba tužilje i POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Novom Sadu P 1504/18 od 18.12.2019. godine u stavovima prvom i četvrtom izreke.

OBAVEZUJE SE tužilja da tuženima GG i DD solidarno naknadi troškove revizijskog postupka od 165.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 1504/18 od 18.12.2019. godine, stavom prvim izreke odbijen je primarni tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je ništav darovni ugovor zaključen 28.08.2002. godine između tuženog BB i pok. ĐĐ, kao poklonodavaca i uživalaca doživotnog plodouživanja sa jedne strane i tužilje kao poklonoprimca sa druge strane, kao i tuženih GG i DD kao uživalaca doživotnog prava plodouživanja, overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pod Ov1 .../... od 09.09.2002. godine i Ov1 .../... od 05.03.2003. godine. Stavom drugim izreke odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je ništav darovni ugovor bliže naveden u stavu prvom izreke u delu u kome je od strane darodavaca konstituisano doživotno pravo plodouživanja u korist tuženih GG i DD iz člana 1, 3. i 4. ugovora. Stavom trećim izreke odbijen je predlog tuženih GG i DD za obezbeđenje parničnih troškova (aktorska kaucija) od strane tužilje. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužilja da tuženima GG i DD naknadi troškove parničnog postupka od 114.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1218/20 od 11.06.2020. godine, stavom prvim izreke žalba tužilje je usvojena i prvostepena presuda u ožalbenom delu (stav prvi, drugi i četvrti izreke) preinačena tako što je usvojen primarni tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav darovni ugovor zaključen 28.08.2002. godine između tuženog BB i pok. ĐĐ, kao poklonodavaca i uživalaca doživotnog plodouživanja sa jedne strane i tužilje kao poklonoprimca sa druge strane, kao i tuženih GG i DD kao uživalaca doživotnog prava plodouživanja, overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pod Ov1 .../... od 09.09.2002. godine i Ov1 ... /... od 05.03.2003. godine i tuženi GG i DD obavezani da tužilji solidarno naknade troškove parničnog postupka od 506.361,00 dinara, a ukinuta u delu kojim je odbijen eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je ništav darovni ugovor bliže naveden u izreci u delu u kome je od strane darodavaca konstituisano doživotno pravo plodouživanja u korist tuženih GG i DD iz člana 1, 3. i 4. ugovora i obavezani tuženi GG i DD da tužilji solidarno naknade troškove žalbenog postupka od 195.861,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi GG i DD su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženih osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilja je rođena ... godine u ..., od oca BB, ovde tuženog i majke sada pok. ĐĐ, a tuženi GG i DD su tužiljini ujak i ujna. Predmetni darovni ugovor je sačinjen 28.08.2002. godine u ... prema kome darodavci daruju na večito i neopozivo svojoj kćerki stambenu zgradu u ul. ... br. ..., sagrađenu na parc.br. .../... - izgrađeno građevinsko zemljište površine 06a 04m2, upisanu u zknj.ul. br. ... k.o. ..., kao i 468120/5149320 dela zgrade „...“, sagrađene na zemljištu u društvenoj svojini na parc.br. .../..., upisanu u zknj.ul. br. ... k.o. ..., s tim što za sebe zadržavaju doživotno pravo plodouživanja na poklonjenim nepokretnostima, kao i upis doživotnog prava plodouživanja na poklonjenim nepokretnostima u korist DD i GG. Prema članu 3. ugovora uživaoci doživotnog prava plodouživanja se već nalaze u posedu nepokretnosti, a prema članu 4. darodavci izjavljuju da se daroprimac u zemljišnjim knjigama može uknjižiti kao vlasnik, odnosno suvlasnik, bez njihovih daljih pitanja i odobrenja, s tim što se na ovim nekretninama u zemljišnjim i katastarskim knjigama ima upisati doživotno pravo plodouživanja u korist BB, ĐĐ, DD i GG. Utvrđeno je da su ugovor svojeručno potpisali BB i ĐĐ, kao darodavci, AA, kao daroprimac, te DD i GG, kao plodouživaoci, kao i da je tužilja bila upoznata sa tim šta potpisuje. Tuženi BB, sada pok. ĐĐ, DD i GG su svoje potpise na predmetnom ugovoru overili pred Opštinskim sudom u Novom Sadu 09.09.2002. godine pod Ov1 .../..., dok je tužilja svoj potpis na predmetnom ugovoru overila pred Opštinskim sudom u Novom Sadu 05.03.2003. godine pod Ov1 .../..., nakon što je napunila ... godina (... godine). Centar za socijalni rad Grada Novog Sada nije postupao u smislu davanja saglasnosti za zaključenje predmetnog darovnog ugovora.

Predmetne nepokretnosti 1990-ih godina su kupili tuženi BB i njegova supruga pok. ĐĐ u suvlasničkom udelu od po ½ dela i tu boravili prilikom dolaska na godišnji odmor iz ..., a dali su je na korišćenje tuženima DD i GG, koji su došli iz ... . Saslušan u svojstvu parnične stranke tuženi BB je naveo da je motiv za zaključenje predmetnog darovnog ugovora bio da svoju pokojnu suprugu oslobodi straha koji se ticao mogućnosti njegovog sina iz prvog braka da polaže pravo na imovinu, kao i da joj učini da u stambenom smislu obezbedi svog brata i snaju i da joj na taj način produži život, a zbog pogoršanja njenog zdravstvenog stanja. Naveo je da je kao primalac izdržavanja sa tužiljom kao davaocem izdržavanja zaključio i ugovor o doživotnom izdržavanju (2012., 2013. ili 2014. godine), koji za predmet ima između ostalog i kuću koja je bila predmet darovnog ugovora, a ovaj ugovor je zaključio kako bi tužilju obezbedio nakon njegove smrti, jer sa sinom iz prvog braka nije u kontaktu. Tužilja se nikad nije upisala kao vlasnik predmetnih nepokretnosti na osnovu darovnog ugovora, niti su tuženi GG i DD upisali svoje pravo plodouživanja. Utvrđeno je da je posle smrti ĐĐ (01.02.2004. godine), po osnovu rešenja o nasleđivanju tuženi BB na kući u ..., ul. ... br. ..., upisan kao suvlasnik sa udelom od 3/4 dela, a tužilja kao suvlasnik sa udelom od 1/4. Tuženi GG i DD su živeli u predmetnoj kući do kraja 2016. godine, kada su se iselili. Sada u toj kući živi tuženi BB, koji je u maju 2018. godine iz ... došao da živi u ... .

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da primarni tužbeni zahtev nije osnovan ocenivši da tužilja nema pravni interes da se poziva na ništavost predmetnog ugovora u celini u smislu odredbe člana 109. ZOO, jer ona u istom ima svojstvo poklonoprimca, te da nije osnovan ni eventualni tužbeni zahtev, budući da činjenica da nije postojala saglasnost Centra za socijalni rad prilikom konstituisanja prava doživotnog plodouživanja na predmetnim nepokretnostima ne povlači sankciju ništavosti, već rušljivosti, kao i da predmetnim ugovorom nije povređen prinudni propis u pogledu konstituisanja prava doživotnog plodouživanja u korist tuženih GG i DD, zbog čega je odbio primarni i eventualni tužbeni zahtev tužilje. Međutim, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio primarni tužbeni zahtev i utvrdio da je ništav predmetni darovni ugovor, ocenivši da tužilja u predmetnom pravnom poslu ima pravni interes koji ne mora da dokazuje, te da je u konkretnom slučaju cilj zaključivanja navedenog pravnog posla, odnosno prenosa prava svojine na tužilju i ustanovljenje prava doživotnog plodouživanja nedopušten, jer su roditelji tužilje tim pravnim poslom želeli da onemoguće ostvarivanje naslednih prava sina iz prvog braka tuženog BB, dok je ukinuo odluku u delu kojim je odlučeno o eventualnom tužbenom zahtevu .

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tuženih ukazuje da se izraženo stanovište drugostepenog suda u pobijanoj presudi zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da tužilja u predmetnom pravnom poslu ima pravni interes koji ne mora da dokazuje. Naime, da bi tužilja imala pravni interes u smislu odredbe člana 194. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ona mora da iznese tvrdnju da traži pravnu zaštitu, jer je njeno subjektivno pravo povređeno ili ugroženo i da učini verovatnim, da će, ako njen zahtev bude usvojen, to za nju predstavljati ostvarenje određene pravne koristi koju bez sudske odluke ne bi mogla ostvariti. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da pravno dejstvo predmetnog darovnog ugovora dovodi do sticanja prava svojine u korist tužilje, kao poklonoprimca, to predmetnim ugovorom nije povređeno bilo kakvo subjektivno pravo tužilje, pa je stoga pravilan zaključak prvostepenog suda da tužilja nema pravni interes da se poziva na ništavost predmetnog ugovora u celini u smislu odredbe člana 109. ZOO.

Pogrešan je i zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju cilj zaključivanja navedenog pravnog posla, odnosno prenosa prava svojine na tužilju i ustanovljenje prava doživotnog plodouživanja nedopušten, jer su roditelji tužilje tim pravnim poslom želeli da onemoguće ostvarivanje naslednih prava sina iz prvog braka tuženog BB. Naime, kako ugovor o poklonu nije regulisan normama pozitivnog zakonodavstva, na njega se primenjuju pravna pravila iz paragrafa 561. do 568. i 937. Srpskog građanskog zakonika, shodno Zakonu o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije. Kod ugovora o poklonu poklonodavac daje ili obećava poklonoprimcu dobrovoljno neku imovinsku vrednost a poklonoprimac to prima ili prihvata. Za ovaj ugovor je od bitnog značaja da između stranaka postoji saglasnost o predmetu poklona i volja da se taj predmet pokloni odnosno primi na poklon. Poklon treba da bude rezultat dobrovoljnog i slobodnog opredeljenja poklonodavca. Radi se o dobročinom ugovoru, bez naknade. Namera darežljivosti – volja da se poklon učini predstavlja bitan element ugovora o poklonu a pobuda za zaključenje ugovora ulazi u sam osnov ugovora. U konkretnom slučaju utvrđeno je da predmetnim darovnim ugovorom darodavci tuženi BB i sada pok. ĐĐ, daruju na večito i neopozivo svojoj kćerki nepokretnosti bliže navedene u ugovoru, da su tuženi BB, sada pok. ĐĐ, DD i GG potpise na predmetnom ugovoru overili pred Opštinskim sudom u Novom Sadu 09.09.2002. godine pod Ov1 .../..., dok je tužilja svoj potpis na predmetnom ugovoru overila pred Opštinskim sudom u Novom Sadu 05.03.2003. godine, pod Ov1 .../.., nakon što je napunila ... godina (... godine), kao i da je tužilja bila upoznata sa tim šta potpisuje. Imajući u vidu navedeno, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda ugovor o poklonu zaključen je sa namerom da se učini i primi poklon (animus donandi). Navedeno izričito proizlazi i iz sadržine ugovora o poklonu. Takođe utvrđene okolnosti potvrđuju postojanje namere darežljivosti poklonodavaca, kao pobudu pri zaključenju ugovora. Pobijanom presudom ističe se da je u konkretnom slučaju cilj zaključivanja navedenog pravnog posla, odnosno prenosa prava svojine na tužilju i ustanovljenje prava doživotnog plodouživanja nedopušten, jer su roditelji tužilje tim pravnim poslom želeli da onemoguće ostvarivanje naslednih prava sina iz prvog braka tuženog BB. Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda namera darežljivosti roditelja tužilje, kao motiv nije otpao i kauza ugovora postoji. Naime, tužilja nije dokazala da je postojala nedopuštena pobuda na strani njenih roditelja. Činjenica da je majka tužilje, kao jedan od poklonodavaca bila teško bolesna ne znači automatski i da je uticala na tuženog BB da izrazi svoju volju kako u pogledu poklona, tako i u pogledu ustanovljavanja plodouživanja, budući da u konkretnom slučaju tužilja nije dokazala da je bilo nedozvoljenih uticaja na volju poklonodavaca. Takođe, u skladu sa članom 53. ZOO, pravno relevantna pobuda kod ugovora bez naknade je samo nedopuštena pobuda koja je bitno uticala na odluku poklonodavca i koja čini da je poklon učinjen iz nedopuštene pobude bez dejstva, a tužilja nije dokazala da je pobuda koja je uticala na njene roditelje da se ugovorno obavežu bila nedopuštena. Dakle, predmetni ugovor o poklonu nema nedopuštene pobude i zaključen je u skladu sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima, te stoga žalba tužilje u navedenom delu nije osnovana. Takođe, pravilan je i zaključak prvostepenog suda da su tužiljini roditelji u momentu zaključenja ugovora o poklonu bili ovlašćeni da konstituišu pravo doživotnog plodouživanja. Naime, odredbama Srpskog građanskog zakonika propisano je da se pravo plodouživanja stiče na osnovu ugovora, testamenta i održaja, dok je za sticanje prava plodouživanja na nepokretostima po osnovu ugovora i testamenta potreban upis u javnu knjigu. Saglasno navedenom, predmetni ugovor postaje pravni osnov za konstituisanje prava plodouživanja upisom u javnu knjigu tek kada je potpis tužilje kao poklonoprimca overen od strane suda, a kako je tužilja isti overila svojim potpisom nakon što je postala punoletna, te bila sposobna da shvati značaj svoje izjave, odnosno da prima poklon sa ustanovljenim teretom plodouživanja, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da predmetnim ugovorom nije povređen prinudni propis u pogledu konstituisanja prava doživotnog plodouživanja u korist tuženih GG i DD.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi su uspeli u postupku po reviziji, pa im, na osnovu člana 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 165.000,00 dinara i koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata od 67.500,00 dinara na osnovu Tarifnog broja 16. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12 i 99/20) i troškove sudske takse na reviziju od 97.500,00 dinara, prema Tarifnom broju 1. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić