U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dušan Radisavljević, advokat iz ..., protiv tuženih BB i VV, oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Saša Miletić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1174/21 od 13.04.2021. godine, u sednici održanoj 15.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 1174/21 od 13.04.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1174/21 od 13.04.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Zaječaru P 1710/18 od 11.01.2021. godine. Tom presudom, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se tuženi obavežu da mu na osnovu ugovora o zajedničkoj gradnji i investiranju od 26.04.2006. godine koji je overen pred Opštinskim sudom u Zaječaru istog dana pod Ov1 – ...-..., solidarno isplate iznos od 41.200 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom po stopi Evropske centralne banke na ovaj iznos počev od 01.01.2007. godine do isplate. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženima naknadi troškove parničnog postupka od 926.209,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do dana isplate.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14, 87/18) koji se u ovom parničnom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a navodi revizije o učinjenim bitnim povredama u postupku pred drugostepenim sudom ne sadrže naznaku konkretno učinjenih povreda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke kao fizička lica su (uz još dva fizička lica) zaključile sudski overen ugovor o zajedničkoj izgradnji Ov br.1-.../... od 26.04.2006. godine kojim se tužilac kao izvođač i organizator radova obavezao da će izvesti sve građevinske radove na nadgradnji poslovnog objekta u ... u ulici ... br. ...-... u skladu sa izdatom građevinskom dozvolom i tehničkim uslovima i iste predati tuženima kao investitorima u građevinskom stanju tzv. „grubih radova“, a tuženi su se obavezali da će mu za izgrađeni prostor od 98 m2 isplatiti iznos od 41.200 evra. Nakon toga su geodetski biro „GG“ ..., vlasnika BB – ovde tuženog i DD kao investitori sa jedne strane i SZTR „ĐĐ“ vlasnika AA – ovde tužioca kao suinvestitora sa druge strane, zaključili ugovor o investicionoj izgradnji od 30.05.2006. godine kojim su ugovorili zajedničko investiranje nadogradnje poslovnog prostora u ... u ulici ... br. ...-... sa srazmernim finansiranjem izgradnje dela prostora, tako što će investitori i suinvestitor saglasno površini koju finansiraju za sopstvene potrebe, u istom procentu i srazmeri učestvovati u kupovini i nabavci materijala, sa konkretno označenim novčanim iznosima. Članom 2. istog, tužilac kao investitor je obavezan da izvede potrebne građevinske radove sopstvenim građevinskim materijalom prema specifikaciji materijala i radova urađenoj od strane stručne agencije – biroa. Aneksom ugovora, geodetski biro „GG“ ... je svoj pripadajući deo prostora od 196 m2 rasporedio tako da deo od 70 m2 pripadne VV supruzi osnivača BB - ovde tuženih, a da ostatak do pripadajućeg dela ustupa ovde tužiocu na raspolaganje, bez naknade. DD je svoj pripadajući deo prostora od 196 m2 rasporedio tako da deo od 70 m2 pripadne njegovoj kćerci EE, a ostatak do pripadajućeg dela ustupa ovde tužiocu na raspolaganje, bez naknade. U ovom aneksu nisu navedena novčana učešća ugovornih strana. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Zaječaru P 9520/10 od 27.07.2012. godine po tužbi BB i VV, protiv tuženih AA, ŽŽ i ZZ, radi poništaja sudski overenog ugovora o zajedničkoj gradnji i investiranju od 24.06.2006. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev jer su protekli rokovi za isticanje relativne ništavosti. Na osnovu osnovnog i dopunskih nalaza i mišljenja sudskog veštaka arhitektonske struke, utvrđeno je da je ugovor o zajedničkoj gradnji i investiranju od 26.04.2006. godine, zaključen u vreme kada tužilac nije imao odobrenje za gradnju iako je u članu 1. istog navedeno da je obezbedio građevinsku dozvolu, da postoji uredna projektna dokumentacija ali da izvedeno stanje na objektu odstupa od projektne dokumentacije tako da je BB predat deo koji ne odgovara ugovorenoj površini dok je od 70 m2 koje je trebalo da pripadne VV predat deo površine od 21,56 m2. Zbog odstupanja od projektne dokumentacije jer ima više izgrađenog prostora, izgrađeni stanovi su ušli u postupak legalizacije, a iz priložene dokumentacije se ne vidi učešće SZTR „ĐĐ“. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke utvrđeno je da je predmetni objekat završen i da je tuženoj VV predat stan koji ima dve etaže. Iz tapije od 13.03.2007. godine utvrđeno je da je VV vlasnik dvosobnog stana koji se sastoji od jedne sobe i potkrovlja ukupne površne 61,98 m2, koji je stekla sudski overenim ugovorom o zajedničkoj izgradnji od 09.03.2007. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac tokom provedenog postupka nije pružio dokaze da je ispunio svoju obavezu iz ugovora o zajedničkoj izgradnji i investiranju od 26.04.2006. godine, kao ni iz ugovora o investicionoj izgradnji od 30.05.2006. godine i aneksa tog ugovora, pa je primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. ZPP, odbio tužbeni zahtev. Takođe je ocenio da ugovor o zajedničkoj izgradnji i investiranju od 26.04.2006. godine na osnovu kojeg je postavio svoj tužbeni zahtev, predstavlja ugovor o građenju iz člana 630. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) u smislu koje odredbe je tužilac kao izvođač bio dužan da izvede građevinske radove sopstvenim građevinskim materijalom, da ti radovi zahtevaju određenu prateću dokumentaciju koja nije prezentirana, a našta je upućivala i ugovorna odredba člana 2. (prema specifikaciji materijala i radova urađenoj od strane stručne agencije). Ocenio je da je ugovorom o investicionoj izgradnji od 30.05.2006. godine bilo predviđeno da ugovorne strane učestvuju u finansiranju i izgradnji predmetnog objekta srazmerno pripadajućem delu, a da je aneksom tog ugovora tuženi svoj pripadajući deo preko 70 m2 do 196 m2, ustupio tužiocu, pa je sledom toga zaključio da su parnične stranke ovakvom raspodelom površina izgrađenog objekta na osnovu ugovora od 30.05.2006. godine i aneksa istog, ustvari izmenile način ispunjenja prvobitnog ugovora o zajedničkoj gradnji od 26.04.2006. godine.

Drugostepeni sud je prihvatio izloženu pravnu argumentaciju prvostepenog suda, primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. stav 2. ZPP. Ocenio je da u konkretnom slučaju nije izvršena novacija ugovora na osnovu člana 348. ZOO, već da je došlo do izmene njegovog načina ispunjenja tako što je zaključenjem ugovora o investicionoj izgradnji tuženi BB učestvovao u investiranju izgradnje predmetnog objekta srazmerno svom pripadajućem delu, a aneksom tog ugovora on je taj svoj deo u kvadraturi preko 70 m2 pa do pripadajućih mu 196 m2, ustupio tužiocu bez naknade umesto isplate 41.200 evra kao svoje ugovorne obaveze iz predmetnog ugovora. Na taj način je izvršio svoju ugovornu obavezu učesnika ovog obligacionog odnosa u smislu člana 17. ZOO.

I po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju nije došlo do novacije (prenova) ugovora o zajedničkoj izgradnji i investiranju od 26.04.2006. godine na osnovu člana 348. ZOO, obzirom da nije utvrđeno postojanje izražene namere da se na taj način ugasi stara obligacija koja je neophodna u smislu člana 349. istog zakona (jer se ne pretpostavlja) za ocenu pravnog dejstva sporazuma o zameni obligacije novom u smislu člana 350. ZOO. Došlo je do zamene ispunjenja jer je tuženi umesto dugovane obaveze izvršio drugu radnju i tako se oslobodio svoje ugovorne obaveze koja je prestala u smislu člana 308. stav 1. ZOO. Zato nisu osnovani revizijski navodi o pogrešno primenjenom materijalnom pravu.

Preostali navodi tužiočeve revizije se svode na tvrdnju da je on vršio sva plaćanja vezana za izgradnju predmetnih nepokretnosti koje su i izgrađene i da je veštačenjem preko sudskog veštaka građevinske struke utvrđeno da površina stana koja je predata ovde tuženoj ima površinu od 44,25 m2 (utvrđene novčane protivvrednosti), čiju izgradnju je on finansirao svojim sredstvima, ali su to navodi kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje iz kog razloga se revizija ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić