Presudom Višeg suda u Leskovcu Gž 2206/20 od 17.03.2021. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u stavovima prvom i drugom izreke. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava trećeg izreke prvostepene presude tako što je tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 76.163,30 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa tuženom bankom zaključio dva ugovora o kreditu i to ugovor zaključen 22.04.2008. godine, kada mu je odobren kredit u iznosu od 80.000,00 dinara, sa troškovima kredita koji su iznosili 1.600,00 dinara odnosno 2% od vrednosti odobrenog kredita, te je tužiocu na račun uplaćen iznos od 78.277,00 dinara. Drugi ugovor je zaključen 17.07.2014. godine kada je tužiocu odobren kredit u iznosu od 7.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, odnosno tužiocu je uplaćen iznos od 814.184,00 dinara, nakon što je od odobrenog iznosa kredita oduzet iznos od 140 evra (16.283,68 dinara) na ime troškova obrade kredita koji su takođe iznosili 2% od odobrenog iznosa kredita. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke čija je uža specijalnost bankarstvo, utvrđeno je da su navedeni iznosi na ime troškova obrade kredita samo jednom naplaćeni, odnosno isti su uključeni u efektivnu kamatnu stopu što ne znači da su naplaćeni dva puta (jednokratno i kroz anuitete).

Naime, visina anuiteta se obračunava primenom nominalne kamatne stope, a efektivna kamatna stopa je isključivo informativnog karaktera i pokazuje ukupnu cenu kredita (nominalna kamatna stopa plus troškovi poznati u momentu zaključenja ugovora).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da su troškovi obrade kredita iskazani kroz efektivnu kamatnu stopu i samo jednom naplaćeni, ali da su predmetne odredbe ugovora o kreditu ništave jer tužilac prilikom zaključenja oba ugovora nije informisan o kojim troškovima je reč, odnosno banka nije iskazala vrstu i strukturu navedenih troškova, kao i način njihovog obračuna koji je vezan za iznos odobrenog kredita. S obzirom da su po navedenim ništvim odredbama ugovora plaćeni predmetni iznosi to tužilac ima pravo na vraćanje datog po odredbama člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Po članu 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava određene troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenja ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06 koja se primenjuje od 01.10.2006. godine) i koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kreditu od 22.04.2008. godine. Ovom Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito na osnovu kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1.). Na osnovu odredaba tačke 5. ove Odluke može se zaključiti da ponuda banke koja se odnosi na kredite treba da jasno i nedvosmisleno sadrži sledeće podatke: podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 1) kao i podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope (stav 1. pod 2). Navedeni podaci treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka (tačka 5. stav 2.) i dostavljeni klijentu na način propisan uputstvom iz tačke 11. ove odluke. (tačka 5. stav 3.). Pored toga po odredbi tačke 7. stav 2. navedene Odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, kao i one koji se ne uključuju u taj obračun. Podaci koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope su: iznos kredita, period otplate, nominalna kamatna stopa, efektivna kamatna stopa, ukupan iznos kamate koja se plaća u toku korišćenja kredita, ukupan iznos drugih troškova koje klijent treba da plati u toku korišćenja kredita i iznos otplatne rate (tačka 7. stav 2. Odluke).

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilac je kao korisnik kredita zaključio ugovor o kreditu sa tuženom dana 22.04.2008. godine i kao prilog ugovora uz tužbu je dostavljen i obrazac Osnovnih podataka o predmetnom kreditu od 21.04.2008. godine. Kako je u navedenom obrascu Osnovnih podataka o kreditu koji je uručen tužiocu dan pre zaključenja ugovora iskazana naknada od 1.600,00 dinara, kao podatak o ukupnom iznosu naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije utovora o kreditu, a koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, pri čemu je veštačenjem utvrđeno da taj iznos nije naplaćen dva puta već jednokratno, to suprotno stanovištu nižestepenih sudova, u konkretnom slučaju nije izostalo jasno i potpuno obaveštvanje korisnika kredita pre zaključenja ugovora u skladu sa Odlukom o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“ broj 57/06). Banka shodno navedenim zakonskim odredbama nije bila u obavezi da iskazuje strukturu ove naknade niti od čega se sastoji, odnosno da li je reč o stvarnim troškovima koji su realni i opravdani. Sledom navedenog, ugovorna odredba kojom se korisnik kredita saglasio da banka prilikom isplate kredita zadrži 2% od iznosa odobrenog kredita na ime troškova obrade kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke, pa kako predmetna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Drugi ugovor o kreditu, tužilac je zaključio sa tuženom bankom 17.07.2014. godine, u vreme važenja Odluke o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju. Odredbama ovog zakona propisana je obaveza banke o obaveštavanju korisnika u predugovornoj fazi i zasnovana je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje). Ovo načelo obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilac je kao korisnik kredita zaključio ugovor o kreditu sa tuženom dana 17.07.2014. godine i kao prilog ugovora uz tužbu je dostavljen i obrazac ponude (obrazac 1b – osnovni podaci o kreditu) koji sadrži troškove kredita (pored ostalog) i jednokratnu naknadu za odobravanje u iznosu od 140 evra, odnosno 16.283,68 dinara (procenat jednokratne naknade 2%- fiksno). Kako je veštačenjem utvrđeno da su ovi troškovi kredita uključeni u obračun efektivne kamatne stope i naplaćeni samo jednom u navedenom iznosu, to nije izostalo obaveštavanje korisnika kredita u predugovornoj fazi o svim troškovima i naknadama, odnosno vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita. Banka nije bila u obavezi da iskazuje strukturu ove naknade niti od čega se sastoji, kao i zbog čega je vezana procentualno za iznos kredita. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita saglasio da banka prilikom isplate kredita zadrži 2% od iznosa odobrenog kredita na ime troškova obrade kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Na osnovu iznetog Vrhovni kasacioni sud je preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 165. stav 2, 153. stav 1. i 154. ZPP pripadaju traženi troškovi za sastav obrazloženog podneska od strane advokata (od 12.03.2019. godine) u iznosu od 6.000,00 dinara, za zastupanje od strane advokata na dva održana ročišta (19.05.2020. i 17.07.2020. godine) po 7.500,00 dinara i sastav žalbe 12.000,00 dinara, a sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme presuđenja, kao i za sastav revizije 18.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik“ 37/2021 od 14.04.2021. godine). Tuženoj pripadaju i traženi troškovi na ime sudske takse za žalbu i drugostepenu odluku po 2.615,00 dinara, za reviziju 5.230,00 dinara i revizijsku odluku 7.846,00 dinara. Troškovi veštačenja nisu priznati jer u predmetu nema dokaza da je tužena ove troškove platila.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić