Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilje su blagovremeno izjavile reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilja dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon) ispitao je pobijanu presudu primenom člana 408. tog zakona i utvrdio da je revizija tužilja osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju reviziji sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena VV je supruga, a tužilje ćerke iz prethodnog braka sada pok. GG bivšeg iz ... koji je preminuo 28.08.2017. godine. Rešenjem Javnog beležnika Upp 910/17 od 01.11.2017. godine, prekinut je ostavinski postupak iza smrti GG i tužilje upućene na parnicu radi dokazivanja da je svojeručnim zaveštanjem koje je proglašeno pred javnim beležnikom na zapisniku Upp 910/17 dana 21.09.2017. godine povređeno njihovo pravo na nužni nasledni deo. Svojeručnim pismenim zaveštanjem pred svedocima od 30.05.2010. godine, sada pok. GG je kao zaveštalac raspolagao celokupnom svojom imovinom, tako što je svojoj supruzi tuženoj VV zaveštao dvosoban stan sa stvarima u njemu (i podrum) u Negotinu, štedne knjižice i besplatne akcije, zatim 1/2 parcela .../... i .../..., a drugu polovinu navedenih parcela tuženom Savezu slepih Srbije, kojem je zaveštao i parcele pojedinačno navedene u zaveštanju. Navedenim zaveštanjem sada pok. GG je isključio iz nasleđa svoje ćerke, ovde tužilje, navodeći da 18 godina ne razgovaraju sa njim jer slušaju svoju majku DD sa kojom žive i koja je nanela mnogo zla i njemu i njima. Odnosi tužilja sa ocem bili su površni nakon što se po drugi put razveo od njihove majke 1988. godine i tužilje poverene majci na čuvanje, vaspitanje i izdržavanje. Tužilje su u početku nakon razvoda roditelja pokušavale da stupe u kontakt sa ocem pozivajući ga telefonom ali su ti razgovori bili kratki i šturi, a jednom prilikom kada je tužilja AA poželela da uđe u stan u kome je do razvoda roditelja živela isti nije mogla da otključa jer je otac promenio bravu i rekao da prvo mora da se najavi pa tek onda da dođe. Među njima nije bilo bliskosti, tako da bi razmenili po koju rečenicu prilikom slučajnih susreta na ulici u ... i to samo kada je otac bio sam, a ne u društvu svojih prijateljica, s obzirom da je imao više veza. Tužilje nisu obaveštene da je njihov otac preminuo i nisu prisustvovale njegovoj sahrani. Sada pok. GG za života nije učinio nikakav poklon veće vrednosti kojim bi uvećao imovinu tužilja i koji bi mogao biti uračunat u njihov nužni nasledni deo.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je ostavilac u svom zaveštanju isključio tužilje kao nužne naslednike iz nasleđa, navodeći uzrok isključenja čime su ispunjeni zakonski uslovi za punovažnost isključenja u pogledu forme ali isključenje nije osnovano, jer se ponašanje tužilja ne može kvalifikovati kao povreda neke zakonske ili moralne obaveze kojom su se tužilje teže ogrešile o ostavioca, niti su se uvredljivo ili grubo odnosile prema ocu ili njemu bliskim licima, pri čemu je površnim i nedovoljno bliskim odnosima doprineo i sam ostavilac svojim ponašanjem. Tužilje kao ostaviočevi potomci imaju pravo na nužni deo u visini 1/6 zaostavštine, kao polovinu dela koji bi im pripao po zakonskom redu nasleđivanja od 1/3, s obzirom da pok. GG nasleđuje i supruga tužena AA. Imajući u vidu da su tužilje postavile svoj tužbeni zahtev kao stvarno- pravni zahtev, koristeći mogućnost propisanu u članu 43. stav 2. Zakona o nasleđivanju i koji je po nalaženju prvostepenog suda opravdan, imajući u vidu da se radi o imovini veće vrednosti, to je sledom navedenog tužbeni zahtev usvojen u celini.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište, nalazeći da je sada pok. GG, otac tužilja osnovano isključio iz nasleđa tužilje, kao nužne naslednike na zakonom propisan način, navodeći u zaveštanju kao razlog za isključenje dugogodišnje odsustvo kontakata sa ćerkama, što se ogledalo u dugogodišnjem ignorisanju i izostanku interesovanja tužilja za oca, a što je protivno moralnim obavezama dece prema roditeljima, naročito imajući u vidu njegove godine života. Zato je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužilja ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, kao neosnovan.

Prema članu 61. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“ broj 46/95 ... 6/15) zaveštalac može isključiti iz nasleđa nužnog naslednika koji se povredom neke zakonske ili moralne obaveze teže ogrešio o njega (ako se uvredljivo ili grubo odnosio prema zaveštaocu, ako je umišljajno učinio krivično delo prema zaveštaocu, njegovom detetu, usvojeniku, bračnom drugu ili roditelju, ako se odao neradu i nepoštenom životu). Isključenje mora biti učinjeno u obliku potrebnom za zaveštanje i mora biti izraženo na nesumnjiv način, a poželjno je navesti i uzrok isključenja. Uzrok isključenja mora postojati u vreme ostaviočeve smrti. Dokazivanje osnovanosti isključenja tereti onog ko se na isključenje poziva (član 62. Zakona).

U konkretnom slučaju isključenje je učinjeno u obliku potrebnom za zaveštanje u kome je navedeno da zaveštalac isključuje iz nasleđa svoje ćerke, ovde tužilje koje oko 18 godina ne razgovaraju sa njim jer slušaju svoju majku DD koja je nanela velika zla i njemu i njima, a o čemu je pismeno obavešteno Javno tužilaštvo i Centar za socijalni rad u Negotinu 90-tih godina. Da bi se isljučenje nužnih naslednika iz nasleđa smatralo opravdanim neophodno je da potomci povrede neku zakonsku ili moralnu obavezu težim ogrešenjem o ostavioca, što se ocenjuje zavisno od okolnosti konkretnog slučaja uz uslov postojanja skrivljenog ponašanja. Nužni naslednik nesumnjivo, pored prava ima i zakonske i moralne obaveze prema ostaviocu, kako u smislu ustaljenih normi ponašanja, tako i u skladu sa običajima, pa zanemarivanje dužnosti poštovanja, uskraćivanja pomoći u starosti, te pružanja usluga u svakodnevnom životu mogu biti povrede moralnih obaveza, ali takve povrede predstavljaju teže ogrešenje i razlog za isključenje iz prava nasleđa ukoliko se takvo ponašanje može pripisati krivici, odnosno postojanju skrivljenog ponašanja naslednika, u konkretnom slučaju tužilja. Odsustvo ličnih odnosa između roditelja i dece, zbog toga što oni nikada nisu ni bili uspostavljeni nakon razvoda braka roditelja, čemu je doprineo i sam ostavilac, ne može se okvalifikovati kao bilo koji od razloga za isključenje nužnog naslednika iz nasledstva u smislu citirane zakonske odredbe. Zato je pravilno stanovište prvostepenog suda da ponašanje i odnos tužilja prema ocu ne predstavlja povredu neke zakonske ili moralne obaveze kojom su se tužilje teže ogrešile o ostavioca. Tužilje su nužni naslednici svog oca po članu 39. stav 1. Zakona o nasleđivanju i pripada im deo zaostavštine kojim ostavilac nije mogao raspolagati (nužni deo) i koji je polovina dela koji bi svakom od njih pripao po zakonskom redu nasleđivanja (član 40.). Po članu 43. navedenog Zakona nužnom nasledniku pripada novčana protivvrednost nužnog dela (obligaciono pravo), ali na zahtev nužnog naslednika, sud može odlučiti da ovom pripadne određeni deo stvari i prava koji čine zaostavštinu (stvarno pravo). Sledom navedenog pravilno je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev, pa je Vrhovni sud preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tužene AA i potvrdio prvostepenu presudu.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić