.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 4923/2024
24.10.2024. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Miljuš, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Đurica i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Gatarić, advokat u ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Stefan Tešanović, advokat u ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2656/23 od 12.10.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 24.10.2024. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2656/23 od 12.10.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2656/23 od 12.10.2023. godine.
ODBIJAJU SE zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P 2119/21 od 20.06.2023. godine u stavu I izreke, obavezan je tuženi BB da tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od 1.650.000,00 dinara i to: na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 400.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 300.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 150.000,00 dinara i na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 800.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na navedene iznose od dana 20.06.2023. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 343.125,00 dinara, dok je u preostalom delu zahtev tužioca za troškove odbijen kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2656/23 od 12.10.2023. godine, žalba tuženog je delimično usvojena, a delimično odbijena, pa je prvostepena presuda preinačena tako što je tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete odbijen preko iznosa od 600.000,00 dinara do iznosa od 800.000,00 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, preko iznosa od 200.000,00 dinara do iznosa od 400.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova i preko iznosa od 180.000,00 dinara do iznosa od 300.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, sve sa zakonskom zateznom kamatom na razliku ovih iznosa počev od presuđenja do isplate, naknada troškova parničnog postupka snižena na iznos od 294.712,50 dinara, a u preostalom presuda je potvrđena. Tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 96.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.
Tužilac je poneo odgovor na reviziju i tražio naknadu troškova na ime sastava odgovora na reviziju.
Ocenjujući dozvoljenost revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23) Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.
Prema odredbi člana 404. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.
Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni sud je zaključio da u ovoj parnici ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Pravnosnažnom presudom je odlučeno o zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete, kao posledice nezgode, koja je uzrokovana nepropisnim kretanjem tuženog na trotoaru, te stupanjem na kolovoz kada za to nisu postojali bezbedni uslovi, onemogućavanjem tužiocu prava prvenstva prolaza, kada je tuženi povredio tužioca tako što ga je udario biciklom, usled čega je kod tužioca došlo do umanjenja životnih aktivnosti od 30 %, naruženosti srednjeg stepena, te trpljenja psihičkih i fizičkih bolova i straha u utvrđenom intenzitetu i trajanju. Nižestepeni sudovi su saglasni u pogledu postojanja osnova naknade štete, saglasno odredbama člana 154. stav 1. i 158. Zakona o obligacionim odnosima, s tim da je odluka prvostepenog suda u pogledu visine dosuđene štete, primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, preinačena i tužiocu dosuđeni niži iznosi, koji prema zaključku drugostepenog suda predstavljaju pravičnu novčanu naknadu i ne pogoduju težnjama koje nisu spojive sa prirodom predmetne naknade.
Cilj posebne revizije nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj. Navodima revidenta ukazuje se na bitnu povredu iz člana 374 stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa odredbama člana 308. stav 1 i 314. Zakona o parničnom postupku (prekludiranost tužioca u predlaganju dokaza) a takvi revizijski navodi nisu pravno relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23), odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.
Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu 29.11.2021. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude donete u drugom stepenu je 1.130.000,00 dinara, odnosno dinarska protivvrednost od 9.610,36 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema tome, revizija nije dozvoljena, u smislu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.
Iz navedenih razloga je na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao stavu drugom izreke.
Odluku kao u stavu trećem izreke, Vrhovni sud doneo je primenom člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer tuženi nije uspeo sa revizijom, a troškovi tužioca na ime sastava odgovora na reviziju nisu troškovi koji su potrebni radi vođenja parnice.
Predsednik veća – sudija
Branko Stanić,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
