Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju tužene.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu imovinske štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom koji jeste ili nije sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Iz tog razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tužene se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 978/2018 od 18.06.2018. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde tužioca i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010, pa je naloženo stečajnom sudiji u tom predmetu da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve neophodne mere i radnje koje su potrebne da bi se postupak unovčenja imovine stečajnog dužnika okončao i da u roku od 30 dana izvesti predsednika Privrednog suda o tome koje su konkretno mere preduzete. Tužiocu je, odlukom stečajnog upravnika „Industrija kotrljajućih ležajeva“ a.d. Beograd u stečaju, od 28.04.2020. godine, priznato potraživanje u postupku stečaja nad tim stečajnim dužnikom koji je svrstan u prvi isplatni red u iznosu od 196.440,00 dinara i potraživanje koje je svrstano u treći isplatni red u iznosu od 1.570.534,00 dinara, a po prijavi broj .. priznato mu je potraživanje u iznosu od 586.387,00 dinara. Potraživanje tužioca u prvom isplatnom redu namireno je za iznos od 100.000,00 dinara, a potom i za iznos od još 40.085,00 dinara, po osnovu rešenja Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010 od 01.09.2011. godine. Tužiočevo potraživanje svrstano u treći isplatni red nije namireno jer u tom isplatnom redu nije bilo isplata. Potraživanje tužioca nastalo je iz radnog odnosa, pre otvaranja postupka stečaja. Preduzeće, poslodavac tužioca „IKL“ je do 28.12.1999. godine bilo društvo koje je raspolagalo većinskim društvenim kapitalom a počev od 28.12.1999. godine do jula 2005. godine, društvo je poslovalo sa 41,5% državnog kapitala u vlasništvu Akcionarskog fonda RS, PIO fonda i Fonda za razvoj. Na dan otvaranja stečajnog postupka nad „IKL“ a.d. Beograd, 22.10.2010. godine, u vlasništvu Akcionarskog fonda je bilo 16.274 akcije što predstavlja 0,55% od ukupnog broja akcija. Rešenjem Vlade RS od 07.02.2002. godine objavljenim u „Službenom glasniku RS“, broj 70/01 od 11.02.2002. godine, na osnovu čl. 3 i 3a Uredbe o prestanku važenja Uredbe o obaveznoj proizvodnji određenih proizvoda, suspendovani su svi organi u DD IKL Beograd, pa je Vlada imenovala odbor koji će obavljati funkciju suspendovanih organa upravljanja i vršioca dužnosti direktora, koji će obavljati funkciju suspendovanog poslovnog organa.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili primenom odredbe člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, u vezi odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da stečajni dužnik, bez obzira na završenu privatizaciju, nije uživao dovoljnu institucionalnu i poslovnu nezavisnost od države, pošto je Vlada Republike Srbije imenovala vršioca dužnosti direktora i Upravni odbor, a suspendovala organe upravljanja preduzeća, pa nemogućnost naplate priznatog potraživanja tužioca iz radnog odnosa, a i stečajne mase preduzeća, može da se dovede u vezu sa kontrolom države nad tužiočevim poslodavcem i utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivno (stav 3).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođeni nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine).

U konkretnom slučaju, tužiocu je, pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 978/2018 od 18.06.2018. godine, utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 4155/2010, a taj stečajni postupak je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 4155/10 od 22.10.2010. godine, nad poslodavcem tužioca Preduzećem „Industrija kotrljajućih ležajeva“ a.d. Beograd koji je, u tom momentu, bio u većinskom privatnom kapitalu sa udelom države od 0,55% od ukupnog broja akcija. Odgovornost Republike Srbije za materijalnu štetu koja je za izvršne poverioce nastala usled nemogućnosti naplate njihovih potraživanja koja su, bilo utvrđena pravnosnažnom odlukom suda bilo priznata u stečajnom postupku, postoji kada je izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, zbog toga što je Republika Srbija, donetim zakonima i njihovim izmenama i dopunama, kontinuirano vršila produženje utvrđenih rokova za privatizaciju a što je objektivno onemogućilo blagovremeno i delotvorno namirenje potraživanja prema subjektu privatizacije sa većinskim društvenim i državnim kapitalom. Tako je prvi Zakon o privatizaciji odnosno Zakon o svojinskoj transformaciji („Službeni glasnik RS“, broj 32/97), u više navrata menjan, a odredbom člana 20ž stav 1. Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/2007), je propisano da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja ne može protiv subjekta privatizacije odnosno nad njegovom imovinom odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja. Pošto je zakonskim rešenjima objektivno onemogućila izvršenje sudskih odluka kojima su zaposlenima bila priznata i dosuđena potraživanja iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim odnosno državnim kapitalom, Republika Srbija je objektivno odgovorna za štetu koju su oni pretrpeli. Međutim, ovde to nije slučaj pošto je IKL raspolagao većinskim društvenim kapitalom do 28.12.1999. godine, a nakon toga postupak svojinske transformacije – privatizacije je okončan rešenjem nadležnog Ministarstva poljoprivrede od 15.11.2011. godine. Tužiočevo potraživanje datira iz perioda počev od 01.08.2001. godine, kada je država imala manjinski udeo u kapitalu društva od 41,50%. Ne postoji uzročno-posledična veza između delovanja Republike Srbije, u smislu donetih zakona kojima su produživani utvrđeni rokovi za privatizaciju i onemogućeno izvršenje sudskih odluka radi namirenja potraživanja u odnosu na subjekt privatizacije, pošto se oni ne odnose na stečajnog dužnika – poslodavca tužioca koji je privatizovan pre izmene Zakona o privatizaciji. Zbog toga je tužiočev tužbeni zahtev neosnovan.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o troškovima celog postupka, sadržano u stavu trećem izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo primenom odredbe člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Tuženoj su priznati troškovi koje je imala radi vođenja ove parnice na ime angažovanja svog pravobranilaštva za sastav odgovora na tužbu i jednog podneska od po 16.500,00 dinara, zastupanja na dva ročišta po 18.000,00 dinara, sastav dve žalbe po 33.000,00 dinara i sastav revizije od 22.000,00 dinara, prema opredeljenom zahtevu tužene, a primenom odredbe člana 153. stav 1, člana 154. i člana 162. Zakona o parničnom postupku i važeće Advokatske tarife.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić