Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem SO Smederevska Palanka od 24.06.2008. godine imenovan za predstavnika te opštine u Upravnom odboru tuženog, a razrešen je dužnosti člana Upravnog odbora Odlukom SO Smederevska Palanka koja je objavljena u Međuopštinskom službenom listu od 23.11.2012. godine. Statutom tuženog je predviđeno da Upravni odbor ima sedam članova, od kojih su po tri člana predstavnici osnivača (opština Smederevska Palanka i opština Velika Plana) i jedan predstavnik Republičkog fonda za vode, te da svi članovi upravnog odbora imaju isti položaj. Statutom nije predviđeno finansiranje i isplata naknade za rad članovima upravnog ili nadzornog odbora, već je odlukom Upravnog odbora tuženog od 02.04.2009. godine, određeno da predsednik Upravnog odbora prima nadoknadu u vrednosti od 15.000,00 dinara, a članovi u iznosu od 12.000,00 dinara, pri čemu članovi iz opštine Velika Plana naknadu za rad ostvaruju po sednici. Ova odluka je stupila na snagu 01.01.2009. godine i nije stavljena van snage. Veštačenjem je utvrđeno da je tužiocu na ime naknade za rad u Upravnom odboru, koja je mesečno iznosila 12.000,00 dinara, trebalo da bude isplaćen ukupan iznos od 564.000,00 dinara za ceo sporni period, a isplaćeno je 112.372,00 dinara. Planirana sredstva za rad članovima upravnog odbora iz budžeta opštine Smederevska Palanka, isplaćivana su u bruto iznosima i upravo iz tih sredstava tužiocu je isplaćen navedeni novčani iznos.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati naknadu za rad u Upravnom odboru za period od februara meseca 2011. zaključno sa novembrom 2012. godine u ukupnom iznosu od 264.000,00 dinara, dok je u preostalom delu potraživanje tužioca zastarelo (za period od januara meseca 2009. zaključno sa januarom 2011. godine), po članu 376. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je tužba podneta 07.03.2014. godine, a osnov potraživanja je naknada štete prouzrokovana nepravilnim radom tuženog, pa je u tom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Drugostepeni sud zauzeo suprotno stanovište u pogledu ocene prigovora zastarelosti potraživanja, nalazeći da isti nije osnovan, jer se u konkretnom slučaju radi o sticanju bez osnova u kom slučaju se primenjuje opšti rok zastarelosti potraživanja od deset godina propisan u članu 371. ZOO, koji nije protekao do podnošenja tužbe, pa je u odbijajućem delu zahteva preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženog da tužiocu isplati neisplaćenu naknadu za rad u Upravnom odboru i za period od januara 2009. zaključno sa januarom 2011. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. U svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. stav 1. i 2. ZOO).

U konkretnom slučaju tužilac je obavljao dužnost člana Upravnog odbora tuženog i tuženi mu u spornom periodu nije isplatio pun iznos pripadajuće naknade za rad koja je predviđena odlukom Upravnog odbora tuženog od 02.04.2009. godine u mesečnom iznosu od 12.000,00 dinara. Budući da je tuženi izvršio delimičnu isplatu, potraživanje neisplaćene razlike zbog nepravilnog rada tuženog (propuštanja da primeni navedenu odluku) u iznosu utvrđenom veštačenjem, ima karakter naknade štete, u kom slučaju je rok zastarelosti potraživanja propisan članom 376. ZOO. Pošto potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju za pet godina od kada je šteta nastala, u konkretnom slučaju potraživanje tužioca za period od januara meseca 2009. zaključno sa januarom 2011. godine jeste zastarelo. Naime, tužba je podneta 07.03.2014. godine, a tužilac je sa izostankom svake mesečne isplate znao, odnosno mogao da zna za štetu i njenu visinu, pa je od dospelosti svakog neisplaćenog mesečnog iznosa do dana podnošenja tužbe istekao subjektivni rok od tri godine po članu 361. stav 1. u vezi člana 362. Zakona o obligacionim odnosima. Zato je Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu, odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu u pobijanom delu, koja sadrži i odluku o troškovima prvostepenog postupka, dok je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka odbijen.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji pa mu na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 18.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi, kao i troškovi sudske takse za reviziju 31.120,00 dinara i odluku o reviziji u iznosu od 46.680,00 dinara prema važećoj Taksenoj tarifi.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić