Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž2 454/23 od 10.12.2024. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Aleksincu P2 106/22 od 27.09.2023. godine, ispravljena rešenjem od 07.12.2023. godine i izmenjena pravnosnažna presuda Osnovnog suda u Aleksincu P2 71/17 od 13.04.2017. godine u stavu drugom i trećem izreke presude tako što je obavezan tuženi da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog tužioca AA plaća mesečno 12.000,00 dinara do 05. u mesecu počev od 02.09.2020. godine kao dana podnošenja tužbe pa ubuduće sve dok za to postoje zakonski uslovi na ruke zakonskog zastupnika majke BB, s tim što će dospele rate platiti odjednom u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom izvršenja, dok se u preostalom delu tužbeni zahtev maloletnog tužioca na ime doprinosa u izdržavanju za više od preko dosuđenog do traženog iznosa od 15.000,00 dinara odbija kao neosnovan. Uređen je način održavanja ličnih odnosa između maloletnog tužioca AA iz ... i tuženog VV iz ... tako što će maloletni AA provoditi kod oca VV svaki drugi vikend u mesecu počev od petka po završetku školskih i vanškolskih aktivnosti do nedelje u 20 časova, s tim što će otac preuzimati dete iz domaćinstva majke, a majka će preuzimati dete iz domaćinstva oca, zatim svaki drugi državni i verski praznik, rođendan oca, svaki drugi rođendan deteta (parne godine kod majke i neparne kod oca), polovinu zimskog raspusta i letnji raspust u dva dela i to od 01. do 15. jula i od 15. do 30. avgusta. Odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužioci su, preko punomoćnika advokata, uložili reviziju, zbog kako navode, bitne povrede koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. U smislu obrazloženih navoda revizije predlažu da se revizija usvoji i pobijana drugostepena presuda preinači kao i da se obaveže tuženi da tužiocima naknadi troškove postupka.

Odgovor na reviziju nije dat.

Ispitujući pravilnost drugostepene presude u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku u vezi člana 208. Porodičnog zakona, Vrhovni sud je našao da je revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Pobijana odluka nije zahvaćena ni bitnom povredom iz odredbe člana 374. stav 1. a u vezi člana 396. stav 1. i stav 3. Zakona o parničnom postupku na koju se ukazuje revizijom. Navodima revizije da drugostepeni sud nije dao razloge za svoju odluku, odnosno da su dati razlozi nerazumljivi, ukazuje se na bitnu povredu iz odredbe čl. 374 st. 2 tač. 12 Zakona o parničnom postuku što ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog. Razlozi za izjavljivanje revizije su restriktivni i propisani odredbom čl. 407 navedenog propisa.

Po održanoj raspravi pred drugostepenim sudom na osnovu odredbe člana 383. stav 4. Zakona o parničnom postupku, drugostepeni sud je utvrdio sledeće činjenično stanje:

Tužilja BB i tuženi VV bili su u vanbračnoj zajednici u kojoj su dobili sina, maloletnog tužioca AA koji je rođen ...2013. godine. Po prestanku vanbračne zajednice, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Aleksincu, maloletni tužilac poveren je na samostalno vršenje roditeljskog prava majci a otac je obavezan da doprinosi izdržavanju deteta iznosom od 5.000,00 dinara mesečno. Uređen je način održavanja ličnih odnosa, viđanja deteta i tuženog, u skladu sa tadašnjim okolnostima - da je dete imalo tri i po godine, da nije pohađao vrtić, da je trenirao džudo i da su roditelji postigli dogovor o visini učešća oca u izdržavanju deteta usled čega, prilikom donošenja te odluke, ni potrebe deteta ni mogućnosti oca nisu utvrđene. Okolnosti su se promeneli kako na strani deteta kao poverioca izdržavanja tako i na strani oca kao dužnika. Maloletni AA sada ima 11 godina, pohađa osnovnu školu i učenik je petog razreda. Pored školskih aktivnosti ima i vanškolske aktivnosti jer trenira fudbal i pohađa privatne časove engleskog jezika. Maloletni AA je zdravo dete sa uobičajenim potrebama deteta tog uzrasta u pogledu hrane, obuće, odeće, sredstava za higijenu, socijalizacije, kao i potrebnih troškova na ime školskih i vanškolskih aktivnosti. Drugostepeni sud utvrđuje njegove mesečne potrebe u visini od 24.000,00 dinara.

Tužilja BB je zaključila brak sa GG u toku 2023. godine, pa sa suprugom i maloletnim AA živi u iznajmljenom stanu na ... za koji plaća 450 evra mesečno. Režijski troškovi iznose oko 200 evra mesečno. Ostvarivala je zaradu od 90.000,00 dinara a od februara 2024. godine ostvaruje zaradu od 1.000 evra koja je fiksna s tim da u toku meseca ostvari bonuse tako da može da dostigne iznos do 1.400 evra. Tužilja nema obavezu izdržavanja drugih lica, ne poseduje nepokretnu imovinu a od pokretnih stvari poseduje automobil. Suprug tužilje je vlasnik preduzetničke radnje i ostvaruje zaradu od oko 500 evra te nema obavezu izdržavanja drugih lica s tim što tužilji pomaže oko maloletnog AA.

Tuženi VV živi u porodičnoj kući sa roditeljima u selu ..., a roditelji se bave poljoprivredom i stočarstvom. Po prestanku vanbračne zajednice nije bio zaposlen već je povremeno išao u Austriju gde je radio na građevini, a poslednji put je na radu u Austriji bio 2019. godine. Nakon toga dve godine nije bio radno angažovan već se sa roditeljima bavio poljoprivredom a zatim se od septembra 2022. godine zaposlio u predstavništvu novosadskog preduzeća u ... gde je ostvarivao zaradu od 40.000,00 dinara, s tim što je imao troškove na ime stanovanja u iznosu od 3.000,00 dinara. Sada je zaposlen u preduzeću ... gde je zarada iznosila 66.000,00 dinara, u poslednja četiri meseca iznosi 71.000,00 dinara. Tuženi je radno sposoban i zdrav, ne obavlja nikakve druge poslove, nema obavezu izdržavanja drugih lica osim maloletnog tužioca, ne poseduje nepokretnu imovinu, od pokretnih stvari poseduje automobil koji je kupio putem kredita za koji plaća ratu od 150 evra.

Polazeći od odredbi čl. 73, čl. 154. stav 1, čl. 160, te odredbi čl. 161-164. Porodičnog zakona, drugostepeni sud nalazi da visina izdržavanja dosuđena prethodno donetom sudskom odlukom više ne odgovara potrebama maloletnog tužioca budući da su se promenile okolnosti u pogledu njegovih potreba ali i u pogledu davaoca izdržavanja, da njegove mesečne potrebe iznose 24.000,00 dinara pa je shodno tome tuženi obavezan da doprinosi izdržavanju svog sina sa ½ tog iznosa odnosno 12.000,00 dinara, dok je za iznos preko toga do traženog iznosa 15.000,00 dinara zahtev odbijen. Kada se radi o modelu viđanja maloletnog tužioca sa tuženim, obrazlaže da se rukovodio najboljim interesom deteta i sintetizovanim mišljenjem organa starateljstva koje je dato u postupku pred drugostepenim sudom u dane 29.10.2024. godine sa dopunom od 14.11.2024. godine.

Vrhovni sud nalazi da je iz potpuno i pravilno utvrđenih činjenica drugostepeni sud pravilno zaključio da su se promenile okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka. Pravilno je primenio i materijalno pravo u pogledu odluke o visini doprinosa tuženog izdržavanju maloletnog tužioca.

Članom 27. stav 1. Konvencije o pravima deteta predviđeno je da svako dete ima pravo na život i standard primeren fizičkom, mentalnom, duhovnom, moralnom i društvenom razvoju deteta, s tim što roditelji i druga lica odgovorna za decu imaju prvenstveno odgovornost da, u okviru svojih sposobnosti i finansijskih mogućnosti, obezbede životne uslove za razvoj deteta. Prema odredbi člana 154. stav 1. Porodičnog zakona maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja. Saglasno odredbi člana 160. stav 1. izdržavanje se određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja dok, prema odredbi st. 2, potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja. Prema odredbi člana 162. stav 3. istog propisa, ako je poverilac izdržavanja dete visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja.

Pravilan je zaključak u pobijanoj presudi da su ispunjeni uslovi za izmenu prethodno donete odluke o doprinosu za izdržavanje u smislu člana 164. Porodičnog zakona, ali su takođe pravilno primenjeni svi kriterijumi od kojih zavisi visina izdržavanja koji se odnose kako na potrebe maloletnog tužioca kao poverioca izdržavanja, tako i mogućnosti tuženog kao dužnika, a uzeta je u obzir i minimalna suma izdržavanja u skladu sa članom 160. Porodičnog zakona. S tim u vezi, neosnovano se ukazuje da sud nije dao razloge na osnovu kojih je utvrdio ukupne potrebe maloletnog tužioca u iznosu od 24.000,00 dinara. Upravo suprotno, drugostepeni sud je to jasno obrazložio na strani 5 svoje odluke. U tom smislu bez uticaja su navodi revizije da sud nije imao u vidu da troškovi života rastu te da će potrebe maloletnog tužioca biti veće, s obzirom da se one utvrđuju prema stanju u momentu zaključenja rasprave, što ne sprečava kako primaoca tako i davaoca izdržavanja da zahtevaju promenu visine pod uslovima iz odredbe člana 164. Porodičnog zakona. Navodi revizije da nije cenjena činjenica da tuženi poseduje zemlju koju obrađuju on i njegovi ukućani nisu tačni budući da iz spisa proizlazi da nepokretnosti ne poseduje on već da obradivo zemljište poseduju njegovi roditelji. Kriterijumi za određivanje izdržavanja u odnosu na dužnika određeni su odredbom člana 160. stav 3. Porodičnog zakona i zavise od prihoda dužnika, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica te drugih okolnosti od značaja za određivanje i izdržavanje. Prema iskazu tuženog, koji je drugostepeni sud prihvatio, nepokretne imovine nema, njegovi roditelji poseduju zemljište koje obrađuju, poseduju stoku, a plodove koriste za ličnu upotrebu pri čemu sami nisu ostvarili pravo na penziju ili drugo primanje, što znači da je to zemljište i stoka izvor njihovog izdržavanja. Sledi da su pravilno cenjene mogućnosti tuženog kao roditelja. Najzad, tvrdnje o postojanju dodatnih troškova tužilje, na koje nije ukazivala (privatno zdravstveno osiguranje) ne utiču na pravilnost odluke.

Dalje, kada je u pitanju način uređenja održavanja ličnih odnosa praznicima i za vreme raspusta, po oceni Vrhovnog suda, pravilno je primenjeno materijalno pravo bazirano na sintetizovanom mišljenju Centra za socijalni rad. Uvažena je činjenica da uzajamno uživanje roditelja i deteta u međusobnom kontaktu predstavlja suštinski element porodičnog života u smislu odredbe člana 8. Konvencije o pravima deteta, potreba da tuženi bude prisutan, ličnim kontaktima, u životu deteta. Pravo na održavanje ličnih odnosa izvire iz prava na porodični život što je u potvrđenom delu odluke drugostepeni sud pravilno cenio.

Sledom iznetog, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu prvom.

Međutim, kada je u pitanju održavanje ličnih odnosa između maloletnog tužioca i tuženog vikendima, Vrhovni sud nalazi da odredba člana 61. stav 2. Porodičnog zakona nije pravilno primenjena.

Iz odredbe člana 3. Konvencije o pravima deteta koja u stavu 1. propisuje da u svim aktivnostima koja se tiču dece od primarnog značaja su interesi deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela kao, i članova 6. i 266. stav 1. Porodičnog zakona, proizlazi da u sporu za vršenje roditeljskog prava sudovi su dužni da se rukovode najboljim interesom deteta. Članom 9. stav 3. Konvencije o pravima deteta određeno je da će država poštovati pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja da redovno održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja, osim ako je to u suprotnosti sa njegovim najboljim interesom. Prema odredbi člana 61. stav 1. Porodičnog zakona dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi dok prema odredbi iz stava 2. pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta.

Maloletno dete, tužilac AA, živi sa majkom u ... gde je centar njegovih životnih aktivnosti. Otac živi u mestu ..., Opština ... . Udaljenost mesta očevog prebivališta i ... je oko 200 kilometara (opštepoznati podaci). Kod takvih okolnosti osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je odluka suda da se svakog drugog vikenda kada boravi kod oca, dete preuzima u 20 časova u nedelju neprimereno konkretnim okolnostima. Imajući u vidu vreme potrebno da se dete vrati (doputuje) u ... to ne bi bilo u najboljem interesu deteta. Naime, najbolji interes deteta je pravni standard koji čini više elemenata procene i to: uzrast i pol deteta, njegove želje i osećanja, odnosno njegove emotivne i socijalne potrebe. U konkretnom slučaju upravo uzrast deteta ukazuje da bi njegovo preuzimanje u 20 časova u mestu prebivališta tuženog značilo dolazak u neprimereno noćno vreme u svoje mesto prebivališta, što svakako umanjuje mogućnost adekvatnog noćnog odmora i pripreme za sutrašnji školski dan.

Na osnovu navedenog odlučeno je kao u stavu drugom primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o troškovima postupka doneta je primenom člana 207. Porodičnog zakona a imajući u vidu i uspeh u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Jasmina Stamenković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković