Protiv drugostepene presude, tuženi EE je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešeno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Reviziju su podneli blagovremeno prvotuženi, drugotužena i trećetuženi, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP, koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11) i utvrdio da revizije tuženih nisu osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tuženog EE neosnovano se ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjenu pred drugostepenim sudom, budući da su u drugostepenoj presudi ocenjeni bitni žalbeni navodi, u smislu člana 398. stav 1. ZPP. Revizijom prvotuženog, drugotužene i trećetuženog ne ukazuje se određeno na bitne povrede postupka koje mogu biti revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 05.07.2004. godine došlo je do saobraćajne nesreće u kojoj je učestvovao sada pok. ŽŽ, pravni prethodnik tuženog EE, koji je tom prilikom upravljao teretnim vozilom sa poluprikolicom, osiguranim kod AD „...“ osiguranje ... . Sada pok. ZZ, supruga i majka tužilaca tom prilikom je vozila bicikl u istom prvcu kao i teretno vozilo, kada je u fazi preticanja bicikla došlo do kontakta sa vozilom, usled čega je pala sa bicikla i istog dana preminula od zadobijenih povreda. Nad osiguranjem „...“ vođen je i okončan likvidacioni postupak pred Trgovinskim sudom u Beogradu, tako što je ostatak likvidacione mase raspoređen akcionarima likvidacionog dužnika i to tuženom GG 10,02%, DD 5,19% i ĐĐ 4,11%. Sada pok. ŽŽ nasledio je tuženi EE po osnovu ostavinskog rešenja Opštinskog suda u Kosjeriću O 53/08 od 11.04.2008. godine. Protiv sada pok. ŽŽ bio je pokrenut istražni postupak u vezi sa saobraćajnom nesrećom, ali je nakon izvršenog veštačenja opštinski javni tužilac odustao od krivičnog gonjenja, a oštećeni AA je preuzeo gonjenje po privatnoj tužbi. Ovaj krivični postupak obustavljen je zbog smrti okrivljenog ŽŽ. U ovoj parnici, veštačenje je obavio veštak saobraćajne struke. Veštak je zaključio, imajući u vidu proračune i analize zasnovane na materijalnim tragovima i izjave svedoka II o načinu kretanja teretnog vozila, da je do nezgode došlo propustom vozača teretnog vozila, koji u fazi preticanja bicikla nije držao bezbedno bočno odstojanje od bicikla. Biciklistkinja je prilikom prolaska teretnog vozila pored nje izašla iz dozvoljene zone svog kretanja za oko 0,1 m, čime je neznatno doprinela nastanku saobraćajne nezgode. U postupku je na saglasan predlog stranaka izveden dokaz uvidom u saobraćajno veštačenje u sprovedenom istražnom postupku. Prema zaključku iz ovog veštačenja, osnovni uzrok nastanka saobraćajne nesreće je skretanje biciklistkinje u levu stranu prilikom preticanja od strane teretnog vozila, koje nije imalo mogućnost da izbegne nezgodu, pa u postupanju vozača teretnog vozila nema propusta za nastanak nesreće. S obzirom na neusaglašenost navedenih nalaza i mišljenja veštaka, određeno je veštačenje preko Instituta Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, prema čijem nalazu i mišljenju od 10.09.2013. godine, nije mogao biti pouzdano i precizno utvrđen položaj teretnog vozila i bicikla u trenutku sudara, pa su date dve varijante nastanka štetnog događaja. Prema prvoj varijanti, ako bi u sudarni položaj vozač bicikla dospeo usled prolaska teretnog vozila na bliskom rastojanju, u tom slučaju bi vozač teretnog vozila bio odgovoran za nastanak saobraćajne nesreće, jer je bio dužan da tokom preticanja bicikla vozi teretno vozilo na bezbednom bočnom rastojanju od bicikla. Prema drugoj varijanti, ako bi vozač bicikla tokom preticanja od strane teretnog vozila preduzeo skretanje ulevo, iz razloga koji nisu u vezi sa preticanjem od strane teretnog vozila, tada bi do nastanka nesreće došlo usled propusta vozača bicikla, što nije bilo moguće utvrditi saobraćajno-tehničkim veštačenjem. Prema mišljenju ovog Instituta, kada se uzmu u obzir sve okolnosti koje su navedene od strane svedoka II, nisu postojali uslovi za bezbedno preticanje bicikla, jer bi između desnog boka teretnog vozila i levog boka vozača bicikla za bezbedno preticanje bio potreban prostor širine od najmanje 1 m. Uvidom u spise krivičnog predmeta i iskaz dat od strane vozača kamiona, koji dokazi su izvedni na saglasan predlog stranaka, utvrđeno je da je vozač kamiona u krivičnom postupku izjavio da biciklistkinju uopšte nije video, već da je čuo neki šum, da se posle 50-tak metara zaustavio, pogledao u desni retrovizor i video bicikl na putu, zaustavio je vozilo, vratio se unazad i video ženu koja je pala sa bicikla i ležala na trotoaru. Svedok II je izjavio da se kritičnom prilikom kretao svojim neregistrovanim vozilom iza kamiona na 50 do 100 m, da je video da kamion počinje da koči, a zatim da njegova cisterna zadnjim točkom udara u bicikl, nakon čega je žena na biciklu odskočila, a od drugog kontakta sa kamionom je pala na zemlju. Izjavio je da se kamion kretao po sredini desne kolovozne trake, a da se biciklistkinja kretala krajnje desno kolovoznom trakom, te da se zbog pomeranja kamiona udesno ka trotoaru i vozač bicikla nagnuo na desnu stranu, kada je točak kamiona zahvatio točak bicikla.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepenom presudom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za naknadu materijalne i nematerijalne štete. Po oceni prvostepenog suda, obavezivanje tuženih na naknadu materijalne i nematerijalne štete zavisi od postojanja odgovornosti, odnosno krivice vozača teretnog vozila, sada pok. ŽŽ. Tužioci nisu dokazali da je vozač kamiona skrivio saobraćajnu nezgodu, što se ne može ustanoviti ni putem nalaza i mišljenja veštaka, a ni iz iskaza svedoka II, koji prvostepeni sud nije prihvatio. Nije bilo moguće utvrditi mesto sudara, način na koji je bicikl dospeo u kontakt sa teretnim vozilom, da li se vozač kamiona kretao na bezbednom odstojanju od bicikla, ili je vozač bicikla, tokom preticanja od strane teretnog vozila, skretanjem ulevo izazvao saobraćajnu nesreću. Kako nije bilo moguće utvrditi uzrok saobraćajne nesreće, kao ni odgovornost učesnika, niti postojanje podeljene odgovornosti u smislu člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan. Takođe, zaključeno je da tužioci nisu dokazali da iznos koji potražuju tužbenom zahtevom ne premašuje iznos vrednosti imovine koju su prvotuženi, drugotužena i trećetuženi stekli rešenjem Trgovinskog suda L 15/06 od 21.02.2008. godine, i vrednost imovine koju je tuženi EE nasledio od svog pravnog prethodnika, jer tužioci nisu predložili veštačenje od strane veštaka ekonomske struke radi utvrđivanja visine vrednosti prenete, odnosno nasleđene imovine.

S obzirom na navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda preinačena i tuženi obavezani da naknade materijalnu i nematerijalnu štetu nastalu usled smrti bliskog srodnika tužilaca.

Naime, uprkos tome što veštaci, kao ni Institut Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, nisu mogli sačiniti prostorno vremensku analizu saobraćajne nesreće, iz utvrđenog činjeničnog stanja nesumnjivo proizilazi da je do teške povrede i smrti bliske srodnice tužilaca došlo prilikom preticanja od strane kamiona sa prikolicom, koji je došao u bočni kontakt sa biciklom kojim je upravljala, što podrazumeva da je preticanje od strane kamiona izvršeno na nebezbedan način. Na navedeno ukazuje i iskaz vozača kamiona, dat u istražnom postupku, da biciklistkinju uopšte nije video, da je čuo samo zvuk, a zatim u desnom retrovizoru video ženu koja pored bicikla leži na trotoaru. S obzirom na navedeno, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je šteta u konkretnom slučaju nastala opasnom delatnošću, pa je tuženi EE u obavezi da naknadi štetu tužiocima, u smislu čl. 173. i 174. stav 1. ZOO, čl. 58. stav 2. i 62. stav 2. tada važećeg Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni list SFRJ“ 50/88 .... „Službeni glasnik RS“ 41/2009) i člana 222. Zakona o nasleđivanju. Pravilno je takođe zasnovana odgovornost prvotuženog, drugotužene i trećetuženog, u smislu čl. 897., 940. i 941. ZOO. Visina naknade nematerijalne štete odmerena je u skladu sa značajem povređenog dobra i ciljem kome ova naknada teži, pa predstavlja pravičnu novčanu naknadu, u smislu člana 200. ZOO.

Revizijom tuženog EE neosnovano se ukazuje da je činjenično stanje nepravilno utvrđeno, odnosno da je drugostepeni sud zasnovao svoju presudu u celosti na osnovu iskaza svedoka II, koji prvostepeni sud nije prihvatio. Međutim, suprotno ovim revizijskim navodima, pobijana presuda nije zasnovana na iskazu navedenog svedoka, već je na osnovu celokupno utvrđenog činjeničnog stanja izveden drugačiji pravni zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva tužilaca za naknadu materijalne i nematerijalne štete. Neosnovano se revizijom ukazuje i da je pogrešno primenjen član 222. Zakona o nasleđivanju, jer je na tuženom bio teret dokazivanja na okolnost visine nasleđene imovine od pravnog prethodnika. Revizijom prvotuženog, drugotužene i trećetuženog takođe se neosnovano ukazuje da su u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno primenjene odredbe čl. 897., 940. i 941. ZOO, a na tuženima je bio teret dokazivanja da iznos koji se potražuje tužbenim zahtevom premašuje iznos vrednosti imovine koju su stekli rešenjem Trgovinskog suda L 15/06 od 21.02.2008. godine.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasmina Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić