U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužilje - protivtužene AA iz ..., čiji je punomoćnik Jovan Mihajlović, advokat iz ..., protiv tuženog – protivtužioca BB iz ..., čiji je punomoćnik Hava Asani, advokat iz ..., radi podele bračne tekovine, odlučujući o reviziji tužilje - protivtužene, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1712/21 od 09.12.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 21.12.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1712/21 od 09.12.2021. godine u preinačujućem delu, tako što se ODBIJA žalba tuženog i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1995/16 od 11.02.2021. godine, ispravljena rešenjem Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1995/16 od 12.04.2021. godine u usvajajućem delu eventualnog tužbenog zahteva koji se odnosi na automobil marke „Ford ...“ reg. br. ..., proizveden 2005. godine i automobil marke „Ford ...“ reg. br. ... .

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1995/16 od 11.02.2021. godine, ispravljenom rešenjem Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1995/16 od 12.04.2021. godine, odbijen je kao neosnovan primarni tužbeni zahtev (stav prvi izreke) kojim je traženo da se utvrdi da zajedničku tekovinu stranaka u jednakim delovima čini nepokretna imovina bliže opisana u tom stavu izreke (tačka I), pokretna imovina taksativno nabrojana (tačka II) i novčani iznosi (tačka III) da se utvrdi da pobrojane pokretne stvari u tački IV predstavljaju svojinu maloletnog deteta stranaka VV i da su kupljene za njegove potrebe, koje će tuženi predati tužilji kao roditelju koji samostalno vrši roditeljsko pravo; da se utvrdi da pokretne stvari pobrojane u tački V izreke predstavljaju posebnu imovinu tužilje i da se tuženi obaveže da joj iste preda; delimično je usvojen eventualni tužbeni zahtev i utvrđeno da zajedničku tekovinu stranaka čini nepokretna imovina, stambena zgrada sa pravom korišćenja, bliže opisana u tom stavu izreke, da je tužilja suvlasnik i sukorisnik iste u ½ idealnih delova, pa je obavezan tuženi – protivtužilac da trpi prenos prava suvlasništva i sukorisništva sa svog na ime tužilje kod RGZ SKN Novi Sad i preda joj u slobodan i nesmetan suposed ½ istih (tačka 1.); utvrđeno je da zajedničku tekovinu stranaka čine pokretne stvari taksativno pobrojane u tom stavu i utvrđeno da je tužilja suvlasnik u ½ idealnih delova istih, pa je tuženi obavezan da joj preda u slobodan i nesmeta suposed ½ istih; određeno je razvrgnuće suvlasništva na navedenim pokretnim stvarima javnom prodajom istih po pravilima izvršnog postupka i podelom ostvarenog novca između stranaka; utvrđeno da zajedničku tekovinu stranaka čini i novčani iznos od 17.000 evra u jednakim delovima, pa je obavezan tuženi – protivtužilac da tužilji – protivtuženoj isplati iznos od 8.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa kamatom koja se utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena počev od 08.03.2016. godine do isplate; utvrđeno je da pokretne stvari – sportski bicikl i TV marke „Panasonik“ predstavljaju svojinu deteta parničnih stranaka – VV i da su kupljene za njegove potrebe, pa je obavezan tuženi – protivtužilac da tužilji – protivtuženoj preda navedene pokretne stvari kao roditelju koji samostalno vrši roditeljsko pravo; utvrđeno je da posebnu imovinu tužilje prestavljaju pokretne stvari navedene u tom stavu; obavezan je tuženi – protivtužilac da tužilji – protivtuženoj plati troškove parničnog postupka u iznosu od 284.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate; tužbeni zahtev tužilje – protivtužene u delu u kome je predložila da se utvrdi da njenu posebnu imovinu predstavljaju razne knjige i da se obaveže tuženi – protivtužilac da joj iste preda, odbijen je kao neosnovan; protivtužbeni zahtev tuženog – protivtužioca u celosti je usvojen; utvrđeno je da zajedničku tekovinu stranaka čini 12.000 evra u jednakim delovima, pa je obavezana tužilja – protivtužena da tuženom – protivtužiocu isplati iznos od 6.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena počev od 05.06.2016. godine do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1712/21 od 09.12.2021. godine, žalbe parničnih stranaka delimično su usvojene, delimično odbijene, pa je prvostepena presuda delimično preinačena, tako što je odbijen eventualni tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se utvrdi da zajedničku tekovinu stranaka čine automobil marke „Ford ...“ reg. br. ... godina proizvodnje 2005. i automobil marke „Ford ...“ reg. br. ... (odeljak II prva tačka i druga tačka izreke) te utvrdi da je tužilja – protivtužena suvlasnik ½ idealnih delova na tim pokretnim stvarima i odredi razvrgnuće suvlasništva na tim pokretnim stvarima njihovom prodajom i podelom ostvarenog novca između parničnih stranaka i u delu kojim je traženo da sportski bicikl i TV marke Panasonik predstavljaju svojinu deteta stranaka VV, te da su kupljeni za njegove potrebe i da se obaveže tuženi – protivtužilac da preda tužilji – protivtuženoj navedene pokretne stvari; prvostepena presuda je delimično ukinuta u delu u kome je usvojen eventualni tužbeni zahtev kojim je utvrđeno da zajedničku tekovinu stranaka čine pokretne stvari bliže označene u stavu II petituma eventualnog tužbenog zahteva, pod br. 3. – 50. i kojim je tuženi – protivtužilac obavezan da tužilji – protivtuženoj preda u slobodni i nesmetani suposed od ½ idelanih delova na navedenim stvarima, te kojim je određeno razvrgnuće suvlasništva na navedenim pokretnim stvarima javnom prodajom istih po pravilima izvršnog postupka i podelom ostvarenog novca između stranaka; u delu kojim je usvojen eventualni tužbeni zahtev te utvrđeno da zajedničku tekovinu stranaka čini novčani iznos od 17.000 evra u jednakim delovima i kojim je obavezan tuženi – protivtužilac da u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja plati tužilji – protivtuženoj novčani iznos od 8.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa opisanom kamatom počev od 05.03.2016. godine do isplate; u delu kojim je usvojen protivtužbeni zahtev te delu odluke o troškovima postupka, pa je predmet u ukinutom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, dok u preostalom pobijanom nepreinačenom i neukinutom delu prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u preinačujućem delu koji se odnosi na dva automobila, tužilja – protivtužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, ... 18/20) i ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je u postupku pred drugostepenim sudom došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 90-ih godina započele emotivnu vezu a decembra 1998. godine zasnovale su vanbračnu zajednicu kada se tuženi doselio u stan tužilje u kome je ona živela sa svojim tada maloletnim sinom i ćerkom iz prethodnog braka. Dana ...1999. godine parnične stranke su zaključile brak, a njihov zajednički sin VV rođen je ...2000. godine. Tuženi je za vreme trajanja zajednice života sa tužiljom izvesno vreme radio na železnici u ..., a potom se isključivo bavio prodajom robe na pijaci koju je donosio iz Mađarske (čime se bavio još od 1994. godine), dok je tužilja bila zaposlena kao pravobranilac u Opštini, a zatim je 2003. godine izabrana za sudiju Opštinskog suda u ..., s tim što je za vreme trajanja dvogodišnjeg porodiljskog odsustva pomagala tuženom u nabavci robe, a obavljala je i sve kućne poslove. Nakon što je 2001. godine preminuo otac dece tužilje iz prethodnog braka, oni su postali korisnici porodične penzije koja je iznosila oko 200 evra mesečno, a 2003. godine su od sada pok. babe nasledili po ¼ dela kuće u selu koju su prodali, a dobijeni novac u uneli u kasu porodičnog domaćinstva tužilje i tuženog. Parnične stranke su imale zajedničku kasu i sporazumno su raspoređivali novac pa je postojao dogovor da tužilja celokupnu svoju zaradu (izuzev iznosa potrebnog za plaćanje računa) predaje tuženom koji je novac dalje raspoređivao i ulagao u kupovinu robe radi prodaje na pijaci, kupovao je namirnice za potrebe domaćinstva i deo novca odvajao za štednju. Parnične stranke su 2000. godine od zajedničkog novca kupile kuću u ... u ulici ... broj .. koju su platile 28.000 DM i koja je po dogovoru uknjižena na ime tuženog. Kuća je adaptirana zajedničkim sredstvima parničnih stranaka koje su se 24.12.2001. godine uselile u istu zajedno sa decom tužilje iz prethodnog braka i zajedničkim sinom. Ukupna vrednost građevinskih radova na adaptaciji kuće iznosi 3.099.443,72 dinara. Od zajedničkih sredstava parnične stranke su kupile sve pokretne stvari (dva putnička vozila, nameštaj, pokućstvo i dr) finansirale su putovanja u inostranstvo, tekuće potrebe domaćinstva, izdržavanje dece i operaciju sina (15.000 evra), a deo su odvajale za štednju. Deca tužilje iz prethodnog braka odselila su se iz porodične kuće i to ćerka GG 2006. godine, a sin DD 2012. godine. U porodičnoj kući ostali su da žive parnične stranke sa zajedničkim sinom VV. Zajednica života parničnih stranaka prestala je 05.03.2016. godine, kada je tužilja sa njihovim sinom napustila zajedničko domaćinstvo i preselila u stan koji je kupila, uzevši putničko vozilo „Ford ...“ i pokretne stvari pobrojane u nižestepenim presudama. Brak parničnih stranaka rezveden je juna meseca 2016. godine. Pre prestanka bračne zajednice parnične stranke su imale ušteđevinu. Na računu tužilje bio je iznos od 15.000 evra. Sa tog računa tužilja je 20.11.2015. godine podigla 3.000 evra na nagovor tuženog i taj iznos je nakon prestanka zajednice ostao u jednoj šolji u trpezariji porodične kuće, dok je preostali iznos od 12.000 evra ostao na računu tužilje. Taj novac tužilja je kasnije iskoristila za kupovinu stana u ... kao i 10.000 evra koji je ostvarila prodajom kuće u ... koju je nasledila od svoje majke. Parnične stranke su imale i zajedničku ušteđevinu od 17.000 evra od čega 14.000 evra predstavlja iznos koji je tuženi uplatio kada se učlanio u organizacju LYONESS DOO Beograd, a 3.000 evra predstavlja pomenuti iznos koji je ostao u kući u trpezariji u jednoj šolji. U toku trajanja braka parničnih stranaka kupljena su dva nova vozila i to 2005. godine vozilo „Ford ...“ reg. br. ... za 25.000 evra s tim da je tužilja – protivtužena podigla kredit od 10.000 evra koji je isplatila iste godina kada joj je isplaćen iznos koji je ostvarila u sudskom postupku povodom spora za isplatu razlike zarade. To vozilo je u posedu tužilje i registrovano je na njeno ime. Drugo vozilo marke „Ford ...“ reg. br. ... kupljeno je 2012. godine po ceni od 33.400 evra i nalazi se u posedu tuženog na koga je i registrovano. Pre zasnivanja vanbračne zajednice tužena je posedovala bicikl zeleno- crne boje. Pored navedenih automobila u toku trajanja braka parnične stranke su kupile i ostale pokretne stvari koje su predmet ove parnice, a ukupna vrednost istih koje se nalaze kod tuženog iznosi 1.469.065,00 dinara, dok se kod tužilje nalazi imovina u vrednosti od 259.439,00 dinara. Na dan raskida bračne zajednice ukupna vrednost zajedno stečene imovine iznosi 2.818.577,00 dinara koje se nalaze kod tuženog, a kod tužilje se nalazi pokretna imovina u vrednosti 426.843,00 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je sa pozivom na član 171. i 180. Porodinog zakona odbio primarni tužbeni zahtev u celosti, dok je eventualni tužbeni zahtev delimično usvojio, tako što je utvrdio da su parnične stranke suvlasnici u jednakim delovima na predmetnoj kući i pokretnim stvarima stečenih tokom trajanja njihovog braka (bliže opisanim pod stavom dva eventualnog tužbenog zahteva) pa je obavezao tuženog da tužilji iste preda u suposed i odredio je razvrgnuće suvlasništva na navedenim pokretnim stvarima njihovom javnom prodajom i podelom ostvarenog novca na jednake delove. Utvrdio je da zajedničku tekovinu stranaka čini iznos od 17.000 evra u jednakim delovima i obavezao tuženog da plati tužilji iznos od 8.500 evra u dinarskoj protivvrednosti. Utvrdio je da sportski bicikl i TV marke Panasonik predstavljaju svojinu njihovog zajedničkog deteta VV i obavezao tuženog da ih preda tužilji, kao i da preda tužilji ženski bicikl zeleno-crne boje koji je njena posebna imovina. Deo eventualnog tužbenog zahteva kojim je tužilja predložila da se utvrdi da njenu posebnu imovinu predstavljaju razne knjige i da se obaveže tuženi da ih preda, sud je odbio kao neosnovan, jer ih je sama tužilja odnela. Prvostepeni sud je usvojio protivtužbeni zahtev utvrdivši da zajedničku tekovinu parničnih stranaka čini 12.000 evra u jednakim delovima, koji novac je ostao na štednoj knjižici tužilje nakon prestanka zajednice života sa tuženim i koji je ona iskoristila za kupovinu svog stana, pa je obavezao tužilju da tuženom isplati polovinu tog iznosa tj. 6.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo u delu kojim je usvojio eventualni tužbeni zahtev u pogledu oba putnička automobila (navedenih u stavu II petituma eventualnog tužbenog zahteva, tačke 1. i 2.). Ovo sa razloga, što je po oceni drugostepenog suda od dana prestanka zajednice života parničnih stranaka (više od pet godina) svaka od njih u posedu jednog od dva putnička vozila koja su kupljena u braku, tako što je vozilo „Ford ...“ reg. br. ... u posedu tužilje, dok je drugo vozilo „Ford ...“ reg. br. ... u posedu tuženog, pa proizilazi da su parnične stranke na taj način u pogledu ovih stvari izvršile faktičku deobu ovih zajedničkh stvari u smislu odredbi člana 16. stav 1. i 4. u vezi sa članom 18. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i članom 177. Porodičnog zakona, zbog čega je u tom delu žalba tuženog usvojena i pobijana presuda preinačena odbijanjem tog dela tužbenog zahteva tužilje. U preostalom delu, koji se revizijom ne pobija, prvostepena presuda je delimično potvrđena, delimično ukinuta.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Drugostepeni sud je svoju odluku zasnovao na odredbi člana 16. stav 1. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa u vezi sa članom 18. istog Zakona i člana 177. Porodičnog zakona.

Odredba člana 16. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa sadrži odredbu o pravu suvlasnika na deobu.

Osnov spora ove parnice je deoba zajedničke imovine. Imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja bračne zajednice jeste njihova zajednička imovina. Tu imovinu čini aktiva i pasiva, pa nije reč o pojedinim stvarima, potraživanjima, dugovanjima, već zbir svega toga.

Zajednička imovina nije isto što i suvlasnička imovina. Kada je reč o suvlasničkoj imovini onda se zna kolika kvota od nje pripada jednom, kolika drugom titularu prava. A kada se radi o zajedničkoj imovini, titulari prava su oba bračna druga na celoj imovini. Zbog navedenog, pogrešna je primena člana 16. stav 1. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa od strane drugostepenog suda u konkretnom slučaju.

Deobom zajedničke imovine u smislu Porodičnog zakona smatra se utvrđenje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini, kako je to propisano članom 177. zakona. Deoba zajedničke imovine može se vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka (član 178.), supružnici mogu zaključiti sporazum o deobi zajedničke imovine (sporazumna deoba) (član 179.), ako supuržnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba) član 180. stav 1. Porodičnog zakona.

U konkretnoj situaciji parnične stranke svoje imovinske odnose nisu uredile bračnim ugovorom, odnosno nisu zaključile sporazum o deobi imovine. Nasuprot tome, bračna zajednica istih prekinuta je 05.03.2016. godine, a brak stranaka razveden je juna 2016. godine, a tužilja je tužbu u ovoj parnici za deobu zajedničke imovine podnela 15.12.2016. godine.

Vrhovni sud na osnovu utvrđenih činjenica u provedenom postupku ne prihvata pravni stav i zaključak drugostepenog suda da su stranke zaključile usmeni sporazum u pogledu predmetnih automobila, koji je u celosti izvršen, obzirom da je svaka od stranaka u periodu dužem od pet godina u posedu jednog od dva automobila kupljenih u toku trajanja bračne zajednice, na koji način su izvršili fizičku deobu u smislu člana 16. stav 1. i 4. u vezi člana 18. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 177. Porodičnog zakona.

Ovo sa napred iznetih razloga, kao i sa razloga što nije utvrđeno postojanje saglasne volje stranaka za zaključenje usmenog ugovora o deobi u delu zajedničke imovine – predmetnih automobila, u smislu člana 26. i 28. Zakona o obligacionim odnosima, a i razlika u vrednosti predmetnih automobila je velika, na šta su osnovano usmereni revizijski navodi. Zato je pogrešan zaključak drugostepenog suda o postojanju usmenog sporazuma o deobi predmetnih automobila na navedeni način, obzirom da je svaka od stranaka u posedu automobila koji je na nju registrovan, radi potrebe korišćenja istih, obzirom da ova parnica traje duže od pet godina, a ni tužbeni zahtev u tom delu nije povučen kao dokaz da je zaključen usmeni ugovor o deobi automobila koji predstavljaju bračnu tekovinu.

Zato je Vrhovni sud preinačio drugostepenu presudu u pobijanom delu izreke kojom je odlučeno o predmetnim automobilima i u tom delu potvrdio prvostepenu presudu kojom je utvrđeno da predmetni automobili predstavljaju zajedničku imovinu parničnih stranaka, da je tužilja – protivtužena suvlasnik istih na ½ idealnih delova, pa je tuženi – protivtužilac obavezan da joj preda u suposed ½ istih, te da je određeno razvrgnuće suvlasništva na navedenim pokretnim stvarima prodajom istih po pravilima izvršnog postupka i podelom ostvarenog novca između stranaka.

O troškovima parničnog postupka nije odlučeno jer isti zavise od konačnog ishoda parnice.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić