U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ... i BB iz naselja ..., čiji je zajednički punomoćnik Rudin Lagundžić, advokat iz ..., protiv tužene VV iz .., sa boravištem u ..., Republika ..., čiji je punomoćnik Đorđe Marković, advokat iz ..., radi redukcije ugovora o poklonu zbog povrede nužnog dela, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5400/17 od 19.09.2019. godine, u sednici održanoj 26.08.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija, revizija tužilaca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5400/17 od 19.09.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda Beogradu P 25739/16 od 23.03.2017. godine, prvim stavom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i utvrđeno da je ugovorom o poklonu zaključenim između pok. GG, bivše iz ..., kao poklonodavca, i tužene kao poklonoprimca, koji je overen od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu pod Ov. .../... dana 23.03.2001. godine, povređeno pravo tužilaca na nužni zakonski nasledni deo na zaostavštini pok. GG, bišve iz ..., te se isti ugovor o poklonu redukuje tako što se utvrđuje da tužioci imaju pravo suvlasništva po osnovu nužnog zakonskog naslednog dela i to svaki po 1/8 dela nepokretnosti koja je bila predmet navedenog ugovora o poklonu, i to stana broj ..., dvosoban stan, na petom spratu, stambene zgrade za kolektivno stanovanje, izgrađene na kat. parceli ..., sve upisano u listu nepokretnosti broj ... KO ..., u ..., u ... broj ..., što je tužena dužna priznati, koje priznanje će u suprotnom zameniti ova presuda, te sledom toga trpeti da tužioci uknjiže svoje pravo suvlasništva na napred navedenoj nepokretnosti u katastarskoj knjizi. Drugim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocima nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 329.162,50 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5400/17 od 19.09.2019. godine, prvim stavom izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen kao neosnovani zahtev tužilaca kojim je traženo da se utvrdi da je ugovorom o poklonu zaključenim između pok. GG, bivše iz ..., kao poklonodavca, i tužene kao poklonoprimca, koji je overen od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu pod Ov. 2739/01 dana 23.03.2001. godine, povređeno pravo tužilaca na nužni zakonski nasledni deo na zaostavštini pok. GG, bišve iz ..., te se isti ugovor o poklonu redukuje tako što se utvrđuje da tužioci imaju pravo suvlasništva po osnovu nužnog zakonskog naslednog dela i to svaki po 1/8 dela nepokretnosti koja je bila predmet navedenog ugovora o poklonu, i to stana broj ..., dvosoban stan, na petom spratu, stambene zgrade za kolektivno stanovanje, izgrađene na kat. parceli ..., sve upisano u listu nepokretnosti broj ... KO ..., u ..., u ... broj ..., što je tužena dužna priznati, koje priznanje će u suprotnom zameniti ova presuda, te sledom toga trpeti da tužioci uknjiže svoje pravo suvlasništva na napred navedenoj nepokretnosti u katastarskoj knjizi. Drugim stavom izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što su obavezani tužioci da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplate iznos od 215.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana sticanja uslova za izvršnost pa do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, u vezi člna 403. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 do 87/18), pa je utvrdio da je revizija dozvoljena i neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su unuci pok. GG (rođene GG1) po sinu sada pok. DD, a tužena je ćerka pok. GG. Ugovorom o poklonu, overenim pred Prvim opštinskim sudom pod Ov. 2739/2001 od 23.03.2001. godine, zaključenim između sada pok. GG, kao poklonodavca i tužene, kao poklonoprimca, poklonodavac poklanja stan broj ... u ... broj ... na petom spratu, ukupne površine 47 m2, opisanog u A listu kao ZK telo II pod rednim brojem ..., postojeći na kat. parceli ... poklonoprimcu (ćerki VV, ovde tuženoj), s tim što zadržava pravo nesmetanog doživotnog korišćenja predmetne nepokretnosti. GG je preminula dana 09.05.2008. godine. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O 2826/10 od 16.01.2012. godine, prekinut je ostavinski postupak iza pok. GG i tužioci - unuci ostavilje upućeni da pokrenu parnični postupak protiv ćerke ostavilje, ovde tužene, radi utvrđenja da je ugovorom o poklonu zaključenim između ostavilje GG, kao poklonodavca i VV, kao poklonoprimca, povređeno njihovo pravo na nužni deo. Tužba u ovoj parnici podneta je 28.02.2012. godine.

Prvostepeni sud je, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je na tuženoj u smislu člana 231. ZPP bio teret dokazivanja da je predmetni stan otkupljen njenim sredstvima za iznos od 4.000 DEM, koji je dala svom bratu, a ocu tužilaca, zbog čega se on odrekao svog naslednog dela bio dovoljan da bi bio namiren, niti da su tužena i njen sad pok. brat podelili na jednake delove imovinu koju je ujak, brat ostavilje ostavio njiohovoj majci. kao ni da bi polovina od 7/30 delova koja po tom osnovu pripada majci, dovoljna za namirenje nužnog naslednog dela tužilaca.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan zahtev tužilaca primenom člana 42., 43. i 48. Zakona o nasleđivanju, smatrajući da tužioci, na kojima je bio teret dokazivanja, nisu dokazali da im je učinjenim poklonom povređeno pravo na nužni deo i visinu nužnog dela. Naime, drugostepeni sud nalazi da tužioci na kojima je teret dokazivanja nisu pružili, niti predložili dokaze na okolnost da im je povređen nužni deo i visinu nužnog dela u smislu člana 48. Zakona o nasleđivanju, u čijem odsustvu bitne činjenice za odluku nisu mogle biti utvrđene. Tužioci nisu predložili izvođenje dokaza veštačenjem, radi utvrđivanja ukupne vrednosti zaostavštine na osnovu koje se izračunava nužni deo, koji po oceni drugostepenog suda ne predstavlja 1/8 poklonjene nepokretnosti, već 1/8 od vrednosti zaostavštine, koja predstavlja zbir vrednosti zaostavštine postojeće u momentu smrti ostavilje, zaveštajnih raspolaganja i učinjenih poklona, uključujući i eventualna potraživanja, uz umanjenje za dugove. Osim toga, drugostepeni sud nalazi da je na nužnim naslednicima teret dokazivanja okolnosti koje bi opravdale da im se umesto isplate novčane protivvrednosti, utvrdi pravo svojine na imovini koja je bila predmet raspolaganja za života ostavioca, imajući u vidu prirodu prava na nužni deo (obligaciono – pravna priroda prava na nužni deo), shodno odredbama Zakona o nasleđivanju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava odlučio odbijanjem tužbenog zahteva uz zaključak da tužioci u ovom slučaju nisu dokazali da im je povređeno pravo na nužni deo, kao ni njegovu visinu.

Odredbom člana 40. stav 1. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS'' br. 46/96, 101/03), propisano je da nužnim naslednicima pripada deo zaostavštine kojim ostavilac nije mogao raspolagati i koji se naziva nužnim delom. Stavom 2. istog člana, propisano je da nužni deo potomaka, usvojenika i njegovih potomaka i ostaviočevog bračnog druga je polovina, a nužni deo ostalih nužnih naslednika je trećina dela koji bi svakom od njih pripao po zakonskom redu nasleđivanja. Odredbom člana 42. istog zakona, propisano je da je nužni deo povređen ako je vrednost ostaviočevih zaveštajnih raspolaganja i poklona učinjenih nužnom nasledniku ili licu umesto koga ovaj dolazi na nasleđe, manja od vrednosti naslednikovog nužnog dela. Članom 48. istog zakona, propisan je način utvrđivanja vrednosti zaostavštine na osnovu koje se izračunava nužni deo. Stavom 1. istog člana, propisano je da najpre se popisuje i procenjuje celokupna imovina koju je ostavilac imao u trenutku smrti, zajedno sa svim njegovim zaveštajnim (testamentalnim) raspolaganjima, svim njegovim potraživanjima, pa i onim prema nekom od naslednika, izuzev očigledno nenaplativih. Stavom 2. istog člana, propisano je da od tako utvrđene vrednosti odbija se zatim iznos ostaviočevih dugova, kao i iznos troškova popisa i procene zaostavštine i uobičajenih troškova njegove sahrane. Stavom 3. istog člana, propisano je da tako dobijenom ostatku dodaje se vrednost svih poklona koje je ostavilac ma na koji način učinio nekom od zakonskih naslednika, nezavisno od toga kom naslednom redu pripadaju i da li mogu i hoće da naslede, kao i vrednost poklona za koje je ostavilac naredio da se nasledniku ne uračunaju u nasledni deo, dok je stavom 4. propisano da konačno, svemu tome dodaje se vrednost poklona koje je ostavilac u poslednjoj godini svog života učinio onima koji nisu zakonski naslednici. Članom 51. Zakona o nasleđivanju propisano je da pri procenjivanju poklona ceni se vrednost poklonjene stvari u trenutku utvrđivanja vrednosti zaostavštine, ali prema njenom stanju u vreme kad je poklonjena.

Shodno napred citiranim odredbama Zakona o nasleđivanju, radi izračunavanja nužnog dela, potrebno je utvrditi vrednost zaostavštine i to tako što se prvo izvrši popis i procena zaostavštine, kako bi se utvrdila aktiva zaostavštine, koju čine sva nasleđivanju podobna prava koja je ostavilac imao u trenutku smrti, zatim se utvrđuje pasiva zaostavštine, koju čine ostaviočevi dugovi, nakon čega se od vrednosti aktive oduzima vrednost pasive, kako bi se utvrdila neto vrednost zaostavštine. Neto vrednost zaostavštine se sabira sa vrednošću poklona koje je ostavilac učinio nekom licu iz kruga zakonskih naslednika, kao i vrednost poklona koje je učinio bilo kom licu u poslednjoj godini života, pri tome se pri procenjivanju poklona ceni vrednost poklonjene stvari u trenutku utvrđivanja zaostavštine, ali prema njenom stanju u vreme kad je poklonjena, na koji način se dobija obračunska vrednost zaostavštine, na osnovu koje se utvrđuje nužni nasledni deo. Kod utvrđenog da su tužioci nužni naslednici, da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O 2826/10 od 16.01.2012. godine, prekinut ostavinski postupak iza pok. GG i tužioci - unuci ostavilje upućeni da pokrenu parnični postupak protiv ćerke ostavilje, ovde tužene, pa s obzirom na to da je na tužiocima bio teret dokazivanja obračunske vrednosti zaostavštine, a s tim u vezi utvrđenje povrede prava na nužni deo i visine nužnog dela, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da je njihov zahtev neosnovan. Osim toga, zahtev tužilaca je neosnovan, jer prema članu 51. Zakona o nasleđivanju pri procenjivanju poklona ceni se vrednost poklonjene stvari u trenutku utvrđivanja vrednosti zaostavštine, ali prema njenom stanju u vreme kad je poklonjena, a što je takođe bilo neophodno utvrditi radi donošenja pravilne odluke o zahtevu tužilaca, na koju okolnost tužioci niti su dostavili dokaze, niti predlagali iste. Stoga, kako tužioci, na kojima je teret dokazivanja, nisu dokazali da im je povređeno pravo na nužni deo, a ni visinu nužnog dela, to je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je odbio, kao neosnovan zahtev tužilaca.

Osim navedenog, imajući u vidu sadržinu navedenih odredaba Zakona o nasleđivanju sledi da naslednik ima pravo na novčanu protivvrednost nužnog dela s obzirom na obligacionu - pravnu prirodu prava na nužni deo koja je kao takva ustanovljena ovim zakonom. Za preobražaj prava na nužni deo iz obligacionopravne u stvarnopravnu prirodu, bitno je postojanje okolnosti na strani nužnog naslednika koji takav zahtev postavlja i neophodnost njihovog vrednovanja, a koje se odnose na: karakter dobara zaveštanih trećim licima ili poklonjenih; postojanje, trajanje zajednice života između ostavioca i nužnog naslednika, kao i lične imovinske prilike nužnog naslednika, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud.

Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužioci zahtevaju utvrđenje povrede prava na nužni deo i izmenu ugovora o poklonu koji je za života njihova baba po ocu zaključila sa ćerkom, sestrom oca tužilaca, ovde tuženom. Tako postavljenim zahtevom promenjena je pravna priroda prava na nužni deo, umesto obligacionog prava dat mu je stvarno pravni karakter. Za promenjenu pravnu prirodu prava na nužni deo tužioci ni u tužbi, a ni tokom postupka nisu naveli opravdane razloge u smislu postojanja trajanja zajednice života, lične imovinske prilike, niti su predložili izvođenje dokaza na osnovu kojih bi se moglo utvrditi postojanje razloga za dosuđivanje nužnog dela kao stvarnog. U toj situaciji trebalo je da u odnosu na tuženu istaknu obligaciono pravni zahtev – za isplatu naknade novčanog iznosa protivvrednosti nužnog dela, a što su tužioci propustili da učine. Sud po službenoj dužnosti nije u obavezi da utvrđuje opravdanost razloga za priznavanje nužnog naslednog dela kao stvarnog prava, a kod činjenice da tužioci na ove okolnosti nisu predložili dokaze u smislu člana 231. ZPP, to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno drugostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužilaca.

Sa napred navedenih razloga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić