U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Danijele Nikolić i Katarine Manojlović Andrić, članova veća, u parnici tužilje maloletne AA iz ..., koju zastupa zakonska zastupnica – majka BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Ljiljana Vejnović advokat iz ..., protiv tuženog VV iz ..., čiji je punomoćnik Ankica Miškov advokat iz ..., radi izdržavanja deteta, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 76/21 od 03.03.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 06.10.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 76/21 od 03.03.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Somboru P2 452/19 od 30.10.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev u celosti. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da doprinosi izdržavanju tužilje u mesečnom iznosu od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan plaćanja, počev od 16.08.2019. godine pa dok za to postoje zakonski uslovi, dospele rate odjednom, u roku od 15 dana, a dospevajuće do 05. u mesecu za tekući mesec, uplatom na tekući račun zakonske zastupnice tužilje. Stavom trećim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 76/21 od 03.03.2021. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba maloletne tužilje, a delimično odbijena žalba tuženog, pa je presuda Osnovnog suda u Somboru P2 452/19 od 30.10.2020. godine preinačena u delu odluke o troškovima postupka, tako što je obavezan tuženi da maloletnoj tužilji naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 13.500,00 dinara, a u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, prvostepena presuda je potvrđena u preostalom delu. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev maloletne tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011, 49/2013 – US, 74/2013 – US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), pa je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U sprovedenom postupku, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tužioca koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi. Ukazivanje revidenta na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda, budući da se radi o povredama koje se ne mogu smatrati revizijskim razlogom u smislu odredbe člana 407. stav 1. tač. 1.-3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, maloletna tužilja rođena je dana ...2003. godine. Brak njenih roditelja je razveden presudom od ...2003. godine, kojom odlukom nije uređen način viđanja maloletne tužilje sa tuženim, niti njegov doprinos u tužiljinom izdržavanju. U dogovoru sa tužiljinom majkom, tuženi je doprinosio izdržavanju tužilje u mesečnim iznosima od oko 100 evra u dinarskoj protivvrednosti, počev od razvoda braka do polovine 2014. godine, kada je prestao da doprinosi izdržavanju maloletne tužilje. Maloletna tužilja živi sa majkom na relaciji ... – Srbija, s tim da je majka tužilje zasnovala vanbračnu zajednicu. Poseduje vikendicu sa zemljištem u ... i građevinsko zemljište u ... . Tuženi živi na relaciji Srbija – ..., gde je zaposlen. Zaključio je novi brak i ima još jedno dete. Njegova supruga je nezaposlena, a roditelji su mu penzioneri.

Prvostepeni sud je pošao od člana 160. Porodičnog zakona, kojim su dati kriterijumi za određivanje izdržavanja, pa je vodeći računa o potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, kao i o minimalnoj sumi izdržavanja koja je u vreme presuđenja iznosila oko 27.000,00 dinara, ocenio da su ispunjeni uslovi za obavezivanje tuženog da doprinosi izdržavanju tužilje u iznosu koji je tražen tužbenim zahtevom. Pri tome je cenio i da u konkretnom slučaju okolnosti koje su od značaja za određivanje izdržavanja nisu mogle biti potpuno utvrđene, ali je našao da je interes deteta da bude izdržavano pretežniji, u smislu člana 6. Porodičnog zakona, zbog čega je usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu odluke o glavnoj stvari, ocenivši da je ista doneta pravilnom primenom materijalnog prava i to odredaba člana 6. i 160. Porodičnog zakona, člana 395. Zakona o obligacionim odnosima i člana 34. stav 8. i člana 41. stav 1. Zakona o deviznom poslovanju, dok je istu preinačio u delu odluke o troškovima postupka.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluke nižestepenih sudova su pravilne.

Izdržavanje deteta je osnovna obaveza roditelja, izričito propisana članom 73. Porodičnog zakona, a ova obaveza proizlazi iz sadržine roditeljskog prava (član 68. stav 2. Porodičnog zakona) i usko je povezana sa njihovim pravom i dužnošću da decu čuvaju, podižu, vaspitavaju i obrazuju. Način i trajanje izdržavanja utvrđeni su prema kriterijumima za određivanje izdržavanja (član 160. – 163. Porodičnog zakona). Članom 6. Porodičnog zakona propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta, dok je članom 266. istog zakona propisano da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta.

Nesnovano se u reviziji ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz člana 160. Porodičnog zakona, ukazujući da u konkretnom slučaju sud nije imao činjeničnu podlogu za primenu navedene odredbe.

Članom 160. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Prema stavu 2. i 3. istog člana, potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja, dok mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržava druga lica te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da doprinosi tužiljinom izdržavanju mesečnim iznosom koji je tužbom tražen i tom prilikom pravilno primenili odredbu člana 160. Porodičnog zakona, kojom su propisani način i uslovi pod kojima se određuje iznos izdržavanja - prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja (koje zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveze da izdržavanja druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja), pri čemu su vodili računa o minimalanoj sumi izdržavanja, a sve u najboljem interesu maloletne tužilje, što je u skladu sa članom 6. i 266. PZ. Tom prilikom su polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno cenili utvrđene činjenice o materijalnim prilikama tuženog kao dužnika izdržavanja - da živi na relaciji Srbija – ..., da je u ... radno angažovan, da se u međuvremenu oženio i dobio još jedno dete, da u našoj zemlji nema nepokretne imovine na svom imenu, kao i sve okolnosti na strani maloletne tužilje kao poverioca izdržavanja – njen uzrast, da živi sa majkom na relaciji Srbija – ..., da majka tužilje poseduje nepokretnu imovinu u Srbiji i ima novog partnera, vodeći računa o minimalnoj sumi izdržavanja, koja je u vreme presuđenja iznosila oko 27.000,00 dinara. Takođe, imali su u vidu i da okolnosti koje su od značaja za određivanje izdržavanja nisu mogle biti potpuno utvrđene zbog nemogućnosti izvođenja dokaza saslušanjem stranaka i zakonske zastupnice maloletne tužilje, koji sudu nisu dostavili sve potrebne isprave, između ostalog i o svojim primanjima, da tuženi nije pružio dokaz da nije u mogućnosti da doprinosi izdržavanju tužilje u dosuđenom iznosu, ali su rukovodeći se najboljim interesom deteta da bude izdržavano, u smislu člana 6. i 266. Porodičnog zakona i obavezom svakog roditelja da izdržava dete, izričito propisanom članom 73. Porodičnog zakona, usvojili tužbeni zahtev i za svoju odluku dali su jasne i dovoljne razloge koje prihvata i ovaj sud kao revizijski sud.

Navodi revizije koji se odnose činjenično stanje koje po mišljenju tuženog nije pravilno utvrđeno odgovarajućim dokazima, nisu od uticaja na drugačije presuđenje, jer ukazivanje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP, ni sa izuzetkom da se članom 403. stav 2. tačka 1. ovog zakona radi o reviziji izjavljenoj u porodičnom sporu za izdržavanje.

Suprotno navodima revizije, mesečni iznos od 100 evra u dinarskoj protivvrednosti, koliko je tužbom traženo i na koji je tuženi obavezan, po nalaženju revizijskog suda nije previsoko određen i ispod je propisanog minimuma. Ovaj iznos mesečno, uz doprinos majke, kako u novcu, tako i kroz rad, neposrednu brigu i staranje o detetu koje svakodnevno ulaže, neophodan je za izdržavanje zajedničkog maloletnog deteta parničnih stranaka, kojim će se omogućiti najmanje takav nivo životnog standarda kakav uživa roditelj-dužnik izdržavanja, a ovde tuženi. Prema nalaženju ovog suda, plaćanjem tog iznosa neće biti ugrožena egzistencija tuženog koji će morati kroz rad više da se angažuje na ostvarivanju većih prihoda od trenutnih, budući da je radno sposoban i relativno mlad.

Imajući u vidu napred navedeno, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić