Ispitujući pobijanu presudu primenom članova 403. stav 3. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizija poziva na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona. U konkretnom slučaju, drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava, i postupajući u skladu sa odredbama člana 396. stav 1. i 2. ZPP ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, u datom obrazloženju pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio vlasnik i direktor privrednog društva „Sedra“ doo Bela Crkva, koje se bavilo proizvodnjom elemenata od drveta i drvenih vrata. U 2005. godini tužilac je na licitaciji od fabrike „Pobeda“ kupio mašine za obradu drveta koje su bile instalirane u samoj fabrici, a na drugoj licitaciji u 2006. godini njegovo preduzeće „Sedra“ doo kupilo je od fabrike „Pobeda“ poslovno-proizvodni prostor fabrike u ... . Maja meseca 2007. godine tužilac je iz zdravstvenih razloga bio prinuđen da prestane da radi, zbog čega je odlučio da proda objekte i mašine. Objekti su prodati, mašine nisu. Prodaja objekata je izvršena zaključenjem ugovor o kupoprodaji nepokretnosti između privrednog društva „Sedra“ doo Bela Crkva kao prodavca i privrednog društva „Rojal“ ad iz Beograda kao kupca, overenog pred Opštinskim sudom u Beloj Crkvi 19.12.2007. godine, koji za predmet ima 10 zgrada na kat. parc. .. zk. ul .. KO ... . Istovremeno je ugovoreno pravo prodavca da nastavi sa korišćenjem ovih nepokretnosti u svojstvu zakupca, naredne četiri godine, s tim da se od njega neće naplaćivati zakupnina u tom periodu, a da će po isteku roka od četiri godine ugovorne strane posebnim ugovorom regulisati pitanje zakupa.

Nepokretnostima je u daljem prometovano zaključenjem ugovora o kupoprodaji nepokretnosti 13.10.2008. godine između privrednog društva „Rojal“ ad kao prodavca i ovde tuženog „Tehnohemija“ ad Beograd kao kupca. S obzirom da je poslovno- proizvodni prostor tuženog u ... sa mašinama tužioca bio neiskorišćen, započeti su pregovori između tužioca i tuženog o izgledima za proizvodnju koju bi tuženi pokrenuo, u okviru kojih je tužilac dostavio tuženom ponudu za pokretanje proizvodnje elemenata za vrata na mesečnom nivou, sa prikazom ukupnih troškova, cene gotovog proizvoda i očekivane mesečne bruto dobiti i predložio da ukoliko bi ovi podaci bili prihvatljivi za tuženog zaključe ugovor o zakupu mašina. Povodom iznetog u ponudi, tadašnji generalni direktor tuženog BB je dopisom obavestio tužioca da je tuženi iz profitabilnih razloga zainteresovan za njegov predlog i da mašine može smestiti u delu magacinskog prostora u ... broj .. u ..., i da ukoliko postoji mogućnost da se određeni broj mašina stavi u funkciju proizvodnje nema razloga čekati kompletno montiranje, imajući u vidu da se iz ponude može zaključiti da već postoji interesovanje i za neke poluproizvode. Pregovori su rezultirali zaključenjem dva ugovora između parničnih stranaka dana 18.12.2008. godine. U zaključenom ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji je navedeno da se zaključuje radi realizacije zajedničkog posla i ostvarenja dobiti na osnovu angažovanja u zajedničkom poslu, da tuženi tim povodom ulaže znak, renome, prepoznatljivost i konkurentnost na tržištu u oblasti prometa, poslovni prostor, režijske troškove, sirovine i repromaterijal, dok se tužilac obavezuje da marketinški obradi tržište i dostavi spisak likvidnih i solventnih kupaca, čime se obezbeđuje plasman proizvoda, i da se obavezuje da kao garanciju uspešnosti posla kupci dostave blanko menicu sa meničnim ovlašćenjem za slučaj odloženog plaćanja kupljene robe, kao i neki drugi vid prihvatljive garancije. Takođe, obaveza tužioca je bila i da instalira mašine neophodne za odvijanje proizvodnog procesa izrade elemenata za vrata, o čemu će sačiniti ugovor o zakupu, dok se tuženi obavezao da te mašine osigura kod osiguravajućeg društva i da plaća mesečni zakup, s tim da se tužilac odriče bilo kakvog učešća od dobiti ostvarene prodajom robe ili proizvoda. Na osnovu člana 4. ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, istog dana je između stranaka zaključen i ugovor o zakupu devet tačno određenih mašina za obradu i preradu drveta, sa ugovorenim trajanjem zakupa četiri godine, a najmanje godinu dana, uz ugovorenu zakupninu na mesečnom nivou od 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan uplate, sa konstatacijom da je zakupac stupio u posed prava zakupa predmetnih mašina danom potpisivanja ugovora. Do pokretanja proizvodnje nije došlo. Porudžbina za robu nije bilo, niti korišćenja tužiočevih instaliranih mašina. Usledila je promena rukovodstva tuženog. Kako se tužilac obraćao zahtevom za isplatu zakupnine, između tužioca i novog rukovodstva tuženog održan je sastanak 22.04.2009. godine na kom je dogovoreno da tužilac dostavi dokumentaciju vezano za posao obrade drveta. Nakon mesec dana, tužilac je 25.05.2009. godine dostavio tuženom biznis plan proizvodnje sendvič ploča iz septembra 2008. godine i spisak sa nazivima četiri insolventna kupca. Dostavljeno datira iz perioda vođenih pregovora, pre pristupanja zaključenju ugovora od 18.12.2008. godine kojim su obaveze na strani tužioca definisane u širem opsegu od ustupanja mašina na korišćenje. Po prijemu dostavljenog od strane tužioca u maju 2009. godine, tuženi je obavestio tužioca da je sa dostavom dokumentacije zakasnio. Do realizacije proizvodnje nije došlo. Predmet tužbenog zahteva je isplata zakupnine za mašine za period 18.12.2008. godine do 07.03.2011. godine u iznosu od 79.600 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Kod iznetog činjeničnog stanja, presudama nižestepenih sudova je ocenjeno da je tužbeni zahtev neosnovan. Drugostepena presuda je zasnovana na pravilnoj primeni članova 99. stav 2. i 122. Zakona o obligacionim odnosima, uz dato obrazloženje da zaključeni ugovori o poslovno-tehničkoj saradnji i zakupu određenih mašina nemaju samostalnu sudbinu u pogledu izvršenja prava i obaveza stranaka kao ugovarača, jer iz sadržine ugovorenog proizilazi da je ekonomski interes ugovarača, dobit tuženog od prodaje robe ili proizvoda, a dobit tužioca od zakupnine mašina, uslovljen ostvarenom proizvodnjom i plasiranjem proizvoda na tržište i u tom smislu obostranim angažovanjem stranaka u cilju realizacije posla proizvodnje i prodaje insolventnim kupcima, pa je tako dobit koju je tuženi trebalo da ostvari od proizvodnje i prodaje proizvoda bila uslovljena angažovanjem tužioca u vidu obrade tržišta, pronalaženja kupaca, obezbeđivanja garancija za plaćanje, zbog čega i njegovo pravo na ostvarenje dobiti u vidu zakupnine podleže oceni ispunjenja njegovih obaveza iz ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, a koje nije na ugovoreni način izvršio (dostavljanjem spiska likvidnih kupaca sa meničnim ovlašćenjima). Zaključak da su obaveze ugovornih strana iz oba ugovora u međusobnoj vezi u pitanje se ne dovodi. Kod činjenice da proizvodnja nije počela, kauza ugovora nije ostvarena, a tužilac je odgovoran za neispunjenje, odnosno nastalu situaciju nekorišćenja mašina u svrhe radi koje je zakup ugovoren. Zbog neostvarene kauze ugovora, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu zakupnine za mašine koje u utuženom periodu nisu korišćene za proizvodnju iz razloga za koji je tužilac odgovoran.

Revizija tužioca nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijanog prava od strane nižestepenih sudova.

Odredbom člana 122. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da u dvostranim ugovorima nijedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuni svoju obavezu, izuzev ako je što drugo ugovoreno ili zakonom određeno, ili ako što drugo proističe iz prirode posla.

U konkretnom slučaju, tužilac nije ispunio obaveze zasnovane na ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji, uslovljavajuće za otpočinjanje proizvodnje korišćenjem njegovih mašina, te u smislu citiranog pravila istovremenog ispunjenja ne može od tuženog zahtevati isplatu zakupnine po ugovoru o zakupu koji nema samostalnu sudbinu u pogledu izvršavanja prava i obaveza stranaka kao ugovarača, već je zaključen vezano za ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji čijim je članom 4. predviđeno da će stranke zaključiti ugovor o zakupu mašina.

Kod iznetog, nema mesta isticanjima tužioca kao revidenta da je ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji zaključen tek nakon zaključenja ugovora o zakupu, niti osporavanju zaključka da su obaveze iz ovih ugovora u međusobnoj vezi i tiču se istog jedinstveno ugovorenog posla između stranaka. Obaveze iz ugovora o poslovno- tehničkoj saradnji od 18.12.2008. godine tužilac nije ni naknadno ispunio, nakon sastanak održanog sa novim rukovodstvom tuženog 22.04.2009. godine, sledom čega sadržina tuženikovog dopisa tužiocu da su bespredmetna potraživanja po osnovu zakupa mašina pošto predmetni posao nikada nije realizovan niti je otpočeo, nije mogla ostaviti tužioca u neznanju o stavu tuženog, nezavisno od okolnosti što formalno stranke nisu raskinule ugovore zaključene 18.12.2008. godine. Navodi revizije o potvrđenom usvajanju UPPR-a i obustavi stečajnog postupka nad tuženim, ne utiču na drugačiji ishod ovog spora, imajući u vidu da je ukidanjem pravnosnažne presude od 05.04.2012. godine otpao osnov po kojem je potraživanje po presudi bilo obuhvaćeno usvojenim UPPR-om, a da je u daljem raspravljanju utvrđeno da utuženo potraživanje nije osnovano. Pri takvom ishodu, UPPR ne predstavlja presuđenu stvar, niti se može smatrati priznanjem duga, kako se u reviziji navodi.

Kako ni ostalim navodima revizije u pitanje nije dovedena pravilnost i zakonitost pobijane presude, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

Iz iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković