Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu reviziju u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11...55/14) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9 ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju pravni prethodnik tužioca, njegov otac sada pok. BB, prodao je VV i GG nepokretno imanje – kuću broj ... u ulici ... u ... i kp. br. ... ZKUL ... KO ..., Ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti od 20.03.1975. godine. Iako je članom 3 navedenog ugovora otac tužioca dozvolio kupcima uknjižbu prava vlasništva na nepokretnosti bez njegovog naknadnog odobrenja, kupci su vodili parnični postupak P 2892/98-02 pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u kome je dana 18.06.2004. godine doneta pravnosnažna presuda kojom je delimično usvojen njihov tužbeni zahtev i utvrđeno da su suvlasnici sa po ½ predmetne kuće i nosioci prava korišćenja zemljišta pod objektom i dvorišta. Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 21.08.2008. godine rešenje Dn 15937/08 (na osnovu navedene pravnosnažne presude) kojom je dozvolio uknjižbu prava korišćenja sa dotadašnjeg upisanog korisnika (tužiočevog dede pok. DD) preko vanknjižnog korisnika (oca tužioca pok. BB) u korist kupca VV i GG. Između oca tužioca i samog tužioca sa jedne strane i kupaca sa druge strane vođen je veliki broj postupaka, kako parničnih tako krivičnih i upravnih. Ocu tužioca i tužiocu bile su izrečene uslovne osude zbog krivičnih dela izvršenih prema VV, zbog kojih su protiv njih vođeni parnični postupci za naknadu nematerijalne štete u kojima oni nisu uspeli. U svim tim postupcima krivičnim, parničnim, upravnim povodom izvođenja građevinskih radova i provođenja promena u katastru, tužiočev otac i tužilac izjavljivali su pravne lekove koji su bili odbijani. U tužbi su iznete i tvrdnje o navodnom šikanoznom postupanju sudova u navodno šikanozno pokrenutim parnicama od strane navedenih kupaca zbog kojih je tužiočev otac oboleo od hipertenzije i demencije, zbog čega tužilac trpi bolove zbog naročito teškog invaliditeta, kao i strah i duševene patnje zbog neizvesnosti tokom vođenja brojnih parnica i materijalnu štetu nastalu sprovođenjem izvršnog postupka po presudama Trećeg opštinskog suda u Beogradu u traženim iznosima.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu tražene nematerijalne i materijalne štete, jer tužilac nije dokazao osnov odgovornosti tužene – u čemu bi se sastojao nezakonit rad državnih organa, pa nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 172. i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i člana 6. Zakona o sudijama.

Ustavom Republike Srbije propisano je da je Republika Srbija država koja počiva na vladavini prava, koja se ostvaruju podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i Zakonu (član 3.); da podela vlasti (član 4.) počiva na podeli na zakonodavnu, izvršnu i sudsku (stav 2.) i da je sudska vlast nezavisna (stav 4.) da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i da sude na osnovu Ustava, Zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno Zakonom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora (član 142. stav 2.); da je sudija u vršenju sudijske funkcije nezavisan i potčinjen samo Ustavu i Zakonu (član 149. stav 1.); da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, Zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu Zakona (član 145. stav 2.); kao i da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole (stav 3.) i da ih može preispitivati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku (stav 4.). Odredbom člana 36. Ustava propisano je pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, pa svako ko je nezadovoljan odlukom suda ili kakvog državnog organa, ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu u odgovarajućem zakonom propisanom postupku, odnosno na redovan i vanredni pravni lek u skladu sa Zakonom.

Položaj sudske vlasti, sudija i odluka koje oni donose u vršenju sudijske funkcije, na isti način kao što to i Ustav čini, uređeni su i razrađeni odredbama drugih Zakona.

Zakon o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011, 101/2011, 101/2013, 40/2015, 106/2015, 13/2016, 108/2016, 113/2017, 65/2018 – odluka Ustavnog suda 87/2018, 88/2018 – odluka Ustavnog suda) propisuje i da se sudska nadležnost određuje Ustavom i Zakonom i da sud ne može odbiti da postupa i odlučuje o stvarima za koje je nadležan (član 4.), a nadležnost prvostepenih sudova, kao i nadležnost drugostepenih sudova za postupanje po žalbama uređena je odredbama člana 22. – 24. tog Zakona.

Zakonom o sudijama („Službeni glasnik RS“ br. 116/08, 58/09, 104/2009, 101/2010,...) propisano je da je sudija dužan da nepristrasno vodi postupak po svojoj savesti, u skladu sa vlastitom procenom činjenica i tumačenjem prava, uz obezbeđenje pravičnog suđenja i poštovanja procesnih prava stranaka garanovanih Ustavom, Zakonom i međunarodnim aktima (član 3. stav 2.); gde je sudija slobodan u zastupanju svog shvatanja, utvrđivanju činjenica i primeni prava, u svemu o čemu odlučuje i nije dužan da ikome, pa ni drugim sudijama i predsedniku suda, objašnjava svoja pravna shvatanja i utvrđeno činjenično stanje, izuzev u obrazloženju odluke, ili kada to Zakon posebno nalaže (član 22.); da Republika Srbija odgovara za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom (član 6. stav 1).

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi, kako su to pravilno zaključili nižestepeni sudovi, da je prethodno pitanje u ovoj parnici odlučivanje o pravilnosti i zakonitosti postupanja sudova i drugih državnih organa u svim pravnosnažno okončanim postupcima navedenim u tužbi, odnosno preispitivanje pravnosnažnih sudskih odluka i odluka državnih organa, što je u suprotnosti sa citiranim ustavnim i zakonskim odredbama i predstavljalo bi ugrožavanje pravne sigurnosti. Odgovornost države za štetu koju prouzrokuje sudija postoji shodno citiranim zakonskim odredbama u situaciji kada je šteta prouzrokovana nezakonitim ili nepravilnim radom sudije. Nezakonit rad podrazumeva postupanje protivno Zakonu ili drugom propisu, odnosno propuštanje da se Zakon ili drugi propis primene, dok nepravilan rad podrazumeva činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom načinu obavljanja delatnosti koje šteti pravu ili interesu nekog lica. Dakle, postupanje organa koje je u skladu sa zakonskim propisima ili je u okrivru njegovih ovlašćenja, ne može predstavljati ni nepravilan ni nezakonit rad. Čak i pogrešna primena odgovarajuće zakonske norme ili eventualna pogrešna procena ispunjenosti uslova za donošenje određene odluke ne predstavlja, sama po sebi, povredu dužnosti u vršenju funkcije tog organa za koji bi država odgovarala. U takvoj situaciji, shodno navedenim Ustavnim i Zakonskim odredbama stranka nezadovoljna odlukom suda, ili kakvog drugog državnog organa ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njenom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu u odgovarajućem zakonom propisanom postupku, odnosno ima pravo na redovan i vanredni pravni lek u skladu sa Zakonom. Tužilac se koristio dozvoljenim pravnim sredstvima, kako je sam naveo i dostavio sudu drugostepene odluke u kojima su preispitivane odluke i postupanja prvostepenih sudova i drugih državnih organa, pa činjenica što ti parnični, krivični i izvršni postupci kao i postupci pred nadležnim upravnim ogranima, nisu okončani povoljno po tužioca i njegovog pravnog prethodnika, ne znači da su odluke koje su u njima donete posledica nepravilnog i nezakonitog rada sudova i drugih državnih organa.

Kako tužilac nije dokazao osnov odgovornosti tužene, to njegov tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i člana 6. Zakona o sudijama nije osnovan, kao ni tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Sa iznetih razloga neosnovani su revizijski navodi tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane nižestepenih sudova, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić