Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez, Jelene Borovac, Zvezdane Lutovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Nebojša Ninković, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., koga zastupa punomoćnik Milija Simić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Jagodini Gž 478/19 od 16.07.2019. godine, u sednici veća od 13.02.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Jagodini Gž 478/19 od 16.07.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Osnovnog suda u Paraćinu, Sudska jedinica u Ćupriji P 872/18 od 15.04.2019. godine i presuda Višeg suda u Jagodini Gž 478/19 od 16.07.2019. godine, pa se predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu, Sudska jedinica u Ćupriji P 872/18 od 15.04.2019. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da tužilji po osnovu zajma vrati 34.526,98 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.09.2018. godine do isplate. Tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 37.500,00 dinara u roku od osam dana po prijemu presude.

Presudom Višeg suda u Jagodini Gž 478/19 od 16.07.2019. godine, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Paraćinu, Sudska jedinica u Ćupriji P 872/18 od 15.04.2019. godine, a žalba tužilje odbijena kao neosnovana.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 55/14 i 87/18) je propisano da se posebna revizija može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. O osnovanosti i dozvoljenosti izuzetne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom odlukom u ovom slučaju odlučeno je o zahtevu tužilje protiv tuženog za vraćanje pozajmljenog novčanog iznosa, a nižestepeni sudovi su takav tužbeni zahtev odbili našavši da je potraživanje tužilje zastarelo. Tužilja u reviziji tvrdi da su na navedeni način nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo jer su odlučivali o zastarelosti iako tužena strana takav prigovor u toku postupka nije istakla na koji način je odstupljeno i od ustaljene sudske prakse.

Polazeći od navedenog u reviziji, a imajući u vidu razloge koje su naveli nižestepeni sudovi za odbijanje tužbenog zahteva, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP da se o izjavljenoj reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, pa je s tim u vezi i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su tužilja i tuženi započeli ljubavnu vezu 1994. godine, ista je trajala dugi niz godina sa prekidima, te da su parnične stranke stanovale na različitim mestima, povremeno se viđale, nisu zajedno izlazile niti išle na odmor, nisu imale zajedničkih ulaganja niti su imale zajedničku decu. Tužilja tvrdi da je tuženom u periodu od 1994. do 1995. godine pozajmljivala novac koji joj tuženi nije vratio, pa tužbom od njega to potražuje, a nižestepeni sudovi nalaze da je u konkretnom slučaju protekao opšti rok zastarelosti od 10 godina za potraživanja iz člana 371. ZOO, te da je u takvoj situaciji bespredmetno utvrđivati da li je dug postojao. Pri tome nije od značaja okolnost da tuženi u postupku nije istakao prigovor zastarelosti potraživanja jer među strankama nije zaključen ugovor o zajmu.

Odredbom člana 360. ZOO je propisano da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. U stavu 3. istog člana zakona je izričito propisano da se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao. Nesporno je da se u ovoj parnici tuženi nije pozvao na zastarelost odnosno takav prigovor nije izjavio. U takvoj situaciji nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo kada su se uopšte bavili pitanjem zastarelosti potraživanja. Osnovni razlog za odbijanje tužbenog zahteva u ovom slučaju bilo je to što su sudovi smatrali da je nastupila apsolutna zastarelost, a sudovi su se samo usput bavili pitanjem postojanja vanbračne zajednice, da li je uopšte postojao zajam, da li je vraćen itd. a da pri tome konačan stav nisu o ovim pitanjima zauzeli.

S obzirom da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo i da se zbog toga nisu bavili utvrđivanjem činjeničnog stanja, to su nižestepene odluke morale biti ukinute na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu sve što je navedeno o karakteru i značaju prigovora zastarelosti u parnici, pa će u skladu sa tim, a polazeći i od odredaba člana 557. ZOO utvrditi činjenično stanje i nakon toga doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić