Protiv prvnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je tetka tuženom. Stranke su se dogovorile da tužilja sa svog računa u SAD prebaci na račun tuženog u Republici Srbiji novčani iznos od 1.235.935,22 USD, jer je to bio najjednostavniji način da tužilja preko deviznog računa tuženog izvrši transfer novca u Republiku Srbiju, kako bi se platio manji porez i da se nakon prispeća novca na račun tuženog u Republici Srbiji, novac podeli na 5 jednakih delova, tako što bi 4 jednaka dela pripala naslednicim tužilje, među kojima je i tuženi, a peti tužilji. Tužilja je postupila u skladu sa navednim dogovorom i sa svog računa prebacila novac na račun tuženog, a 27.03.2017. godine registrovan je priliv u korist računa tuženog u visini od 1.235.921,22 USD. Međutim, kako nije postojo osnov za prebačaj novca, niti dokaz o poreklu novca, stranke su 08.05.2017. godine zaključile ugovor o poklonu, kojim je tužilja poklonila tuženom navedeni novčani iznos. Tuženi je 14.09.2017. godine podigao 18.539 USD, radi plaćanja poreza na poklon, a nakon toga je podigao i preostali iznos novca, koji je odbio da preda tužilji.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 53. stav 2., člana 53. stav 3., člana 61. stav 1., 2., 3., 4., člana 62., člana 65. stav 1., člana 111., člana 112. stav 1. i člana 113. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima usvojio zahtev tužilje, sa obrazloženjem da je namera tužilje bila da se sporan novčani iznos prebaci u Republiku Srbiju, kako bi se dalje raspodelio na 5 jednakih delova, tako što bi 4 jednaka dela pripala naslednicima tužilje, među kojima je i tuženi, a peti tužilji, da je tuženi od početka bio upoznat sa namerom tužilje, da je na strani tužilje postojala mana volje prilikom zaključenja spornog ugovora o poklonu, pošto je tuženi izazvao zabludu kod tužilje u pogledu pobuda zbog kojih je zaključen ugovor o poklonu, s obzirom da je podigao i zadržao za sebe celokupan novčani iznos koji je prenet na njegov račun, iako se sporazumeo sa tužiljom da novčani iznos jedino iz praktičnih razloga bude prenet sa računa tužilje na njegov račun, kako bi se dalje raspodelio, kao i da je isključivo tim povodom bio zaključen i overen sporni ugovor o poklonu 08.05.2017. godine.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog, istu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, smatrajući da namera tužilje nije bila da sa tuženim zaključi ugovor o poklonu, već da je ugovor o poklonu zaključila kako bi se izvršila lakša tranksakcija, novca sa njenog računa u SAD na račun tuženog u Srbiji, uz manji porez, odnosno, kako bi se novac na najjednostavni način prebacio u Republiku Srbiju, a potom bio podeljen na 5 jednakih delova, 4 zakonskim naslednicima tužilje, među kojima je i tuženi, a peti deo pripao tužilji, odnosno da je volja stranaka bila zaključenje dobročinog pravnog ugovora suigeneris, kako su se usmeno sporazumele, na osnovu koga je izvršen prebačaj novca, te da to znači da je sporni ugovor o poklonu prividan pravni posao i da prema članu 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nema dejstvo među ugovornim stranama, a da ugovor suigeneris koje su stranke zaključile u usmenoj formi proizvodi pravno dejstvo u smislu člana 66. stav 2. istog zakona, kao ugovor koji je prikriven ugovorom o poklonu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su odlučili nižestepeni sudovi kada su poništili sporni ugovor o poklonu.

Tužilja traži poništaj spornog ugovora o poklonu, na osnovu člana 65. Zakona o obligacionim odnosima.

Ugovor o poklonu nije regulisan normama pozitivnog zakonodavstva, sa kojih razloga se na njega primenjuju pravna pravila iz paragrafa 561. do 568. i 937. Srpskog građanskog zakonika, na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni glasnik FNRJ“, br. 86/46, 105/46). Kod ugovora o poklonu poklonodavac daje ili obećava poklonoprimcu dobrovoljno neku imovinsku vrednost, a poklonoprimac to prima ili prihvata. Između poklonodavca i poklonoprimca postoji sglasnost o predmetu poklona i volja da se on učini, odnosno primi. Motiv (pobuda) da se poklon učini ulazi u sam osnov ovog ugovora.

Članom 65. stavom 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili održava u zabludi u nameri da je time navedene na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništaj ugovora i onda kad zabluda nije bitna, dok je stavom 2. istog člana propisano da strana koja je zaključila ugovor pod prevarom ima pravo da zahteva naknadu pretrpljene štete.

Prevara predstavlja nedostatak volje jedne strane usled zablude koju je namerno izazvala druga strana ili je održava u zabludi, da bi je navela na zaključenje pravnog posla. Prevara, kao i zabluda pretpostavlja pogrešnu predstavu o nekom elementu pravnog posla potrebnog za njegovu punovažnost. Za razliku od zablude prevara je namerno izazivanje pogrešne predstave izazvane radnjom druge strane. Budući da prevara izaziva teže pravne posledice od zablude za nju se kaže da predstavlja „kvalifikovanu zabludu“. Zbog toga prevara ili izazvana zabluda, u strogom smislu reči ne predstavlja neki poseban, potpuno nezavistan nedostatak volje, ona je jedna vrsta zablude, koja izaziva teže pravne posledice u odnosu na običnu zabludu. Pojam prevare podrazumeva sticaj dva elementa i to jedan, psihološkog karaktera koji se svodi na nameru jednog ugovorača da drugog navede ili održava u zabludi radi zaključenja pravnog posla, tako što preduzima različite radnje i postupke koji dovode do formiranja pogrešne predstave druge strane o relevatnim činjenicama. Drugi, da između prevare i zaključenog pravnog posla treba da postoji uzročna veza, koja se sastoji u tome da prevarena strana bez lažnih tvrdnji i netačnih predstava koju je izazvala druga strana, pravni posao ne bi zaključila, ili ga ne bi zaključila pod istim uslovima. Prevara mora biti uzrok, ili za zaključenje ugovora ili za sadržinu ugovora. Oba elementa kumulativno treba da budu ispunjena da bi prevarena strana mogla da zahteva poništenje takvog pravnog posla. Najvažnija razlika između zablude i prevare je u tome da za zabludu nije kriva druga ugovorna strana, nego je ona posledica pogrešne prestave same strane koja je u zabludi, za prevaru se traži suprotno, da prevarena strana za stanje zablude nije kriva nego je to stanje izazvano ili održavano svesnom radnjom druge strane.

Razlozi zbog kojih tužilja traži poništaj spornog ugovora o poklonu imaju za osnov odredbu člana 65. Zakona o obligacionim odnosima, pa je osnovno pitanje da li je tuženi izazvao zabludu kod tužilje u nameri da je navedene na zaključenje ugovora o poklonu. Kod utvrđenog da je tužilja imala nameru da sa svog računa u SAD prebaci novčana sredstva u visini od 1.235.935,22 USD u Srbiju i da ta novčana sredstva podeli na 5 jednakih delova, tako što bi 4 jednaka dela pripala naslednicim tužilje, među kojima je i tuženi, a peti tužilji, da su se stranke dogovorile da tužilja sa svog računa u SAD prebaci na račun tuženog u Republici Srbiji 1.235.935,22 USD, jer je to bio najjednostavniji način da tužilja preko deviznog računa tuženog izvrši transfer novca u Republiku Srbiju, kako bi se platio manji porez i da se nakon prispeća novca na račun tuženog u Republici Srbiji novac podeli, da je tužilja postupila u skladu sa dogovorom sa tuženim i sa svog računa prebacila novac na račun tuženog, da kako nije postojo osnov za prebačaj novca, niti dokaz o poreklu novca, da su stranke 08.05.2017. godine zaključile ugovor o poklonu, kojim je tužilja poklonila tuženom navedeni novčani iznos, od kog novčanog iznosa je tuženi prvo podigao 18.539 USD, radi plaćanja poreza na poklon, a nakon toga preostali iznos novca i kako je na zahtev tužilje odbio da joj preda novac, to sledi da su ispunjeni uslovi propisani članom 65. Zakona o obligacionim odnosima za poništaj spornog ugovora o poklonu. Naime, kod tužilje je postojala namera darežljivosti odnosno da novčani iznos koji je sa svog računa prebacila na račun tuženog da pokloni svojim naslednicima, među kojima je i tuženi i da jedan deo zadrži za sebe, da je najjednostavniji način bio da se preko računa tuženog izvrši transfer novca i da tuženi nakon toga, pošto plati porez preostali iznos podeli sa naslednicima i tužiljom na jednake delove, što tuženi nije učinio, iz čega sledi da je tuženi imao nameru da tužilju navedene da sa njim zaključi sporni ugovor o poklonu, prihvatajući da se celokupan iznos novca uplati na njegov račun i da se taj iznos novca po uplati podeli na jednake delove, što nije učinio, to sledi da između prevare od strane tuženog i zaključenog posla postoji uzročna veza koja se sastoji u tome da tužilja bez lažnih tvrdnji i netačnih predstava koju je izazvao tuženi, ne bi zaključila sporni pravni posao, odnosno ugovor o poklonu pod istim uslovima, pa kako je prevara bila uzrok za zaključenje ugovora o poklonu i kako su oba elementa kumulativno ispunjena, odnosno da postoji namera tuženog da tužilju navede da zaključi ugovor o poklonu i kako je prevara bila uzrok da tužilja sa svog računa prebaci na račun tuženog 1.235.935,22 USD i da zaključi ugovor o poklonu, to su ispunjeni uslovi za poništaj spornog ugovora o poklonu, na osnovu člana 65. Zakona o obligacionim odnosima.

Poništaj pravnog posla može tražiti prevarena strana pod uslovom da je savesna i ako dokaže da je prevara uticala na zaključenje pravnog posla, što je u konkretnom slučaju utvrđeno, sa kojih razloga su ispunjeni uslovi za poništaj spornog ugovora o poklonu. Poništaj ugovora se može tražiti ako se tužba podnese u roku od godinu dana od saznanja za prevaru, odnosno 3 godine od učinjene prevare, pa kako je ugovor o poklonu zaključen 08.05.2017. godine, a tužba podneta 22.02.2018. godine, to je tužba podneta u zakonom propisanom roku. Stoga, kako su ispunjeni uslovi za poništaj spornog ugovora o poklonu, to su se ispunili uslovi da tuženi vrati tužilji novac koji je po tom osnovu primio, saglasno članu 113. Zakona o obligacionim odnosima, a bez uticaja je to što tužilja traži da joj tuženi vrati manji iznos novca od novčanog iznosa koji je prebacila na njegov račun.

S tim u vezi nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, a Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i ostale navode revizije, ali je našao da ne utiču na donošenje drugačije odluke u ovoj pravnoj stvari.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić