U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Radisav Nikolić, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Užice, koga zastupa Gradski pravobranilac, radi utvrđenja prava svojine, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1939/19 od 14.06.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 09.07.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1939/19 od 14.06.2019. godine.

ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Užicu P 10/19 od 27.02.2019. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje pa je utvrđeno pravo svojine tužilje po osnovu održaja na dvosobnom stanu u ..., ulica ..., broj posebnog dela ..., ... sprat, broj zgrade ..., građevinske površine 65m2, na kat. parc. ..., upisan u LN ... KO ... . Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 295.100,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1939/19 od 14.06.2019. godine stavom prvim izreke usvojena je žalba tuženog Grada Užice a presuda Višeg suda u Užicu P 10/19 od 27.02.2019. godine je preinačena i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje prema tuženom u kojem tražila da se utvrdi pravo svojine tužilje po osnovu održaja na dvosobnom stanu u ..., ulica ..., broj posebnog dela ..., ... sprat, broj zgrade ..., građevinske površine 65 m2, na kat. parc. ... upisan u LN broj ... KO ... . Stavom drguim izreke obavezana je tužilja da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 187.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13- US, 74/13-Us, 55/14, 87/18) pa je našao da je izjavljena revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nema bitnih povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužilje u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, BB, tužiljina majka, po osnovu rešenja Narodnog odbora Opštine T. Užice br. 06-86/3 od 06.03.1961. godine, bila je korisnik stana i ul. ... u ... koji joj je dat na privremeno i besplatno korišćenje dok joj se ne obezbedi drugi odgovarajući stan na doživotno korišćenje, obzirom da joj je istim rešenjem prstalo pravo korišćenja stana u ulici ... . u ... koji je konfiksovan zaključkom Sreskog narednog suda u Užicu od 13.01.1946. godine. U sproni stan, tužilja se sa majkom uselila marta 1961. godine i u kom stanu tužilja, i nakon smrti majke živi neprekidno do danas. Tužilja je 2014. godine, shodno Zakonu o vraćanju oduzete imovine, podnela Agenciji za restituciju zahtev za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje na ime konfikskovane a kasnije srušene kuće u vlasništvu pokojnog VV, oca tužilje i pravnosnažnim rešenjem o utvrđivanju prava na obeštećenje od 16.01.2019. godine usvojen je zahtev tužilje i utvrđeno je pravo na obeštećenje zakonskim naslednicima bivšeg vlasnika, sada pokojnog VV. Iz spisa proizilazi da je tužilja 18.12.2017. godine Osnovnom sudu u Užicu podnela predlog za donošenje rešenja koje zamenjuje ugovor o otkupu stana u ulici ..., a da je rešenjem od 26.12.2017. godine predlog tužilje odbačen sa obrazloženjem da uz predlog tužilja nije dostavila relevantnu dokumentciju odnosno dokaz da je zaključila ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme. Dana 31.05.2017. godine Grad Užice uknjižen je u kataster nepokretnosti KO Užice kao nosilac prava javne svojine na stanu koji je predmet ovog spora.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilja savesni držalac spornog stana još od marta 1961. godine kada se u isti uselila, te da su se shodno odredbi člana 28. stav 4. i člana 72. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa stekli uslovi za sticanje prava svojine na nepokretnosti održajem, jer je tužilja imala savesnu državinu duže od dvadeset godina, odnosno tužilja nije imala saznanja da stan nije u svojini njene majke a kasnije i u njenom vlasništvu sve do 31.05.2017. godine, kada je prvi put saznala da je tuženi Grad Užice u katastru uknjižen kao nosilac prava javne svojine, zbog čega je usvojio tužbeni zahtev.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je našao da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da je tužilja bila u savesnoj državini stana duže od 20 i po kom osnovu je stekla pravo svojine održajem, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, sa obrazloženjem da tužilja nije ispunila uslove za sticanje prava svojine održajem propisane članom 28 st.4 Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa savesnom državinom u trajanju preko 20 godina, jer je pre istekeka roka za sticanje svojine održajem - dana 3.08.2016. godine, postala nesavesni držalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na nepokretnosti, smatrajući da nije ispunjen uslov za sticanje prava svojine održajem propisan odredbom člana 28. stav 4. i člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, jer državina tužilje nije bila savesna u vremenskom periodu od 20 godina.

Odredbom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa (Sl.list SFRJ 6/80 i 36/90, Sl. list SRJ br. 29/96 i Sl. list RS br. 115/2005) propisano je da savesni držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina.

Odredbom člana 72. stav 3. istog zakona propisano je da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova.

Izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa („Službeni list SRJ“ br. 29/96 od 26.07.1996. godine) brisana je odredba člana 29. kojim je bilo propisano da se održajem ne može steći pravo svojine na sredstvima i pravima u društvenoj svojini.

Nesporno je u konkretnom slučaju, da je tužilja u državini spornog stana počev od useljenja u isti 1961. godine, po osnovu rešenja NO Opštine T. Užice od 06.03.1961. godine, kojim rešenjem je majci tužilje dodeljen stan na privremeno i besplatno korišćenje kao i da za navedeni stan tužilja, kao ni njena majka, nisu zaključile ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme, niti je kasnije doneto rešenje o otkupu stana. Međutim, podnošenjem zahteva za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje Agenciji za restituciju 2014. godine, tužilja prekinula kontinuitet savesnosti na koju se poziva i od tog momenta tužilja je nesavesni držalac spornog stana. Rok za sticanje prava svojine održajem počeo da teče dana 03.08.1996. godine, kada su stupile na snagu izmene i dopune Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, zbog čega, u konkretnom slučaju, tužilja nije ispunila uslov za sticanje prava svojine održajem, jer je pre isteka roka za sticanje svojine - 03.08.2016. godine postala nesavesni držalac.

Stoga, nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i da je tužilja bila u savesnoj državini spornog stana počev od useljenja u stan 1961. godine, a svakako od 1977. godine kada joj je majka umrla. Naime, ukoliko je u toku trajanja roka za održaj došlo do promene svojinskog oblika, od momenta promene nema mogućnosti za sticanje prava svojine po osnovu održaja bez obzira na državinsko stanje zato što je član 29. ranije važećeg Zakona o osnovama svojinsko pravnim odnosima zabranjivao sticanje putem održaja na sredstvima u društvenoj svojini. Brisanjem člana 29. koje je izvršeno Zakonom o osnovama svojinsko-pravnih odnosa (Sl. list SRJ br.29/96) nije izvršena konvalidacija i osnaženje ranijeg državinskog stanja i uspostavljanje prava svojine po osnovu održaja na sredstvima i stvarima koje su bile u društvenoj svojini jer Zakon u prelaznim i završnim odredbama ne sadrži pravilo o retroatktivnoj primeni zakona pa se rokovi za održaj mogu računati samo za u buduće, od momenta stupanja na snagu Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa (3.08.1996. godine). Podnošenjem zahteva za vraćanje oduzete imovine i obeštećenje 2014. godine došlo do prekida roka predviđenog za sticanje svojine održajem, od kada je tužilja u nesavesnoj državini stana.

U postupku za utvrđenje prava svojine održajem ne može se odlučivati primenom člana 8. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim je predviđeno pravo na poštovanje privatnog i porodičnog doma, ali se pitanje prava na dom može postaviti u postupku eventualnog iseljenja tužilje iz spornog stana.

Odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka obzirom da u istom nije uspela, u smislu člana 153.st.1.ZPP.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Branislava Apostplović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić