Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Međutim, iako je pravilno utvrđeno činjenično stanje i pravilno izvršena ocena izvedenih dokaza od prvostepenog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u toku 2004. godine bio klijent tužene banke u Ekspozituri u ..., kod koje je imao otvoren tekući račun preko koga je primao svoje zarade. U toku 2003. i 2004. godine zaposlena kod tužene BB iz ... zloupotrebila je položaj kao odgovorno lice i koristila čekove klijenata među kojima i čekove tužioca, zbog čega je ista oglašena krivom i osuđena. Tužilac je zbog takve zloupotrebe naznačenog radnika imao blokadu svog tekućeg računa. Nije mogao da raspolaže sa novcem koji je bio njegov, banka nije sve to regulisala pa je podneo tužbu za naknadu štete protiv tužene banke. Presudom P 1465/05 od 05.05.2007. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana je tužena da mu na ime naknade štete zbog realizovanih čekova isplati iznos od 270.000,00 dinara. Kasnije je u ponovnom postupku sud doneo presudu P 6616/10 kojom je delimično usvojen zahtev tužioca za naknadu štete. Prema evidenciji banke u momentu nastale štete, ali i nakon izmirenja iste o izvršenim izvršnim ispravama tekući račun tužioca je iskazivao minusni saldo. Podatak o evidentiranoj obavezi tužioca prema banci kao i podatak o urednosti izmirenja iste od strane tužene dostavljen je kreditnom birou. Kod kreditnog biroa tužilac je zaveden kao lice sa minusnim saldom. Tužena banka je imala mogućnosti da to ispravi i dostavi prave podatke, ali to nije učinila iako je to tužilac zahtevao. Tužilac zbog toga nije mogao da ostvari svoje pravo na uzimanje kredita kod drugih banaka, da uzima robu na otplatu na osnovu administrativne zabrane, a nije bio ni u mogućnosti da uzima kredit radi rešavanja stambenog problema. Na takav način mu je povređena čast i ugled, a veštačenjem od strane veštaka neuropsihijatra Jovice Pavlovića utvrđeno je da je tužilac imao psihosomatske tegobe u vidu glavobolje, nesanice, lupanja srca, stezanja u grudima, košmarne snove i sl. Kod istog se javila nesigurnost i unutrašnji pritisak savesti, mučilo ga je preispitivanje i traženje sopstvenih grešaka, a trpeo je bolove lakog intenziteta koji nisu bili uzrokovani njegovom krivicom.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je našao da postoji uzročnoposledična veza između ponašanja tužene i neprijatnosti i duševnih bolova koje je trpeo tužilac i patnji jer su mu bila uskraćena određena prava pa je ocenio da je banka odgovorna tužiocu za naknadu nematerijalne štete. Shodno pretrpljenim duševnim bolovima kao vid satisfakcije sud je našao da istu treba opredeliti na iznos od 175.000,00 dinara i u tom delu tužbeni zahtev usvojio, dok je u ostalom delu tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Odlučujući o žalbi apelacioni sud nije prihvatio ovakvo stanovište i pravni zaključak prvostepenog suda, nalazeći da tužilac nije dokazao postojanje štete, a ni uzročnoposledičnu vezu između radnje tužene i nastanka štete. Drugostepeni sud smatra da tužilac nije dokazao da je dostavljanje podataka kreditnom birou od strane tužene došlo do povrede njegove časti i ugleda, niti je on trpeo takve duševne bolove koji bi opravdali dosuđivanje naknade nematerijalne štete u smislu člana 200. ZOO. Činjenica da je tužilac evidentiran kao lice sa dugovanjem po stanovištu drugostepenog suda ne može samo po sebi predstavljati povredu časti i ugleda, a osim toga nije dokazao da su evidencija izveštaji kreditnog biroa doveli do povrede njegove časti i ugleda zbog kojih je trpeo duševne bolove, a nije dokazao ni da je tužena podatke kreditnom birou dostavila sa ciljem da se povredi njegova čast i ugled jer ti podaci nisu saopštavani trećim licima niti su korišćeni protivno interesima tužioca kao klijentima. Stoga je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i zahtev odbio kao neosnovan.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, ovakav pravni zaključak drugostepenog suda ne može se prihvatiti kao pravilan. Naime, činjenica je da je tužilac zbog ponašanja tužene i dostavljanja podataka kreditnom birou i onemogućavanja tužioca da preduzme određene radnje u vezi uzimanja kredita da rešava stambeno pitanje i uzima robu na otplatu po administrativnim zabranama kod tužioca proizvelo određene patnje u vidu nerviranja, zabrinutosti i sl. Tužilac se obraćao tuženoj da otkloni netačnu informaciju koja je dostavljena kreditnom birou, ali tužena nije reagovala što je bila u obavezi da učini jer je tužilac evidentiran kao dužnik ne njegovom krivicom već krivicom radnika tužene banke. Tužiocu je povređeno pravo ličnosti, tj. njegovo pravo da može da se kreditno zadužuje kod druge ili iste banke, da uzima robu na kredit administrativnom zabranom i da podiže stambeni kredit, što mu je sve bilo onemogućeno. Stoji činjenica da se postavlja pitanje koji nivo duševne patnje u najnižem stepenu može predstavljati osnov za naknadu štete kod lica koje trpi takve bolove. Po mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, takve duševne patnje objektivno mogu pogoditi svakog čoveka koji se našao u takvoj situaciji, može izazvati ozlojeđenost, bol, srdžbu u dovoljnom stepenu koji bi predstavljali osnov za naknadu nematerijalne štete. Pri tome, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno opredelio visinu koja tužiocu na ime naknade nematerijalne štete pripada.

Na osnovu iznetog primenom člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odluku o troškovima revizijskog postupka sud je doneo na osnovu člana 165. ZPP, pri čemu su tužiocu priznati troškovi na ime stručnog sastava revizije u visini od 12.000,00 dinara shodno važećoj AT i na ime takse za reviziju i odluku po 26.400,00 dinara shodno važećoj TT, a što sve ukupno čini iznos od 64.800,00 dinara.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić