Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca izjavljena protiv preinačujućeg dela pobijane presude dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), ispitao je pobijanu presudu u tom delu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao advokat sa Opštinom ..., kao klijentom zaključio ugovor o pružanju advokatskih usluga dana ... 2016. godine, kojim su regulisana međusobna prava i obaveze. U članu 5. je navedeno da je opština ... osnivač više ustanova i javnih preduzeća na teritoriji opštine i da će na njen zahtev tužilac, kao advokat pružati ugovorene advokatske usluge ustanovama i javnim preduzećima koja nisu dužna da plaćaju posebnu naknadu advokatu za pružene usluge osim putnih troškova predviđenih u članu 4. stav 2. ugovora. Ustanova ili javno preduzeće su dužni da pre zastupanja zaključe ugovor o nalogu i izdaju odgovarajuće punomoćje advokatu. Pored toga ugovoreno je (član 7.) da će klijent na ime nadoknade za obavljene advokatske usluge mesečno plaćati tužiocu novčani iznos od 70.000,00 dinara (paušalno), bez obzira na obim pruženih usluga, a članom 8. je navedeno koje su preduzete radnje obuhvaćene paušalnom naknadom, pri čemu u slučaju uspeha u sporu adokat zadržava pravo da od suprotne strane naplati troškove postupka u punom iznosu. Ugovor je zaključen na period od 12 meseci s tim što je ugovoreno da će se automatski produžavati na sukcesivne periode od po godinu dana. Ugovor je raskinut dana 26.06.2017. godine, a tužilac je i nakon raskida ugovora nastavio da zastupa tuženog na osnovu usmenog naloga predsednika opštine ... . U konkretnom slučaju tuženi nije sa tužiocem zaključio ugovor o nalogu, ali mu je izdao punomoćje za zastupanje pred sudovima, koje je opozvano dana 10.05.2018. godine, a zapisnikom o primopredaji predmeta od 14.05.2018. godine konstatovano je da su predstavnici tuženog od tužioca preuzeli sudske predmete koji su u toku, kao i predmete kojima je postupak okončan. Tužilac je tuženom dostavio račun broj .../... od 31.05.2018. godine, u kome je iskazano dugovanje za advokatske usluge u iznosu od 696.375,00 dinara sa specifikacijom troškova. Po predlogu tužioca Osnovni sud u Prokuplju je doneo rešenje o izvršenju I.iv. 269/18 od 24.09.2018. godine kojim je naloženo izvršnom dužniku, ovde tuženom da isplati iznos od 696.375,00 dinara sa kamatom, protiv kog rešenja je izvršni dužnik izjavio prigovor, koji je usvojen pa je postupak nastavljen u parnici.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev nalazeći da je tuženi u obavezi da tužiocu na osnovu izdatog punomoćja, isplati naknadu za pružene advokatske usluge (za preduzete procesne radnje u određenim predmetima) u periodu nakon raskida ugovora o pružanju advokatskih usluga zaključenim sa Opštinom ..., u visini obračunatoj prema Advokatskoj tarifi, dok je u preostalom delu zahtev odbijen jer tuženi nije pasivno legitimisan u pogledu dela potraživanja koje se odnosi na pružene advokatske usluge u periodu važenja navedenog ugovora o pružanju advokatskih usluga.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da tuženi nije pasivno legitimisan u pogledu dela potraživanja koje se odnosi na naknadu za advokatske usluge u periodu važenja ugovora o pružanju advokatskih usluga, jer je ugovoreno da će naknadu u paušalnom mesečnom iznosu povodom zastupanja javnih preduzeća plaćati opština. Međutim, drugostepeni sud je zauzeo suprotno stanovište u pogledu usvajajućeg dela tužbenog zahteva, nalazeći da tužilac nije dokazao da je za produženje ugovora predviđena pisana forma, pa kako se radi o neformalnom ugovoru to je usmenim sporazumom tužioca i opštine ..., produženo važenje ugovora o pružanju advokatskih usluga, pa je tuženi supsidijarni dužnik od koga tužilac može da traži isplatu naknade ukoliko nije uspeo da se naplati od glavnog dužnika, a to je Opština ..., što takođe nije dokazao, zbog čega je u tom delu prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je pogrešno primenio pravilo o teretu dokazivanja, čime je učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 231. stav 1. ZPP, na koju se osnovano u navodima revizije ukazuje.

Primeni pravila o teretu dokazivanja po članu 231. stav 1. ZPP ima mesta samo ukoliko sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu.

U konkretnom slučaju u prvostepenom postupku su izvedeni dokazi, pored ostalih saslušanje tužioca u svojstvu stranke i čitanje ugovora o pružanju advokatskih usluga koji je tužilac zaključio sa Opštinom ..., pa je ocenom izvedenih dokaza u smislu člana 8. ZPP, prvostepeni sud utvrdio da je navedeni ugovor raskinut 26.06.2017. godine. Drugostepeni sud je zauzimajući drugačiji stav zaključio, da je usmenim sporazumom tužioca, kao pružaoca usluge i Opštine ..., kao nalogodavca produženo važenje ugovora, primenjujući pravilo o teretu dokazivanja i ceneći sadržinu iskaza tužioca.

Po članu 69. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovorne strane se mogu sporazumeti da posebna forma bude uslov punovažnosti njihovog ugovora, a ugovor za čije je zaključenje ugovorena posebna forma može da bude raskinut, dopunjen ili na drugi način izmenjen i neformalnim sporazumom. Međutim, ako su ugovorne strane predvidele posebnu formu samo da osiguraju dokaz svog ugovora ili postignu što drugo, ugovor je zaključen kada je postignuta saglasnost o njegovoj sadržini, a za ugovarače je u isto vreme nastala obaveza da ugovoru daju predviđenu formu. Sankcija nedostatka potrebne forme propisana je članom 70. navedenog zakona, tako da ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo ukoliko iz cilja propisa kojim je određena forma ne proizilazi što drugo, a ugovor koji nije zaključen u ugovorenoj formi nema pravno dejstvo ukoliko su stranke punovažnost ugovora uslovile posebnom formom.

U kontekstu navedenog materijalnog prava, drugostepeni sud je bio dužan da bitne činjenice o postojanju ugovorene forme utvrdi na raspravi, ocenom dokaza koje je izveo prvostepeni sud, konkretizujući ih i primenjujući na sporni odnos stranaka, a naročito da oceni sadržinu Ugovora o pružanju advokatskih usluga od ... 2016. godine, kojim su regulisana međusobna prava i obaveze tužioca i Opštine ... i koji sadrži odredbe o produženju ugovora (član 10.), odredbe o raskidu ugovora (član 12.), kao i odredbu o formi izmena i dopuna ugovora (Aneks ugovora) predviđenu u članu 13. Ugovora. Postupajući suprotno, drugostepeni sud je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 231. stav 1. ZPP, koja je bila od uticaja na zakonitost pobijane presude i na koju se osnovano navodima revizije ukazuje.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 415. stav 1. ZPP ukinuo drugostepenu presudu u preinačujućem delu i predmet vratio tom sudu na ponovno suđenje, kako bi nakon otklanjanja ukazanih nedostataka odlučio o žalbi tuženog. Odluka o troškovima postupka zavisi od ishoda odluke o glavnoj stvari, pa je i ona ukinuta.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije u preostalom delu (stav prvi izreke pobijane presude), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP, budući da iz navoda revizije ne proizilazi da postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti postoji potreba novog tumačenja prava. Pasivna legitimacija tuženog zavisi od materijalnog prava koje se primenjuje na utvrđeno činjenično stanje u svakom konkretnom slučaju, pa ukazivanje u reviziji na drugačije sudske odluke, koje nisu priložene uz reviziju, ne stvara potrebu ujednačavanja sudske prakse. Zato je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP Vrhovni kasacioni sud je našao da izjavljena revizija nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko- pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu (predlog za izvršenje) podneta je 21.09.2018. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 127.125,00 dinara.

Kako se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija tužioca u navedenom delu nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić