U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zvjezdana Srđenović Bošnjaković, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Marko Pekić, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1093/21 od 27.05.2021. godine, u sednici održanoj dana 23.02.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1093/21 od 27.05.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 152/2020 od 03.03.2021. godine stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi njegovo isključivo pravo svojine na dvosobnom stanu broj .. površine 51 m2 na ... spratu stambene zgrade za kolektivno stanovanje, broj zgrade .., broj ulaza .. u ulici ... broj .., na parceli .., upisanom u LN br. .. KO Novi Sad1, što bi tužena bila dužna da prizna i trpi da se tužilac kao nosilac prava svojine na ovom stanu može upisati u katastar nepokretnosti po osnovu ove presude. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 225.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Rešenjem istog suda P 152/20 od 22.12.2020. godine, određena je predložena privremena mera.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1093/21 od 27.05.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena je navedena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje istog suda od 22.12.2020. godine, tako što je odbijen zahtev tužioca da se odredi privremena mera na način bliže opisan izrekom. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu troškova sastava ovog odgovora.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 55/14, 87/18) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena BB je kupac predmetnog dvosobnog stana koji je kupila na osnovu ugovora o prodaji nepokretnosti zaključenog i overenog u formi javno-beležničkog zapisa 13.11.2014. godine od prodavca VV za cenu od 30.000 evra za koju je u ugovoru konstatovano da je isplaćena prodavcu pre potpisivanja ovog ugovora, a prodavac je dozvolio kupcu da se uknjiži kao vlasnik ove nepokretnosti odmah po potpisivanju i overe ugovora. U ugovoru je takođe konstatovano da na predmetnoj nepokretnosti postoji teret - pravo doživotnog plodouživanja u korist GG. Za ovaj stan su tužena i njen suprug saznali da se prodaje i da je 10 do 15% jeftiniji u odnosu na ostale stanove zbog čega su proverili u katastru nepokretnosti da li stan ima neke terete i ustanovili da osim tereta plodouživanja u korist GG nema drugih tereta. Ova okolnost tužilji i njenom suprugu nije smetala jer je ploduživalac bila starija osoba, zbog čega su odlučili da ga kupe. Narednog dana nakon overe kupoprodajnog ugovora tužilja je podnela zahtev za uknjižbu prava vlasništva na tom stanu nadležnoj Službi za katastar nepokretnosti, koja je isti dan 14.11.2014. godine upisala zabeležbu da je ovde tužena podnela zahtev za sprovođenje promene nosioca prava svojine na ovom stanu. Dana 17.10.2018. godine RGZ SKN Novi Sad2 donela je rešenje kojim se dozvoljava upis prava svojine na predmetnom stanu u korist ovde tužene. Prodavac stana VV je imao obavezu vraćanja duga DD na osnovu pravnosnažne presude Osnovnog suda u Novom Sadu P 4254/05 od 01.03.2006. godine. Na osnovu te pravnosnažne presude kao izvršne isprave, Osnovni sud u Novom Sadu je na predlog izvršnog poverioca DD doneo rešenje I 99/14 od 15.01.2014. godine kojim je dozvolio predloženo izvršenje, radi naplate potraživanja od 1.900 evra na ime glavnog duga i troškova parničnog postupka. Dostavljanje rešenja izvršnom dužniku VV izvršeno je isticanjem na oglasnu tablu suda protekom roka 30.07.2014. godine. U tom izvršnom postupku izvršni poverilac je predložio da se promene sredstva izvršenja određena navedenim rešenjem o izvršenju. Zaključkom Osnovnog suda u Novom Sadu u predmetu I 99/14 od 30.05.2016. godine određeno je izvršenje u pogledu sredstava predmeta izvršenja utvrđivanjem vrednosti i prodajom navedenog dvosobnog stana vlasništvo izvršnog dužnika, te namirenjem izvršnog poverioca iz iznosa dobijenog prodajom. Ovde tužilac AA koji je po zanimanju advokat, učestvovao je u javnoj prodaji predmetne nepokretnosti i obzirom da je ponudio najbolju cenu od 1.701.130,65 dinara (30% od procenjene vrednosti nepokretnosti od 5.670.435,51 dinara), odnosno prihvatio minimalno početnu cenu na drugoj javnoj prodaji nepokretnosti, Osnovni sud u Novom Sadu je zaključkom I 99/2014 od 08.02.2018. godine dodelio predmetni stan izvršnog dužnika ovde tužiocu kao kupcu, uz konstataciju tereta doživotnog plodouživanja u korist GG. Ni pre a ni posle učestvovanja u javnoj prodaji tužilac nije vršio uvid u katastar nepokretnosti za predmetni stan. Nakon što je isplatio prihvaćenu cenu, tužiocu je zaključkom istog suda od 01.03.2018. godine, predat predmetni stan i istim je naloženo RGZ Službi za katastar nepokretnosti Novi Sad 2 da na navedenoj nepokretnosti upiše pravo svojine u korist tužioca i da izvrši brisanje zabeležbe rešenja o izvršenju. Postupajući po navedenom zaključku nadležna Služba za katastar nepokretnosti je 21.05.2020. godine, donela rešenje kojim je odbijen zahtev Osnovnog suda u Novom Sadu za upis prava svojine i brisanje zabeležbe rešenja o izvršenju na predmetnoj nepokretnosti, sa obrazloženjem da lice koje je označeno kao izvršni dužnik u dostavljenoj ispravi i nosilac prava privatne svojine VV nije upisan u katastru nepokretnosti kao vlasnik predmetnog stana, kao i da nije dostavljena ni isprava kojom se dokazuje pravni kontinuitet između upisanog lica i lica protiv kojeg se traži upis, te da u G listu LN .. ne postoji upisana zabeležba rešenja o izvršenju I 99/14. Ovo rešenje potvrđeno je rešenjem Republičkog geodetskog zavoda od 22.01.2021. godine. Imalac prava doživotnog plodouživanja na predmetnom stanu GG živela je u tom stanu do smrti u drugoj polovini 2019. godine. Povremeno su je obilazili tužilac i suprug tužene koji je imao ključeve ovog stana. Nakon GG smrti tužilac je renovirao stan i u aprilu 2020. godine ga je izdao u zakup. Utvrđeno je da tužena od kada je kupila predmetni stan nije znala za postupak izvršenja koje je za sredstvo izvršenja imao taj stan sve dok sa suprugom 02.06.2020. godine nije došla da obiđe stan, zajedno sa dva lica kojima su nameravali da ga izdaju u zakup, kada je ustanovila da je brava na vratima zamenjena. Nakon što je saznala za postojanje izvršnog postupka tužena je 08.06.2020. godine izjavila prigovor trećeg lica u izvršnom predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu I 99/2014, koji je odbačen rešenjem od 19.06.2020. godine jer je izvršni postupak zaključen 23.05.2019. godine. Tužena je u istom predmetu 09.06.2020. godine podnela zahtev za otklanjanje nepravilnosti koje je sud učinio zaključkom od 01.03.2018. godine, koji zahtev je odbijen rešenjem od 22.06.2020. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio utvrđenje svog isključivog prava svojine na predmetnom stanu i upis tog prava, nije osnovan. U konkretnom slučaju reč je o konkurenciji pravnih osnova sticanja prava svojine na istoj nepokretnosti iz člana 20. stavovi 1. i 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, u kom slučaju se primenjuju načela savesnosti i poštenja. U konretnom slučaju, tužilja je raniji savesni kupac predmetnog stana stečenog na osnovu punovažnog ugovora o kupoprodaji overenog u formi javno beležničkog zapisa, koja je pritom proverila stanje u katastru i narednog dana izvršila upis zabeležbe za promenu prava svojine u svoju korist, a potom ishodovala uknjižbu tog svog svojinskog prava. Za razliku od tužioca koji je kasniji nesavestan kupac predmetne nepokretnosti na osnovu odluke državnog organa – zaključka donetog u izvršnom postupku, a koji po sopstvenoj izjavi nije bio savestan jer nije proveravao stanje u katastru vezano za ovu nepokretnost. Sledom izloženog, nižestepeni sudovi su pravilno ocenili da je tužena kao raniji savestan kupac predmetnog stana i upisani vlasnik istog u katastru na osnovu punovažnog kupoprodajnog ugovora, jača u svom pravu vlasništva u odnosu na tužioca koji pretenduje na status isključivog nosioca prava svojine na istom stanu po osnovu kasnije donete odluke državnog organa u situaciji kada nije bio savestan, niti je zahtevao utvrđenje ništavosti navedenog kupoprodajnog ugovora.

Polazeći od utvrđene činjenice da u izvršnom postupku Osnovnog suda u Novom Sadu I 99/2014 nije bio izvršen upis zabeležbe rešenja o izvršenju na predmetnom stanu pre zaključenja ugovora o prodaji u formi javno beležničkog zapisa od 13.11.2014. godine, a s obzirom na to da tek upisom u javnu knjigu izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne pravo svojine na istoj nepokretnosti, na osnovu člana 107. stav 3. u vezi stava 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“ br.31/2011...139/14), to su nižestepeni sudovi pravilno ocenili da je bez uticaja tužiočevo ukazivanje na to da je prodavac VV prenoseći pravo svojine na navedenom stanu kupcu – ovde tuženoj, raspolagao pravom izvršnog poverioca DD. Uslov za to je da je upis zabeležbe rešenje o izvršenju u javnoj knjizi kao obavezna izvršna radnja iz člana 104. citiranog zakona, izvršena pre nego što je treće lice steklo pravo svojine na nepokretnosti koja je predmet izvršenja.

Upravo iz ovih razloga nisu osnovani revizijski navodi tužioca o pogrešno primenjenom materijalnom pravu, kojima se ističe da je prodavac kao izvršni dužnik nakon prijema rešenja o izvršenju (protekom roka isticanja na oglasnoj tabli suda) raspolagao pravom trećeg lica – izvršnog poverioca DD i da zato njegove radnje raspolaganja predmetnim stanom na osnovu člana 20. stav 7. ZIO nisu mogle da proizvedu pravno dejstvo. Kod utvrđene činjenice da pre zaključenja ugovora o kupoprodaji od 13.11.2014. godine nije bio izvršen upis zabeležbe rešenja o izvršenju, a s obzirom na to da tek upisom u javnu knjigu izvršni poverilac stiče pravo da svoje potraživanje namiri iz nepokretnosti i u slučaju da treće lice kasnije stekne pravo svojine na istoj nepokretnosti na osnovu člana 107. stavovi 1. i 3. citiranog zakona.

S obzirom da troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su nužni radi vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. ZPP, to je o njima odlučeno kao u stavu drugom izreke.
Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke ove presude.

Predednik veća – sudija
Zvezdsana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić