Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik poljoprivrednog zemljišta - katastarske parcele ..., njiva i šumskog zemljišta - katastarskih parcela .../... i .../..., sve u KO ... Tužilac je do 2012. godine koristio predmetne parcele. Te godine izgrađena je deonica puta Petlovo brdo-Straževica kojom mu je onemogućen pristup označenim parcelama jer je izgradnjom presečen stari put koji je korišćen za prilaz zemljištu, a planom nije predviđen lokalni put. Tržišna vrednost spornih parcela iznosi 7.255.486,24 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 154, 155, 185. stav 1. i 189. Zakona o obligacionim odnosima, kao i odredbi člana 1. i člana 42. stav 1. Zakona o eksproprijaciji, obavezao tuženog da plati naknadu za faktički oduzete parcele u visini njihove tržišne vrednosti jer tužilac više ne može da ih proda, koristi i ubira prihod.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, u konkretnom slučaju se ne radi o faktičkoj eksproprijaciji jer sporne parcele nisu u državini tuženog, zbog čega tužilac nema pravo na naknadu u visini njihove tržišne vrednosti već samo pravo na naknadu izgubljene dobiti čija se visina utvrđuje prema dobiti koju je tužilac mogao da očekuje da je bio u prilici da obrađuje svoje nepokretnosti na način kako je to činio do sada.

Odluka drugostepenog suda je pravilna, a revizijom tužioca se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tužilac, izgradnjom saobraćajnice kojom je onemogućen prilaz spornom zemljištu, sa formalnopravne tačke gledišta nije lišen prava svojine jer tuženi nije izvršio faktičku eksproprijaciju i promenio namenu zemljišta. Zbog toga tužilac nema prava na naknadu štete u visini tržišne vrednosti spornih parcela, koja bi mu pripadala samo u slučaju da je lišen prava svojine. Međutim, pravo tužioca na mirno uživanje imovine, u smislu člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ovim radnjama tuženog je ograničeno jer je smanjena mogućnost korišćenja i raspolaganja predmetnim parcelama. Tužilac je onemogućen da zemljište koristi za obavljanje poljoprivredne delatnosti i zato se njegova šteta sastoji u izgubljenoj dobiti predviđenoj članom 155. i članom 189. stav 1. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, ali postojanje i visinu te štete u ovom postupku nije bilo moguće utvrditi zbog izostanka predloga tužioca da se na te okolnosti izvede dokaz veštačenjem (na tužiocu je teret dokazivanja postojanja i visine štete). Takođe, tužilac nije dokazao da je smanjena mogućnost raspolaganja njegovom imovinom, odnosno da sporno zemljište nije mogao prodati ili da je usled izgradnje saobraćajnice kojom je onemogućen prilaz zemljištu, njegova vrednost smanjena ispod tržišne vrednosti, i tako mu naneta obična šteta iz člana 155. Zakona o obligacionim odnosima - umanjenje imovine.

Nisu osnovani ni navodi revizije da su tuženom dosuđeni troškovi postupka iako tokom postupka nisu ni traženi. Tuženom su dosuđeni troškovi postupka u visini sudske takse za odgovor na tužbu, žalbu i odluku po žalbi, a naknada ovih troškova tražena je u označenim podnescima.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić