Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 4783/19 od 06.07.2022. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Boru P 32/18 od 08.05.2019. godine i delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje, pa je utvrđeno da je tužilja zajedničkim sticanjem u toku trajanja bračne zajednice sa tuženim vlasnik udela od ¼ na poslovnom prostoru, lokalu broj ... u ..., u ulici ... broj ..., površine 25m² sa zemljište ispod istog, spratnosti P0+P koji se nalazi na parceli kp. broj .../... KO ... i poslovnom prostoru – lokalu broj ... u ..., u ulici ... broj ..., površine 24m² zajedno sa zemljište ispod istog, spratnosti P0+P koji se nalazi na parceli kp. broj .../... KO ..., te je obavezan tuženi da ovo pravo prizna tužilji i trpi da se ista upiše kao vlasnik udela od ¼ na predmetnim nepokretnostima kod Službe za katastar nepokretnosti u Boru, dok se tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje prava svojine na predmetnim nepokretnostima na većem delu od dosuđenog od ¼ do traženog udela od ½ odbija kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se tuženi obaveže da joj isplati 25.600 evra od čega na ime ulaganja u zajedničku kupovinu placa na ... od 600 evra, a na ime izgradnje proizvoljne hale u potesu Slatinski put u gabaritima 30h30 metara površine 900m² od 25.000 evra, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se tuženi obaveže da joj na ime ulaganja zajedničkih sredstava radi kupovine opreme za obavljanje delatnosti isplati ukupno 11.000 evra od kojih 4.500 evra za sušaru za drva, 1.500 evra na ime vrednosti mašina za ... „...“, 5.000 evra za sitni inventar i opremu, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje da se tuženi obaveže da joj isplati na ime naknade štete 9.600 evra u dinarskoj protivvrednosti u momentu isplate po najpovoljnijem kursu Evropske banke sa zakonskom zateznom kamatom od podnošenja tužbe do isplate, kao neosnovan. Stavom petim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti niti je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi člana 407. stav 1. tač. 3. i 4. i člana 8. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u vanbračnoj zajednici od 1995. do 1999. godine, kada su zaključile brak. Tužilja je pre zasnivanja zajednice bila zaposlena u fabrici „VV“ u ..., dok je tuženi posedovao radnju za ... „GG“ i kao preduzetnik obavljao delatnost u iznajmljenom lokalu. Godine 1997. kupili su lokal površine 25m² na platou ... lokacijsko mesto broj ... u ... na kat. parc. .../... KO ... kako ne bi plaćali zakup. Lokal su platili 40.000 DM i to u četiri rate po 10.000 DM. Za prvu ratu nisu imali dovoljno ušteđevine pa je tužiljin otac pozajmio od tri rođaka i on u svoje ime je lično dao 1.000 DM. Pozajmljeni novac su stranke vratile u dogovorenom roku rođacima sem tužiljinom ocu. Ostale rate stranke su isplatile iz prihoda STR „GG“. Godine 2000. kupili su još jedan lokal od 24m² takođe na platou ..., po katastarskom mestu broj ... u ... na kat. parc. .../... KO ... sa namerom da se prošire jer se isti graničio sa lokalima koji su kupili 1997. godine. Lokal je kupljen u sivoj fazi i plaćen je 12.000 DM, putem trojne kompenzacije ali su u adaptaciju ulazili još 10.000 DM s obzirom da su lokalu dogradili podrum. Tužilja je 30.04.2002. godine napustila posao u ... OOUR „VV“ uz otpremninu po Programu rešavanja viška zaposlenih preduzeće ... i ta otpremnina je iznosila 113.700,00 dinara. Od tog novca je 2/3 uloženo u radnju STR „GG“ a za 1/3 je tužilja kupila kameru. Iznajmljivali su lokal od 400m² DD od 2003. godine u kome su se bavili proizvodnjom ... . U toku 2006. godine u drugom lokalu otvorili su ribarnicu u kojoj je tužilja radila. Tuženi je od Grada Zaječara na osnovu ugovora o zakupu od 01.08.2006. godine dobio građevinsko zemljište u zakup bez naknade na 99 godina u cilju izgradnje industrijskog pogona za preradu drveta. Od Fonda za razvoj Republike Srbije dobio je 1.900.000,00 dinara po ugovoru o dugoročnom kreditu od 27.09.2006. godine radi izgradnje proizvodne hale SZR „ĐĐ“ za preradu drveta i proizvodnju proizvoda od drveta. Proizvodna hala je samo delimično izgrađena a novac dobijen od Fonda uložen je u halu i u opremu za rad. Tokom 2007. godine tuženi je dobio novac od nasledstva iz ... od 67.000 evra. U toku 2009. godine tuženi je zbog zdravstvenih problema penzionisan te je prestao sa proizvodnjom proizvoda od drveta a objekat DD je renovirao i izvršio prenamenu delatnosti te je u delu lokala organizovao ugostiteljsku delatnost u okviru STR „GG“ i radile su oko tri godine. U prostoru su održavani ručkovi za oko 100 osoba posle sahrana i pomena. Tužilja je u ovom objektu radila po potrebi, isti čistila, prala prozore i zavese i pomagala kuvarici u postavljanju stolova za pripremanje hrane. Tužiljin otac je prve dve-tri godine trajanja braka stranaka živeo sa parničnim strankama ali nije bio sa strankama ekonomski vezan i nisu živeli u istoj porodičnoj zajednici. U 2011. godini imali su nameru da kupe plac na ... ali do realizacije kupovine nije došlo pa je prodavac vratio tužilji i tuženom po 2.800 evra. Vozilo „...“ za koje tužilja potražuje 9.600 evra je kupljen novcem koji je ona dobila od oca 1.200 evra a radi otplate poslednje rate, tuženi je kupio od novca dobijenog od nasledstva i svoje posebne imovine i „...“ registrovan na tužiljinog oca. Tužilja potražuje iznos na ime naknade štete zbog nemogućnosti korišćenja tog vozila i štetu koja je nastala neodržavanjem vozila. U toku trajanja prvostepenog parničnog postupka obavljeno je veštačenje od strane veštaka finansijske struke Svetlane Mančić iz Knjaževca.

Prvostepeni sud je nakon veštačenja izvedenih dokaza utvrdio da je tužilja učestvovala u sticanju zajedničke imovine na predmetnim lokalima u delu od 33,73% i za taj deo tužbenog zahteva tužilje doneo usvajajuću presudu, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev tužilje odbio kao neosnovan.

Drugostepeni sud je nakon otvorene rasprave, ukinuo prvostepenu presudu, izveo dodatno veštačenje od strane veštaka ekonomske struke Aleksandra Ždraljevića. Polazeći od odredbe člana 171. stav 1. i člana 191, kao i člana 180. Porodičnog zakona utvrdio je da je doprinos tužilje u sticanju zajedničke imovine na spornim lokalima u delu od 25% tj. da je ista vlasnik ¼ na predmetnim lokalima, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev tužilje odbio nalazeći da ista nije dokazala da je u većem delu doprinela sticanju u bračnoj zajednici. Pri tome, drugostepeni sud je u pogledu svojine na spornim lokalima imao u vidu činjenice da je tužilja preko svog punomoćnika na ročištu od 06.07.2022. godine izjavila da veštačenje od veštaka ekonomske struke na okolnost doprinosa parničnih stranaka koje je izrađeno u prvostepenom postupku sud ne treba da uzima u obzir i predloženo da se veštačenje obavljeno pred drugostepenim sudom dovede do kraja i da se na osnovu njega donese odluka a ovo imajući u vidu sve činjenice koje su bile predmet ranijeg veštačenja, a tuženi se sa tim saglasio. Pri tome, drugostepeni sud je prihvatio nalaz veštaka Aleksandra Ždraljevića i tužilji dosudio ¼ spornih nepokretnosti. U pogledu novčanog potraživanja, s obzirom da je utvrđeno da među strankama nesporno da je novac od kredita kao i novac koji je tuženi dobio u nasleđe upotrebljen za izgradnju hale ali da nisu stranke mogle da se izjasne koji iznos novca je od nasleđa uložen u halu s obzirom da hala nije cela završena to je sud našao da tužilja nije dokazala tvrdnje u pogledu tog dela zahteva. Osim toga, tužilja nije dokazala da kredit koji je uzet od Fonda za razvoj je vraćen u toku trajanja bračne zajednice zajedničkim sredstvima niti je tužilja nakon prestanka bračne zajednice učestvovala u vraćanju tog kredita Fondu za razvoj, pa je stoga njen zahtev za potraživanje 25.000 evra neosnovan. Odbijen je zahtev za potraživanje 11.000 evra nalazeći da tužilja nije opisala o kakvoj opremi se radi, kako izgleda ista, a pred drugostepenim sudom parnične stranke su učinile nespornim da navedene mašine su kupljene od novca od nasleđa tuženog koji novac predstavlja njegovu posebnu imovinu. Tužilja nije dokazala kakvu je štetu pretrpela zbog nemogućnosti korišćenja vozila „...“ tip ... i zbog neodržavanja tog vozila niti u kom periodu a iz izvedenih dokaza proizlazi da je navedeno vozilo kupljeno od novca tuženog koji je dobio od nasledstva i predstavlja njegovu posebnu imovinu. Tvrdnju da je njen otac dao 1.200 evra za kupovinu predmetnog vozila tužilja tokom postupka nije dokazala pa je sud i u tom delu tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, primenom odredbe člana 231. ZPP koji reguliše pitanje tereta dokazivanja.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je imajući u vidu odredbe čl. 171, 180. i 191. Porodičnog zakona je na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo. Pri svemu tome, mora se imati u vidu činjenica da je na ročištu od 06.07.2022. godine tužilja preko svog punomoćnika izjavila da nema potrebe da se vrši novo veštačenje vezano za utvrđivanje doprinosa parničnih stranaka u sticanju u zajednici te da je prepustila sudu da opredeli njen doprinost sticanju u zajednici na spornim lokalima. Drugostepeni sud se opredelio za nalaz i mišljenje veštaka koji je obavio veštačenje u drugostepenom postupku i utvrdio njen doprinos u sticanju u spornim lokalima na 25% tj. 1/4.

U pogledu preostalog dela tužbenog zahteva pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužilja nije dokazala da je predmetna hala rađena sa njenim doprinosom jer je evidentno da je podignut kredit od Fonda za razvoj a tužilja nije dokazala da je kredit vraćen u toku trajanja bračne zajednice niti da je ona učestvovala u vraćanju istog nakon prekida bračne zajednice. Osim toga tuženi je dobio u nasleđe 67.000 evra koje je uložio u predmetnu halu i kupovinu mašina kao i kupovinu spornog „...“, pa je u kontekstu ostalih izvedenih dokaza drugostepeni sud pravilno zaključio da tužilja nije dokazala svoje tvrdnje u tom pogledu niti je dokazala da je pretrpela štetu zbog nekorišćenja i neodržavanja naznačenog „...“ kao ni za potraživanje vezano za 9.600 evra.

Nisu od značaja navodi revizije da je tužilja pre zasnivanja zajednice imala vozilo marke „...“ koje je nakon stupanja u zajednici sa tuženim zajedno koristili i da je isto prodato za 3.000 DM 1999. godine. Ovo iz razloga što je predmetno vozilo prodato i novac koji je dobijen prodajom je korišćen za vreme trajanja bračne zajednice, a što je cenjeno u kontekstu ukupnog sticanja u zajednici. Ne mogu se prihvatiti navodi tužilje da sud nije uzeo u obzir da je tuženi u toku 1999. godine više od šest meseci, a 2007. godine duže od deset meseci bio bolestan i da je ona obavljala sve poslove u radnji i da je njen otac dežurao u radnji tri godine iz razloga što je ove parametre u pogledu učešća stranaka u sticanju veštak ekonomske struke pri veštačenju pred drugostepenim sudom uzeo u obzir a stranke na nalaz tog veštaka nisu imale primedbi. Neosnovani su i ostali revizijski navodi tužilje posebno vezano za potraživanje 25.000 evra u vezi izgrađene hale i kupovine mašina jer je u toku postupka utvrđeno da je to finansirano novcem tuženog koji je on dobio od naslednog dela iz ... i manjim delom od dobijenih kredita koje tuženi otplaćuje.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković