Protiv rešenja o troškovima postupka sadržanog u presudi Višeg suda u Prokuplju Gž 496/19 od 08.08.2019. godine tužilja je, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11...87/18) zbog potrebe razmatranja pravnih pitanja i ujednačavanja sudske prakse u vezi prava na naknadu troškova postupka. Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijano rešenje o troškovima postupka u smislu člana 408. u vezi člana 420. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Tužilja je tužbom od 16.03.2018. godine zahtevala da se tužena obaveže da uplati pripadajuće doprinose penzijskog i invalidskog osiguranja. Nižestepenim presudama usvojen je tužbeni zahtev, tužena obavezana da u korist tužilje uplati doprinose penzijskog i invalidskog osiguranja RFPIO za period od oktobra 2014. do decembra 2014. godine i od januara 2015. do aprila 2015. godine po stopi važećoj na dan uplate i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u delu nižestepene odluke kojom je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odredbom člana 153. stava 1. ZPP, propisano je da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, a članom 154. stava 1. ZPP je propisano da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice.

Imajući u vidu sadržinu citiranih zakonskih odredaba, kao i ishod ove parnice, ne može se prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da troškovi ovog postupka tužilji nisu bili potrebni. Prilikom odlučivanja o troškovima parničnog postupka, osim u sporovima iz oblasti porodičnih odnosa, sud ne vodi računa o razlozima pravičnosti, a takođe visina tužbenog zahteva ni jednom zakonskom odredbom nije propisana kao osnov za nedosuđivanje troškova parničnog postupka, u situaciji kada je stranka uspela u sporu. Shodno navedenom, Vrhovni kasacioni sud je preinačio odluke u delu o troškovima postupka tako što je obavezana tužena da tužilji na ime naknade troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 21.000,00 dinara koji obuhvata nagradu punomoćniku za sastav tužbe u iznosu od 6.000,00 dinara i nagradu punomoćniku za zastupanje u dva održana ročišta u iznosima od po 7.500,00 dinara i za sastav žalbe i revizije u iznosima od po 12.000,00 dinara.

Tužilji je dosuđena zakonska zatezna kamata na troškove prvostepenog i drugostepenog postupka od izvršnosti presude, jer tužena dolazi u docnju tek kada odluka o troškovima parničnog postupka postane pravnosnažna i kada protekne rok za njeno dobrovoljno ispunjenje. U konkretnom slučaju, dolazak tužene u docnju se podudara sa trenutkom kada odluka suda kojom je obavezana da tužilji naknadi troškove parničnog postupka postane izvršna, što daje pravo tužilji da od tužene potražuje i zateznu kamatu počev od izvršnosti presude u skladu sa čl. 277 st.1 Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 416. stava 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić