Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi- protivtužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nema bitne povrede iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je majka tuženog, koja je 2001. godine od svojih roditelja nasledila ovde sporne nepokretnosti-porodičnu kuću koja se nalazi u ... u ulici ..., na parceli broj ..., sa parcelama broj ... i ..., njive 1. i 3. klase, sve u k.o. ..., sa navedenim bližim katastarskim podacima. Tužilja je živela sa svojim tadašnjim suprugom i ocem tuženog u drugoj kući u ..., ul. ... koja je bila njihova imovina stečena tokom trajanja braka, a nastavila je da živi u toj kući nakon smrti supruga do 2015.-2016. godine, kada se ponovo udala i preselila u ... . Ugovorom o poklonu od 28.01.2004. godine (overenim u sudu 29.01.2004. godine), tužilja je kao poklonodavac, tuženom kao poklonoprimcu, poklonila sporne nepokretnosti (koje je nasledila 2001. godine) uz konstituisanje prava doživotnog plodouživanja na poklonjenim nepokretnostima u svoju korist. Odnosi tužilje sa tuženim i njegovom porodicom su bili dobri sve do odlaska tužilje u .... Tužilja je imala mogućnost i slobodu da ulazi u spornu kuću, imala je ključ i nije joj bilo branjeno da može da koristi kuću. Tuženi nije sprečavao tužilju da koristi poklonjene nepokretnosti, a ona nije ni tražila od tuženog da ih koristi. Do problema između parničnih stranaka je došlo po odlasku tužilje u ... kada je tužilja prvo zahtevala da joj tuženi plaća kiriju na ime korišćenja, a potom mu se 22.06.2015. godine obratila sa zahtevom da joj preda nepokretnost na korišćenje radi ostvarivanja prava plodouživanja. Tužbu za predaju poseda sporne nepokretnosti podnela je 28.07.2015. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvajio protivtužbeni zahtev i odbio tužbeni zahtev iz razloga što pravo lične službenosti predstavlja ograničenje prava svojine kao najvažnijeg i najšireg svojinsko pravnog odnosa i da to pravo prestaje nevršenjem u određemom vremenskom periodu, a da tužilja svoje pravo doživotnog plodouživanja koje je konstituisano u njenu korist Ugovorom o poklonu sa tuženim 2004. godine nije koristila duže od 3 godine, usled čega je nekorišćenjem prava njoj prestalo pravo doživotnog plodouživanja na nepokretnosti prema paragrafu 938. Srpskog građanskog zakonika, iz 1844. godine uz poziv na član 60. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa.

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilje i tuženog obavezao da tužilji preda u posed oslobođene od lica i stvari tražene nepokretnosti, odbijajući protivtužbeni zahtev da se utvrdi da je tužilji nekorišćenjem prestalo pravo doživotnog plodouživanja na spornim nepokretnostima. Prema stavu drugostepenog suda, prvostepeni sud je odluku doneo na osnovu nepotpuno citiranih pravila navedenog paragrafa koji su pogrešni i suprotni odredbama ostalog relevantnog materijalnog prava kojim je regulisano kako se prosuđuje o sadržini i prestanku prava plodouživanja i koji su uslovi za njegov prestanak, koje je u potpunosti propustio da primeni, jer se o osnovanosti zahteva za prestanak prava doživotnog plodouživanja odlučuje shodnom primenom odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koje regulišu prestanak stvarne službenosti, odnosno odredbi člana 54. stav 1. i člana 58. stav 3. istog zakona, kojim je predviđeno da pravo stvarne službenosti prestajem nevršenjem kroz vremenski period od 20 godina. Odredba paragrafa 938. SGZ glasi: "Tako i onaj, koji misli da prava ima na službenosti, pa se gospodar dobra (baštinik) protivi, ako za tri godine tog prava ne uživa, zastariće mu pravo i on ga gubi". Za primenu ovog pravila u ovom slučaju nema činjeničnog osnova, jer prema napred navedenom činjeničnom utvrđenju tužilja je imala ključ od kuće i nema nevršenja prava doživotnog plodouživanja tužilje na spornoj nepokretnosti u periodu od 3 godine pre podnošenja tužbe zbog protivljenja tuženog kao vlasnika nepokretnosti, već bi se moglo primeniti drugo odgovarajuće pravilo iz paragrafa 930a SGZ koje propisuje gubitak prava plodouživanja nevršenjem u periodu od 24 godine. Tužilja je postala plodouživalac na osnovu ugovora o poklonu iz 2004. godine, a tužbu kojom je tražila predaju nepokretnosti u posed, podnela je 2015. godine, te prema stavu drugostepenog suda, tužiljino pravo plodouživanja nije prestalo jer nije bilo kontinuiranog nekorišćenja u periodu od 20 godina. Kako tužilja kao plodouživalac ima pravo da drži i koristi predmetnu nepokretnost, usvojen je njen tužbeni zahtev za prodaju nepokretnosti.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan stav drugostepenog suda da se sporno pitanje vezano za prestanak prava plodouživanja tužilje na predmetnim nepokretnostima ima rešiti analognom primenom odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima su propisani uslovi za sticanje i prestanak stvarnih službenosti, zbog čega razlozi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani.

Zakonom o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („Službeni list FNRJ“ broj 86/46, 105/46 i 96/47) propisano je: da su pravni propisi (zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i dr.) koji su bili na snazi na dan 06. aprila 1941. godine, izgubili pravnu snagu (član 2.); da se pravna pravila sadržana u zakonima i drugim pravnim propisima pomenutim u članu 2. ovog zakona, koja u smislu člana 3.ovog zakona nisu proglašena obaveznim, mogu po ovom zakonu primenjivati na odnose koji nisu uređeni važećim propisima, i to samo ukoliko nisu u suprotnosti sa Ustavom FNRJ, Ustavima Narodnih Republika, zakonima i ostalim važećim propisima donetih od nadležnih organa nove države, kao i sa načelima ustavnog poretka Federativne Narodne Republike Jugoslavije i njenih republika, kao i da državni organi ne mogu svoja rešenja i druge akte zasnivati neposredno na ovim pravnim pravilima (člana 4.). Jezičkim tumačenjem navedenih odredaba može se zaključiti da postoji mogućnost, ali ne i obaveza da se pravna pravila iz zakona i drugih propisa koji su bili na snazi do 06. aprila 1941. godine, uz ispunjenost ostalih uslova, primenjuju u onim slučajevima gde u važećem zakonodavstvu postoji pravna praznina.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“ broj 6/80 i 36/90) i („Službeni list SRJ“ broj 29/96) propisano je: da se na stvari na kojoj postoji pravo svojine može zasnovati pravo službenosti, pravo stvarnog tereta i pravo zaloge, pod uslovima određenim zakonom (član 6. stav 1.); da se na osnovu pravnog posla stvarna službenost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom (član 52.); da se stvarna službenost stiče održajem kada je vlasnik povlasnog dobra faktički ostvarivao službenost za vreme od 20 godina, a vlasnik poslužnog dobra se nije tome protivio (člana 54. stav 1.); da stvarna službenost prestaje ako se vlasnik poslužnog dobra protivi njenom vršenju, a vlasnik povlasnog dobra tri uzastopne godine nije vršio svoje pravo, kao i da stvarna službenost prestaje ako se ne vrši za vreme potrebno za njeno sticanje održajem, kada isto lice postane vlasnik poslužnog i povlasnog dobra ili propašću povlasnog, odnosno poslužnog dobra (član 58. stav 1. i 3.); da se pravo plodouživanja, pravo upotrebe, pravo stanovanja, kao i pravo stvarnog tereta uređuju zakonom (član 60. ).

Kako do sada posebnim zakonom nije uređen pravni institut plodouživanja kao posebne vrste lične službenosti, u konkretnom slučaju postoji očigledna pravna praznina, koju otklanja sud najčešće primenjujući analogiju (tumačenje po sličnosti) i širom interpretacijom, a ako ne postoji mogućnost da se pravna praznina premosti ovim sredstvima – sud može da donese odluku neposredno primenjujući pravna načela, pri čemu se mora voditi računa o suštini pravne situacije koju treba urediti i tražiti rešenje koje je najviše u skladu sa društvenim interesima (stav Ustavnog suda izražen u odluci Už 122/2013 od 28.03.2013. godine).

U kontekstu napred iznetog, imajući u vidu utvrđene činjenice da je tužilja zasnovala pravo plodouživanja na nepokretnostima ugovorom o poklonu 2004. godine, te da je podnošenjem tužbe u 2015. godini izrazila volju za korišćenjem istih, tužiljino pravo u smislu odredbe člana 58. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa nije prestalo, jer nije bilo kontinuiranog nekorišćenja u periodu od 20 godina. Saglasno tome, i kada bi se na ovaj slučaj primenio rok od tri godine za prestanak prava plodouživanja primenom pravnog pravila imovinskog prava sadržanog u paragrafu 938. Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine, ne bi se moglo zaključiti da je pravo plodouživanja tužilje na spornim nepokretnostima prestalo, kako se to neosnovano ističe revizijom, jer nisu ispunjeni kumulativno propisani uslovi, odnosno da pravo službenosti nije vršeno zbog protivljenja vlasnika, jer se tuženi nikada nije protivio sve do pokretanja parničnog postupka za iseljenje tuženog, pokrenutog 28.07.2015. godine.

Iz navedenih razloga primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić