Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4355/18 od 16.05.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tužilaca i presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi - Sudska jedinica u Inđiji P 1211/17 od 18.06.2018. godine u pobijanom delu odluke o tužbenom zahtevu i troškovima postupka preinačena tako što je usvojen tužbeni zahtev i utvrđeno da ugovor o poklonu sačinjen od strane DD iz ..., overen pred Osnovnim sudom u Staroj Pazovi pod Ov. br. .../... od 11.02.2014. godine, u korist tužene VV iz ... a čiji je predmet ½ idealna dela na označenim nepokretnostima upisanim u list nepokretnosti broj ... KO ... ne proizvodi pravno dejstvo prema tužiocima u delu potrebnom za namirenje tužilaca u pojedinačnim novčanim iznosima sa određenom kamatom navedenim u izreci prvostepene presude, a tužena VV obavezana da trpi da se tužioci namire za navedene iznose i da tužiocima isplati troškove prvostepenog parničnog postupka u iznosu od 206.575,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja, dok je zahtev tužene da joj tužioci nadoknade troškove postupka u iznosu od 110.237,50 dinara odbijen. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocima nadoknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 100.450,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, podnosilac tužbe - sada pokojni GG, čiji su tužioci naslednici, ima novčano potraživanje od dužnika DD utvrđeno pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Inđiji P 3057/11 od 07.09.2013. godine (glavni dug u iznosu od 967.500,00 dinara sa zateznom kamatom). Ugovorom o poklonu Ov .../... od 11.02.2014. godine DD je supruzi - tuženoj poklonio svoj udeo od ½ idealna dela na porodičnoj stambenoj zgradi površine u osnovi od 64 m2 i parceli .../... površine 982 m2 u KO ... . Dužnik pravnog prethodnika tužilaca nema drugu nepokretnu imovinu. On je vlasnik dva putnička vozila marke „...“, jednog tipa „...“ i drugog tipa „...“ oba proizvedena 2001. godine. Zaposlen je u inostranstvu gde ostvaruje zaradu u iznosu od 1.200 evra mesečno. Tužioci i njihov sada pokojni otac nisu pokušali da u izvršnom postupku naplate novčano potraživanje od dužnika DD.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom članova 280, 281, 283. i 284. Zakona o obligacionim odnosima odbio tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da nije ispunjen drugi, kumulativno predviđeni zakonski uslov za pobijanje dužnikove pravne radnje - da je ista preduzeta na štetu poverioca, koji je ostvaren ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja. S`tim u vezi, prvostepeni sud zaključuje da je tužena dokazala da postoji druga imovina iz koje može biti naplaćeno potraživanje tužilaca, jer njihov dužnik ima dva putnička vozila i mesečnu zaradu u visini od 1.200 evra, pri čemu tužioci nisu pokušali da prinudnim putem ostvare naplatu svog potraživanja.

Drugostepeni sud smatra da je nižestepeni sud pogrešno tumačio zakonski uslov za uspešnost pobijanja dužnikove pravne radnje - da je ista preduzeta na štetu poverioca. Po stanovištu tog suda, značenje zakonske formulacije: „da dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje potraživanja poverioca“, nije u tome da dužnik nema nikakvih drugih sredstava za namirenje potraživanja, bilo kada i na bilo koji način, već da oštećenje poverilaca postoji uvek kada zbog preduzete pravne radnje dužnik više nema dovoljno sredstava da ispuni potraživanje u celosti, u roku dospelosti ili u najkraćem razumnom roku u kome bi morao i mogao ispuniti potraživanje da nije bilo sporne pravne radnje.

Iz navedenih razloga, po nalaženju drugostepenog suda, pobijanje dužnikove pravne radnje u ovom slučaju je osnovano, jer iz utvrđenih činjenica proizilazi da je namirenje potraživanja iz preostale imovine dužnika znatno otežano - prodajom putničkih vozila starosti 18 godina mogao bi se naplatiti samo neznatni potraživanja tužilaca, a ostatak potraživanja morao bi se naplatiti iz dela zarade koju tužilac ostvaruje u inostranstvu, u nerazumno dugom vremenskom periodu.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se izjavljenom revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 280. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca. Prema drugom stavu ove odredbe, smatra se da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja.

Iz navedene odredbe proizilazi da nije svaka radnja dužnika podobna da bude predmet uspešnog pobijanja (paulijanskom tužbom), već samo ona koja je preduzeta na štetu poverilaca, odnosno ona koja je dužnika dovela u stanje insolventnosti u kojem on nije u mogućnosti da izvrši plaćanje duga.

U konkretnom slučaju, ceneći sve okolnosti koje postoje u vreme zaključenja glavne rasprave (momenat pravnorelevantan za razrešenje spornog pravnog odnosa), dužnik tužilaca nije insolventan jer, pored vlasništva na dva putnička vozila, ostvaruje redovne mesečne prihode u visini od 1.200 evra. To znači da dužnik ima imovinu iz koje je moguće prinudnim putem naplatiti novčano potraživanje tužilaca, bez obzira što bi se izvršenje njegove naplate moralo sprovoditi u inostranstvu.

Imajući izloženo u vidu, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tužena je uspela u postupku po reviziji i zato su tužioci dužni da joj nadoknade troškove postupka po tom vanrednom pravnom leku u ukupnom iznosu od 117.375,00 dinara i to: za sastav revizije 22.500,00 dinara, za sudsku taksu za reviziju 77.950,00 dinara i za sudsku taksu za odluku po reviziji 16.925,00 dinara. S`toga je, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članom 153. stav 1. i članom 154. ZPP, odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić