Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stetpenu, tužioci su izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložili da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 395. ZPP (pogrešno se pozivajući na odredbu člana 404. novog ZPP).

Rešenjem R3 5/17 od 24.01.2017. godine, Apelacioni sud u Kragujevcu nije predložio Vrhovnom kasacionom sudu da o reviziji tužilaca odlučuje primenom člana 395. ZPP, nalazeći da za to nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi.

Međutim revizija u odnosu na tužioce: BB, VV, GG, ĐĐ i EE je dozvoljena primenom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 55/14, koji se primenjuje u svim sporovima koji nisu pravnosnažno okončani do 31.5.2014. godine, odnosno do dana stupanja na snagu ovog zakona), jer je pobijana vrednost predmeta spora ovih tužilaca iznad granične vrednosti za dozvoljenost revizije (prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe), pa je Vrhovni kasacioni sud ispitao pobijanu odluku u delu kojim je odlučeno o zahtevima ovih tužilaca, primenom odredbe člana 399. ZPP ("Sl.glasnik RS" br.125/04 i 111/09), i našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 398. stav 1. ZPP.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, protiv tužilaca je pokrenut krivični postupak pred Okružnim sudom u Novom Pazaru, na osnovu optužnice Okružnog javnog tužioca u Novom Pazaru KT 673/93 od 18.101993. godine, zbog sumnje da su učinili krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine iz člana 116. stav 1. KZSRJ i krivično delo iz člana 33. ZOOM, a određen im je i pritvor i to: BB počev od 22.05.1993. godine, VV počev od 17.06.1993. godine, GG od 20.05.1993. godine, ĐĐ počev od 01.06.1993. godine i EE od 08.06.1993. godine. Prvostepenom presudom K 63/93 od 12.10.1994. godine, tužioci su oglašeni krivim i osuđeni na bezuslovne kazne zatvora u trajanju od jedne do šest godina, u koje se uračunava i vreme provedeno u pritvoru. Odlučujući o žalbi tužilaca, Vrhovni sud Srbije je rešenjem KŽ 492/94 od 25.03.1996. godine ukinuo prvostepenu odluku i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje. Međutim, ovaj postupak prema tužiocima okončan je donošenjem pravnosnažnog rešenja Okružnog suda u Novom Pazaru K 38/96 od 11.01.2006. godine, kojim je krivični postupak obustavljen zbog nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja. Tužioci BB, VV, GG i ĐĐ su pušteni iz pritvora 25.03.1996. godine, a EE 05.03.1996. godine.

Sudovi su utvrdili i da su tužioci za vreme boravka u pritvoru imali osećaj nepravde, osećaj manje vrednosti, neizvesnost za ishod postupka, a trpeli su i strah za sopstvenu egzistenciju, usled čega je nastupila i nesanica, gubitak apetita i telesne težine. Po izlasku iz pritvora nastupio je nespokoj zbog osećaja manje vrednosti, kao i neprijatan osećaj da ih jedan deo neposrednog okruženja posmatra sa sažaljenjem, dok su drugi iskazivali zluradost u ophođenju s njima, zbog čega su smanjili kontakate sa okolinom, te je došlo do povlačenja i socijalne izolovanosti. Ovi tužioci bili su lišeni slobode u vremenskom trajanju od 2 godine 8 meseci i 27 dana (EE) do 2 godine 10 meseci i 5 dana (GG).

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak sudova da tužioci, u skladu sa članom 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, imaju pravo na naknadu štete za duševne bolove koje su trpeli u periodu u kom su bili lišeni slobode u krivičnom postupku koji je okončan obustavom, a da osnov i pasivna legitimacija tužene da tužiocima naknadi ovu štetu, proizlaze iz člana 556. stav 1. tačka 1. ZKP („Sl. list SRJ“ br. 70/01, ...“Sl. glasnik RS“ br.58/04,...76/10), koji je bio na snazi u vreme trajanja pritvora, kao i člana 584. stav 1. tačka 1. u vezi člana 589. ZKP (“Sl. glasnik RS“ br.72/11, ...55/14), važećeg u vreme presuđenja.

Međutim, nesnovano se revizijom tužilaca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini pravične naknade.

Naime, pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća. Pri tom, ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom (podsticanje lukrativnih motiva ili komercijalizaciji ličnih dobara).

Utvrđeno činjenično stanje opravdava dosuđivanje pravične novčane naknade za traženi vid nematerijalne štete, primenom člana 200. ZOO. Ocenom svih štetnih posledica proisteklih iz neosnovane osude, kao i svih okolnosti konkretnog slučaja (stav 1. ovog člana), koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade, i to: priroda i težina krivičnih dela koja su im stavljena na teret, vreme provedeno u pritvoru, posledice lišenja slobode na njihovo zdravstveno stanje, odnos okoline prema njima posle pritvaranja, dužina duševnih bolova koje su zbog toga trpeli, ali i vreme proteklo od pritvaranja, odnosno nakon puštanja iz pritvora, Vrhovni kasacioni sud nalazi, primenom člana 224. ZPP, da je pravilno pobijanom odlukom pravična novčana naknada za ovaj vid nematerijalne štete tužiocima dosuđena u visini od po 5.000.000,00 dinara.

Imajući u vidu prirodu i društvenu svrhu prava na naknadu nematerijalne štete, dosuđivanje u većem iznosu ne bi odgovaralo značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, zbog čega je, suprotno navodima revizije tužilaca, njihov tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa neosnovan.

Na ovaj način, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije ostalih tužilaca, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), našao da revizija tužilaca AA, DD, ŽŽ, ZZ, II, JJ, KK i LL, nije dozvoljena.

Tužba radi naknade nematerijalne štete podneta je 27.11.2006. godine. Tužioci nisu jedinstveni suparničari, u smislu člana 204. ZPP, zbog čega se dozvoljenost revizije ceni u odnosu na svakog od tužilaca pojedinačno, pa je pobijana vrednost predmeta spora u odnosu na tužioca AA 1.800.000,00 dinara, DD 2.040.000,00 dinara, ŽŽ i ZZ po 1.900.000,00 dinara, II 1.800.000,00 dinara, JJ 1.920.000,00 dinara, KK 1.800.000,00 dinara i LL 2.250.000,00 dinara.

Odredbom člana 23. stav 3. Zakona o izmenama i dopunama ZPP („Sl. glasnik RS“ broj 55/14), koji reguliše dozvoljenost revizije u svim sporovima koji nisu pravnosnažno rešeni do 31.5.2014. godine, propisano je da je revizija dozvoljena u svim postupcima u kojima vrednost predmeta spora pobijenog dela prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, a u kome je, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe od 78,8 dinara za 1 evro, pobijana vrednost predmeta spora u odnosu na svakog od ovih tužilaca ispod granične vredosti za dozvoljenost revizije (ispod dinarske protivvrednosti 40.000 evra), to je Vrhovni kasacioni sud našao da je revizija ovih tužilaca nedozvoljena, primenom odredbe člana 394. stav 2. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić