U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miodrag Miletić, advokat iz ..., protiv tužene BB, ... državljanke sa boravištem u ..., čiji je punomoćnik Dragoljub Jović, advokat iz ..., radi izdržavanja maloletnog deteta, odlučujući o reviziji tužene i o zahtevu tužene za zaštitu zakonitosti i zahtevu za preispitivanje pravnosnažne presude, izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 584/16 od 17.11.2016. godine, u sednici održanoj 20.04.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 584/16 od 17.11.2016. godine.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužene izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 584/16 od 17.11.2016. godine.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljen, zahtev tužene za preispitivanje pravnosnažne presude izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 584/16 od 17.11.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Petrovcu na Mlavi P2 91/14 od 29.04.2015. godine, stavom prvim izreke obavezana je tužena da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletne VV, plaća 5.000,00 dinara mesečno, počev od 15.12.2008. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi, dok je preko dosuđenog iznosa do traženih 10.000,00 dinara mesečno, tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 584/16 od 17.11.2016. godine, žalba tužene je odbijena, kao neosnovana i prvostepena presuda potvrđena u usvajajućem delu stava prvog izreke.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužena je izjavila reviziju, zahtev za zaštitu zakonitosti i zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude. Reviziju je izjavila zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', broj 72/11), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni povrede iz tačke 6, 8, 10. i 11. istog stava, na koje se revizijom ukazuje, jer u postupku nije doneta presuda na osnovu priznanja ili odricanja, kao ni presuda zbog propuštanja ili izostanka (član 374. stav 2. tačka 6. ZPP), tuženoj nije povređeno pravo na upotrebu svog jezika, jer takav zahtev u postupku nije ni postavila (tačka 8 ovog stava), a ne radi se ni o pravnosnažno presuđenoj stvari niti je o istom zahtevu već zaključeno sudsko poravnanje, dok je u postupcima o porodičnim odnosima javnost isključena u skladu sa odredbom člana 206. stav 1. ZPP, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 2. tačke 10. i 11. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, maloletna VV je rođena ... godine, u toku trajanja zajednice života parničnih stranaka, koja je prestala 2008. godine, kada je tužena napustila zajednicu, a maloletna VV ostala da živi sa ocem, ovde tužiocem i njegovom majkom, u njihovoj porodičnoj kući u .... Maloletna VV je psiho-fizički zdravo dete,njen intelektualni razvoj je u skladu sa kalendarskim uzrastom, emotivno je vezana za oca, pa je izrazila i želju da ostane da živi u domaćinstvu oca, što je u skladu i sa mišljenjem nadležnog Centra za socijalni rad, s obzirom da se otac i do sada adekvatno brinuo o njoj, uz utvrđenu sposobnost da prepozna i odgovori na njene osnovne i razvojne potrebe. Utvrđeno je da je maloletna VV učenica ... razreda osnovne škole, a da je za zadovoljenje njenih potreba, koje se odnose na ishranu, nabavku odeće, obuće, sredstava za higijenu, kao i školskih knjiga i pribora, neophodno mesečno izdvojiti 15.000,00 dinara. Minimalna suma izdržavanja, koju utvrđuje nadležno ministarstvo u visini naknade za lica na porodičnom smeštaju, određena je u iznosu od 23.640,00 dinara.

Sudovi su utvrdili da je tužena ... državljanka, rođena ... godine, da je u ... zasnovala brak iz koga ima sina starosti ... godina, koji živi sa ocem, ali da taj brak nije razveden, a po dogovoru sa suprugom – ona ne daje izdržavanje za sina. Tužena već 10 godina živi u Srbiji, a pre 5 godina je zasnovala zajednicu života sa GG, sa kojim živi u ..., u zajedničkom domaćinstvu koje još čine i roditelji i baba GG. Ovo domaćinstvo poseduje oko 6 hektara zemlje i izdržavaju se od poljoprivrede i inostranih penzija u visini od oko 1.200 evra mesečno. Tužena je završila ... i nezaposlena je.

Tužilac je rođen ... godine, po zanimanju je ... i do pre dve-tri godine je radio privatno u ..., kao ..., ali od tada je nezaposlen. Izdržava se od ušteđevine i novca dobijenog od prodaje njive koju je nasledio od oca i od inostrane penzije svoje majke, koja mesečno iznosi oko 650 evra. Poseduju 4 hektara zemlje, koju ne obrađuju (jer ne poseduju mehanizaciju), već zemlju daju u zakup, ali ne za novac već za poljoprivredne proizvode.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su sudovi pravilno cenili sve relevantne okolnosti predviđene članom 160. Porodičnog zakona (“Sl.glasnik RS” br.18/05), koje su od uticaja na odluku o visini izdržavanja maloletnog deteta, kada su obavezali tuženu da doprinosi njenom izdržavanju u visini od 5.000,00 dinara mesečno.

Maloletna VV je dete školskog uzrasta, pa je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo, predviđeno članom 160. stav 1. i 2. Porodičnog zakona, prilikom utvrđivanja njenih potreba, od čega zavisi i odluka o visini doprinosa njenom izdržavanju, od strane roditelja sa kojim ona ne živi. Pravilan i potpun razvoj deteta podrazumeva pravo na obezbeđenje najboljih životnih i zdravstvenih uslova (član 62. stav 1. Zakona), kao i pravo na obrazovanje u skladu sa sposobnostima, željama i sklonostima deteta (član 63. stav 1. Zakona). Dete ima pravo na izdržavanje od oba roditelja, dok se visina izdržavanja određuje prema njegovim potrebama, kao poverioca izdržavanja i mogućnostima dužnika izdržavanja (čl. 75, 155. stav 2. i 160. stav 1. Porodičnog zakona). Mogućnosti roditelja, kao dužnika izdržavanja, zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegovih ličnih potreba, obaveze izdržavanja drugih lica i drugih okolnosti od značaja za izdržavanje (član 160. stav 3. Porodičnog zakona). Međutim, prilikom odlučivanja o visini izdržavanja, mora se voditi računa i o minimalnoj sumi izdržavanja, koja se određuje u visini naknade za lica na porodičnom smeštaju, koju utvrđuje nadležno ministarstvo.

Pravilna primena navedenih odredaba Porodičnog zakona (koje su u skladu i sa međunarodnim pravilima koje je naša zemlja ratifikovala), obavezuju sud da prilikom donošenja odluke o izdržavanju dece vodi računa o njihovim najboljim interesima, dok se obaveza roditelja kao dužnika izdržavanja zasniva na kriterijumu odgovornog roditeljstva. To znači da je roditelj koji ne živi sa maloletnim detetom uvek u obavezi da doprinosi njegovom izdržavanju i to bar u visini minimalne sume predviđene članom 160. stav 4. Porodičnog zakona. U slučaju da je roditelj – dužnik izdržavanja u situaciji da može da plaća preko zakonom predviđene minimalne sume izdržavanja, uzimaju se u obzir kriterijumi vezani za njegove mogućnosti (visina zarade, obaveze izdržavanja drugih lica, njegove lične potrebe), ali i veće potrebe dece kao poverilaca izdržavanja i to one koje su iznad minimalnih potreba, u kom slučaju je sud dužan da detetu omogući nivo životnog standarda kakav uživa roditelj – dužnik izdržavanja. Jedino na ovaj način maloletnoj deci se može obezediti suma neophodna za zadovoljenje njihovih potreba i to egzistencijalnih, zdravstvenih, obrazovnih i socijalnih.

Pobijanom odlukom ispravno su ocenjene sve navedene - relevantne okolnosti i to najpre potrebe maloletne VV, prema njenom uzrastu, usaglašene zahtevima i uslovima sredine u kojoj ona živi u vreme donošenja nižestepenih odluka. Prilikom odlučivanja o visini izdržavanja, cenjene su i mogućnosti tužene, utvrđene u skladu sa članom 160. stav 3. istog zakona, uz pravilan zaključak sudova da je okolnost što je nezaposlena, ne oslobađa obaveze da doprinosi izdržavanju svoje maloletne ćerke, posebno imajući u vidu da se radi o mladoj i zdravoj, radno sposobnoj osobi i kao takva je dužna da obezbedi zakoniti izvor prihoda, koji je dovoljan da u razumnoj meri podmiri potrebe deteta sa kojim ne živi.

Imajući ovo u vidu, kao i da je minimalna suma izdržavanja koju utvrđuje nadležno ministarstvo, određena u visini od 23.640,00 dinara, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su pobijanom odlukom pravilno utvrđene potrebe maloletne VV i na taj način osnovano zaključeno da će iste biti delimično podmirene doprinosom tužene od 5.000,00 dinara mesečno. Preko visine doprinosa za koji je tužena obavezana da učestvuje u izdržavanju maloletne ćerke, a do visine utvrđenih sredstava neophodnih za zadovoljenje ukupnih mesečnih potreba deteta, doprinosiće otac, kako u materijalnim sredstvima tako i radom sa njom.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je tužena nezakonito obavezana da izdražavnje za maloletnu VV plaća počev od podnošenja tužbe sudu, odnosno od 15.12.2008. godine, isticanjem da je ovo potraživanje zastarelo, jer je proteklo 8 godina od podnošenja tužbe, s obzirom da se, primenom člana 388. ZOO, zastarelost potraživanja prekida upravo podnošenjem tužbe, a tužilac tužbom izdržavanje za maloletno dete potražuje tek od momenta podnošenja tužbe, a ne i za period pre toga.

Navode u reviziji kojima se ističe da je tužena bolesna i radno nesposobna osoba, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da ovaj navod, suprotno odredbi člana 314. ZPP, tužena prvi put ističe u postupku po žalbi i reviziji (pri čemu ni uz žalbu ni uz reviziju ne dostavlja dokaze o tome).

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost zahteva za zaštitu zakonitosti, koji je tužena izjavila zbog, kako navodi, povrede zakona na štetu javnog interesa, Vrhovni kasacioni sud je našao da je isti nedozvoljen, jer zahtev za zaštitu zakonitosti, kao pravni lek, nije predviđen Zakonom o parničnom postupku koji se primenjuje u konkretnom slučaju.

Naime, zahtev za zaštitu zakonitosti, kao pravni lek predviđen je Zakonom o parničnom postupku koji je objavljen u “Sl. glasniku RS”broj 125/04 i 111/09. Međutim, 1. februara 2012. godine stupio je na snagu novi Zakon o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br.72/11), kojim zahtev za zaštitu zakonitosti nije predviđen kao pravni lek. Odredbom člana 506. stav 1. novog ZPP (prelazne i završne odredbe), propisano je da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona (01.02.2012. godine), sprovesti po odredbama Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br.125/04 i 111/09), a ako je u postupcima iz stava 1. ovog člana posle stupanja na snagu ovog zakona presuda, odnosno rešenje kojim se okončava postupak, ukinuto i vraćeno na ponovno suđenje, ponovni postupak sprovešće se po odredbama ovog zakona (stav 2. istog člana). Danom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br.125/04 i 111/09), kako je propisano članom 507. stav 1. ovog ZPP, a članom 508. Zakona, predviđeno je da ovaj zakon stupa na snagu 1. februara 2012. godine.

Imajući u vidu način na koji citirane prelazne i završne odredbe novog Zakona o parničnom postupku uređuju njegovu primenu, proizlazi da se odredbe novog ZPP primenjuju na postupke u kojima je tužba podneta posle stupanja na snagu novog Zakona, odnosno posle 1. februara 2012. godine i na postupke u kojima je posle navedenog datuma ukinuta prvostepena odluka i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Po odredbama Zakona o parničnom postupku objavljenom u "Sl.glasniku RS" br.125/04 i 111/09, sprovode se samo postupci koji su započeti pre stupanja na snagu novog zakona, odnosno pre 1. februara 2012. godine.

U konkretnom slučaju tužba jeste podneta 15.12.2008. godine, ali je prvostepena presuda kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu, rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu od 13.05.2014. godine, delimično ukinuta (u delu o kom je odlučeno pobijanom odlukom) i vraćena prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, dakle kada je već prestao da važi stari ZPP ("Sl. glasnik RS", br.125/04 i 111/09). To dalje znači da je ponovljeni postupak vođen i okončan po odredbama novog Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br.72/11 i 55/14). Kako zahtev za zaštitu zakonitosti ovim zakonom nije predviđen kao pravni lek, to je kao takav nedozvoljen, pa je Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je zbog povrede zakona na štetu javnog interesa, protiv pravnosnažne presude izjavila i zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude, pa je Vrhovni kasacioni sud, ispitujući dozvoljenost zahteva za preispitivanje pravnosnažne odluke, u smislu člana 422. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), našao da ni ovaj zahtev nije dozvoljen.

Naime, odredbama člana 421. do 425. Zakona o parničnom postupku koji je objavljen u „Sl. glasniku RS“ broj 72/11, kao pravni lek predviđen je zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude. Odredbom člana 421. stav 1. ovog Zakona, predviđeno je da Republički javni tužilac protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, može Vrhovnom kasacionom sudu podneti zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude. Stavom drugim, trećim i četvrtim istog člana, predviđeno je pod kojim uslovima i u kojim rokovima Republički javni tužilac može podneti ovaj vanredni pravni lek, kao i postupanje drugostepenog suda po prijemu zahteva. Odredbe člana 422. do 425. ZPP, propisuju postupanje Vrhovnog kasacionog suda prilikom odlučivanja o zahtevu.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju tužena podnela zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude, a da samo Republički javni tužilac ima pravo da podnese ovaj pravni lek, pri čemu zakonom nije predviđeno supsidijarno pravo stranke da podnese zahtev ukoliko to ne učini nadležni javni tužilac, Vrhovni kasacioni sud nalazi da, u ovoj pravnoj stvari, zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude nije podnet od stane ovlašćenog lica, u smislu člana 421. stav 1. ZPP, pa je kao takav nedozvoljen.

Na osnovu iznetog, primenom člana 422. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić