U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković, Gordane Komnenić, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miško Dimitrijević, advokat iz ..., protiv tužene „Komercijalne banke“ AD Beograd iz Beograda, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi utvrđenja i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene, izjavljene protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 11289/19 od 29.01.2021. godine u sednici održanoj dana 14.10.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 11289/19 od 29.01.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 11289/19 od 29.01.2021. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 341/19 od 14.05.2019. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o dinarskom gotovinskom kreditu br. .. zaključenog dana 29.11.2018. godine, između tužioca i tužene, u delu koji glasi: „korisnik kredita se obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. ovog ugovora“ i da se tužena obaveže da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 4.360,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.11.2018. godine do isplate.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj na ime naknade troškova celog postupka isplati iznos od 57.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 341/19 od 14.05.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ništava odredba člana 6. stav 1. ugovora o dinarskom gotovinskom kreditu broj .. zaključenog dana 29.11.2018. godine, između tužioca i tužene, u delu koji glasi: „korisnik kredita se obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. ovog ugovora“. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 4.360,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.11.2018. godine do isplate. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati iznos od 23.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 11289/19 od 29.01.2021. godine, potvrđena je navedena prvostepena presuda i odbijena kao neosnovana žalba tužene, kao i zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene osnovana.

Donošenjem pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA, kao korisnik kredita, zaključio je sa tuženom bankom dana 29.11.2018. godine ugovor o dinarskom gotovinskom kreditu broj ... . Odredbom člana 1. ovog ugovora, tužena je odobrila tužiocu kredit u iznosu od 218.000,00 dinara. Pobijanom odredbom člana 6. stav 1. istog ugovora, tužilac se obavezao da tuženoj po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. ovog ugovora. Po osnovu navedene ugovorne odredbe tužena je od tužioca istog dana naplatila iznos od 4.360,00 dinara. Pre zaključenja ovog ugovora, tužena banka je obrascem ponude date tužiocu od 24.11.2018. godine, u članu 3. tačka 3. iste, navela vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa između ostalog i da je jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva fiksna od 2% od iznosa kredita, odnosno da iznosi 4.360,00 dinara, a što je sve navedeno i u obaveznim elementima ugovora od 29.11.2018. godine (u članu 3. tačka 5).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava na osnovu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), iz razloga što tužiocu kao korisniku kredita, tužena banka nije obrazložila na osnovu čega je utvrdila visinu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanje u korišćenje, odnosno nije objasnila da li visina troškova od 2% predstavlja adekvatnu naknadu za stvarne troškove, odnosno kako je došla do opredeljenja tog novčanog iznosa. S obzirom na to, zauzeli su stanovište da tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po osnovu ništave odredbe, na osnovu člana 104. i 214. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja jer je tužena banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. ZOO, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 29.11.2018. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br.45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B – osnovni podaci o kreditu) u članu 3.3 utvrđena je visina i vrsta svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa između ostalog i jednokratna naknada za obradu zahteva – fiksna 2% od iznosa kredita, odnosno 4.360,00 dinara, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe člana 6. stav 1. kojom se tužilac obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% tog iznosa realizovanog kredita. Kako je tužilac sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva). Sledom izloženog, pobijana ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, banci plati jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to na ime: sastava odgovora na tužbu u iznosu od 6.000,00 dinara, zastupanja na jednom održanom ročištu od 7.500,00 dinara, sastava žalbe i revizije sa traženim uvećanjem od 20% na ime PDV-a u iznosu od po 14.400,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Tuženoj su priznati i troškovi na ime sudske takse za: žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 2.100,00 dinara, reviziju od 4.200,00 dinara i revizijsku odluku od 6.300,00 dinara, sve prema važećoj TT.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić