U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Mileta Miladinović, advokat u ..., protiv tuženog Fudbalskog kluba „BB“ ..., koga zastupa Aleksandar Busarac, advokat u ..., radi isplate duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu broj Gž 2528/17 od 19.07.2018. godine, u sednici veća održanoj 06.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu broj Gž 2528/17 od 19.07.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Viši sud u Kragujevcu je presudom broj P 28/2012 od 12.08.2014. godine odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznos od 141.000 evra po najpovoljnijem kursu koji određuje Evropska centralna banka na dan isplate sa pripadajućom kamatom u dinarskoj protivvrednosti po stopi koju u mestu ispunjenja utvrđuje banka na neoročena devizna sredstva za period od 31.12.2005. godine pa do konačne isplate, a sve u roku od 15 dana. Obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 681.750,00 dinara u roku od 15 dana.

Apelacioni sud u Kragujevcu je presudom broj Gž 2528/17 od 19.07.2018. godine, ukinuo presudu Višeg suda u Kragujevcu broj P 28/2012 od 12.08.2014. godine i presudio: 1) delimično je usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezao tuženog da tužiocu na ime duga isplati iznos od 46.395 evra po najpovoljnijem kursu koji određuje Evropska centralna banka na dan isplate, sa pripadajućom kamatom u dinarskoj protivvrednosti po stopi koju u mestu ispunjenja utvrđuje banka na neoročena devizna sredstva počev od 27.08.2009. godine pa do konačne isplate, sve u roku od 15 dana; 2) odbio je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime duga isplati i iznos od 94.605 evra po najpovoljnijem kursu koji određuje Evropska centralna banka na dan isplate sa pripadajućom kamatom u dinarskoj protivvrednosti po stopi koju u mestu ispunjenja utvrđuje banka na neoročena devizna sredstva počev od 27.08.2009. godine pa do konačne isplate, kao i za kamatu za dosuđeni iznos od 46.395 evra za period od 31.12.2005. godine do 27.08.2009. godine u roku od 15 dana; 3) obavezao je tuženog da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 499.000,00 dinara u roku od 15 dana.

Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja.

Odlučujući o reviziji tuženog na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), a koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku, jer je Vrhovni kasacioni sud prethodnu drugostepenu presudu ukinuo 29.03.2017. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u drugostepenom postupku nakon održane glavne rasprave pred drugostepenim sudom je utvrđeno da je tužilac u periodu od 2001. do 2005 – 2006. godine bio predsednik kluba tuženog i u tom periodu je činio novčana davanja tuženom po više osnova i to kao pozajmicu, za izgradnju balon sale, za izgradnju poslovnog objekta i izgradnju travnatog terena, a novac je davao i kao donaciju. Novac u vidu donacije tužilac je uplaćivao preko računa tuženog, a pozajmice je davao neposredno. Na osnovu odluke Upravnog odbora od 15.08.2004. godine je formirana komisija u sastavu VV, GG i DD. Upravni odbor nije ovlastio VV da u ime i za račun tuženog potpiše ugovor o zajmu i aneks ugovor, te izjavu o priznanju duga sa tužiocem. Upravni odbor nije doneo odluku kojom bi precizirao visinu dugovanja tuženog prema tužiocu jer izveštaj Komisije nije razmatran pred Upravnim odborom.

Na osnovu priznanice broj 202/02 na iznos od 18.190 evra je utvrđeno da je tužilac na ime pozajmice za rad kluba dao tuženom, a priznanicu je potpisao GG za primaoca i tužilac za isplatioca. Iz priznanice broj 221/02 na iznos od 600 evra proizilazi da je tuženi primio od tužioca radi pozajmice za DD na kojoj se nalazi potpis primaoca GG i tužioca kao isplatioca. Iz priznanice broj 06/03 od 29.01.2003. godine na iznos od 27.480 evra proizilazi da su primljeni od tužioca na ime pozajmice zaključno sa 29.01.2003. godine sa potpisom tužioca i za primaoca GG. Iz priznanice broj 21/03 od 08.02.2003. godine na iznos od 125 evra proizilazi da ih je tužilac predao, a u ime tuženog primio GG. Apelacioni sud nije prihvatio priznanice broj 232/02 od 18.12.2002. godine na iznos od 402.000,00 dinara, priznanicu broj 235/02 na iznos od 15.000,00 dinara, priznanicu broj 205/02 na iznos od 7.000,00 dinara, priznanicu broj 207/02 na iznos od 9.500,00 dinara, priznanicu broj 218/08 na iznos od 11.000,00 dinara, priznanicu broj 220/02 na iznos od 500 evra, priznanicu broj 222/02 na iznos od 33.000,00 dinara. Sve priznanice su overene pečatom tuženog.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud ocenio da između tužioca i tuženog postoji ugovorni odnos na osnovu člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, da je utvrđeno da je tužilac vršio određene pozajmice tuženom kao neformalni pravni posao jer zakon ne propisuje posebnu formu za njegovo zaključenje, a da iz priznanica koje je prihvatio i izvedenih dokaza koje je izveo proizilazi da je tužilac pozajmljivao novac tuženom, te da tuženi nije vratio dug.

Revident neosnovano osporava pravilnost presuđenja. Nije tačna tvrdnja da se iz priznanica ne može utvrditi koje lice je u svojstvu primaoca priznanice potvrdilo i kakav je status tog lica kod tuženog, te da nije jasno zašto se na priznanici nalazi pečat drugog fudbalskog kluba i da pojedine priznanice ne sadrže datum izdavanja. Iz spisa proizilazi da je potpisnik priznanice, GG (u međuvremenu preminuo) bio član Upravnog odbora, što proizilazi iz zapisnika sa sednice Izborne skupštine FK „ĐĐ“ od 01.02.2001. godine. Između FK „ĐĐ1“ sa sedištem u ... i FK „ĐĐ“ sa sedištem u ... postoji veza. Naime, rešenjem Ministarstva omladine i sporta 02.09.2009. godine, FK „ĐĐ“ je dobilo novi naziv Fudbalski klub „ĐĐ1“. Rešenjem Ministarstv omladine i sporta od 29.07.2010. godine Fudbalski klub „ĐĐ1“ sa sedištem u ... dobija novi naziv kluba Fudbalski klub „BB“ sa sedištem u ... (sadašnji naziv tuženog). Prema tome, pečati na priznanici Fudbalskog kluba „ĐĐ“ ... su odgovarajući vremenu kada su priznanice izdate, a klub poslovao pod imenom koji je na pečatu. Nisu samo priznanice bile dokaz za utvrđenje činjeničnog stanja pred drugostepenim sudom, već su i iskazi saslušanih svedoka među njima i svedoka DD, koji je bio generalni sekretar FK „BB“ od 01.01.2005. godine i kome su poznate činjenice da je tužilac davao novac i kao pozajmice i u vidu donacija tuženom klubu. Drugostepeni sud je na osnovu ocene izvedenih dokaza (član 8. ZPP) utvrdio činjenično stanje, naveo je razloge iz kojih je pojedinim dokazima poklonio veru. Što se tiče pročitanih priznanica od strane Višeg suda u Kragujevcu apelacioni sud je odgovorio na žalbene navode, te je naveo da se iz zapisnika sa glavne rasprave na kome su priznanice pročitane ne može utvrditi da li su pročitani originali priznanica ili pak fotokopije jer to nije konstatovano. Time što je apelacioni sud pročitao kao dokaz originale priznanica na raspravi pred drugostepenim sudom, taj sud nije izveo neke nove dokaze kao što se to tvrdi od strane revidenta, jer se radi o već izvedenim dokazima pred prvostepenim sudom. Tuženi ne osporava validnost originalnih priznanica, a drugostepeni sud je prihvatio samo one koji se odnose na evra i to na ime pozajmice, a nije prihvatio priznanicu gde to nije navedeno i nekoliko priznanica koje su glasile na dinare, jer tužilac nije postavio tužbeni zahtev za isplatu dinarskog iznosa. U ovim priznanicama nije navedeno kada dospeva rok vraćanja zajma i zato je drugostepeni sud kamatu dosudio počev od dana podnošenja tužbe (jer je tužba opomena), a ne onako kako je tužilac postavio tužbeni zahtev. Visina duga je uvrđena na osnovu iznosa iz priznanica koje je sud prihvatio kao dokaz učinjenog zajma. Ugovor o zajmu je neformalan ugovor i priznanice potkrepljene iskazima svedoka i tužioca kao stranke jesu dokaz da je tužilac davao novac u zajam tuženom, a da tuženi odbija da pozajmicu vrati.

Preostali revizijski navodi se odnose na odluke Upravnog odbora i utvrđenu činjenicu da VV kao član Komisije nije imao ovlašćenja da zaključi aneks ugovora i prizna dug tužiocu, ali se sve te činjenice odnose na onaj deo tužbenog zahteva koji je drugostepeni sud odbio kao neosnovan, te ovi revizijski navodi nisu relevantni čak ni kao izvlačenje analognih zaključaka između položaja VV i potpisnika priznanice GG.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić