Tužioci su podneli odgovor na reviziju. Troškove za sastav odgovora na reviziju i takse po odluci su tražili i opredelili.

Ispitujući pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženih nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 8. ZPP na koju se u reviziji ukazuje, obzirom da se član 8. ZPP u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo u situaciji kada se drugostepena odluka donosi nakon održane rasprave pred tim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužioci su suvlasnici u jednakim udelima (1/5 dela) parcele ..., a tuženi su suvlasnici susedne parcele ..., koje parcele se graniče čitavom svojom dužinom. Faktičku granicu između parcela predstavlja žičana ograda koju su tužioci postavili u toku 1978. godine, nakon što je od strane geometra izvršeno merenje (identifikovanje katastarske granice), što je bilo poznato tadašnjim vlasnicima parcele, tuženoj i njenom suprugu, ocu tuženog, čemu se oni nisu protivili. Žičana ograda tužilaca nalazi se celom svojom dužinom unutar katastarske parcele 1702/3, pa su tužioci u posedu dela parcele tuženih ... čija je dužina identična dužini ograde, a širina 0,26 m sa severne strane od regulacione linije, na srednjem delu parcele 0,38 m, a na južnom delu parcele od 0,10 m, ukupne površine 17 m2. Parcela tužilaca je nastala prilikom obnove zemljišnih knjiga (1972. godine) cepanjem parcele ... (u vlasništvu oca tužilaca ŽŽ od 1971. godine) na parcelu ... i parcelu broj ... U to vreme granica između parcele tužilaca i parcele tuženih bila je obeležena međnim kamenom, koji je kasnije prekriven prilikom asfaltiranja ulice. Kada je ugovorom od 27.07.1978. godine, ŽŽ, poklonio svojim sinovima (tužiocima) parcelu 1349, međa sa susednom parcelom tuženih više nije bila vidljivo označena. Tužioci su (zajedno sa svojim ocem) iste godine izveli geometra i u skladu sa izvršenim merenjem postavili metalne stubove i žičanu ogradu između parcela ... i ..., a kasnije i žicu sa svoje strane ograde. Sa napred navedenim bili su upoznati tužena i njen suprug, otac tuženog, koji su se i saglasili sa mestom postavljanja ograde. Tuženi je, nakon smrti oca, angažovao geometra koji je utvrdio da se ograda tužilaca nalazila unutar katastarske parcele ..., pa su tuženi i tužena 04.03.2009. godine podneli tužbu protiv tužilaca i lica ZZ i II sa zahtevom da uklone metalne stubove, žičanu ogradu i živicu koja se nalazi na parceli ... i da im predaju u posed zauzeti deo te parcele. Navedeni postupak pravnosnažno je okončan (presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 341/14 od 03.04.2014. godine), tako što je odbijen tužbeni zahtev. Predmetne susedne parcele bile su u državnoj svojini sa pravom korišćenja (sukorišćenja) ovde parničnih stranaka, a da su sada u privatnoj svojini (susvojini) parničnih stranaka. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 14.09.2017. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev primenom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa - ZOSPO, nalazeći da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine vandrednim održajem, jer je državina tužilaca postala nesavesna (03.04.2014. godine kada je pravnosnažno odlučeno odbijanjem zahteva tuženih za predaju predmetnog dela parcele u parnici koja je prethodila podnošenju tužbe u ovoj pravnoj stavri), pre isteka roka za održaj koji je počeo da teče 03.08.1996. godine, kada su stupile na snagu izmene i dopune ZOSPO.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilno primenjeno materijalno pravo kada je preinačena prvostepena presuda i usvojen tužbeni zahtev, uz osnovan zaključak drugostepenog suda da je u konkretnom slučaju državina tužilaca bila savesna u periodu dužem od 20. godina, odnosno u periodu nakon 03.08.1996. godine, kada su stupile na snagu izmene i dopune ZOSPO, te da su u smislu člana 28. stav 4. ZOSPO ispunjeni uslovi za sticanje svojine tužilaca po osnovu vanrednog održaja.

Revizijom se neosnovano osporava pravilnost primene materijalnog prava. Prema članu 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa - ZOSPO, (“Sl. list SFRJ'', br. 6/80, 36/90, “Sl. list SRJ'', br. 29/96, “Sl. glasnik RS'', br. 115/05), propisano je da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Prema članu 72. ZOSPO državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, pri čemu se savesnost državine pretpostavlja.

Održaj, kao osnov za sticanje prava svojine u smislu člana 28. ZOSPO podrazumeva da vlasnik ne vrši svojinsko pravo na stvari koju držalac koristi neometano i neprekidno tokom određenog zakonom propisanog roka i to savesno u uverenju da je on njen vlasnik. Nužni uslov za sticanje prava svojine vanrednim održajem je savesnost državine. U smislu pravila o vanrednom održaju iz člana 28. stav 4. ZOSPO, savestan je držalac koji nepokretnost drži u uverenju da je njen vlasnik, a nesmetani posed u trajanju od više od 20 godina dokazuje opravdanost takvog uverenja.

Tužioci su u neprekidnoj državini od 1978. godine, a rok za održaj od 20 godina, koji se ima računati od stupanja na snagu izmene i dopune Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa 03.08.1996. godine, protekao je pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari 2017. godine.

Tužioci su i savesni u održaju, jer je izvedenim dokazima pouzdano utvrđeno da su u državini realnog dela parcele tuženih od 17 m2 koja sa parcelom tužilaca predstavlja ograđeno zemljište uz saglasnost suseda, i to još od 1978. godine, te da isto koriste samo tužioci i da ih u tome niko nije omeo sve vreme trajnja državine. Pri tom, pravilno zaključuje drugostepeni sud, da je na kvalitet državine bez uticaja činjenica da je u toku roka za održaj, pokrenut i pravnosnažno okončan postupak za predaju predmetnog dela nepokretnosti (odbijanjem tužbenog zahteva ovde tuženih), jer su tokom tog postupka tužioci osporavili tuženima kao vlasnicima posed u uverenju da spornu površinu drže kao svoju, usled čega je pravnosnažnim okončanjem tog postupka uz odbijanje zahteva tuženih, postojanje takvog uverenja tužilaca potvrđeno. To dalje znači i da je takvo uverenje tužilaca postojalo sve vreme trajanja državine, a time i u periodu pošto je isti sudski postupak okončan. Stoga, suprotno navodima revizije, pretpostavka savesnosti državine tužilaca iz člana 72. ZOSPO nije oborena (njihova državina je savesna).

Imajuću u vidu sve do sada navedeno, i po oceni Vrhovnog kasacionog suda, državina tužilaca u periodu dužem od 20 godina, (računajući od 03.08.1996. godine, kada su stupile na snagu izmene i dopune ZOSPO do podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stavri), ima kavalitet savesnosti, zbog čega je pravilno drugostepeni sud odlučio preinačenjem prvostepene presude uz usvajanje tužbenog zahteva, pozivom na ispunjenost uslova za primenu člana 28. stav 4. ZOSPO.

Kako se i ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tužilaca za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju i takse po odmerenju suda odbijen je, jer ne predstavlja nužni trošak u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić