Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju pobijajući je u stavu prvom i trećem izreke zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju, sa predlogom da se revizija odbije.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP u vezi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, jer je drugostepeni sud pravilno primenio sve odredbe ovog zakona i za svoju odluku dao pravilne, jasne i neprotivrečne razloge o svim bitnim činjenicama.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravni sledbenik preduzeća koje je bilo registrovano za promet robe od najfinije runske vune poznatog stranog proizvođača „BB“ iz ... sa specifičnom vrstom prodaje, putem prezentacija koje su vršili obučeni radnici sa radnim materijalom - mustrama. Radnici tužene su u skladu sa čl. 141. Carinskog zakona izvršili naknadnu proveru podataka o uvezenoj robi i podneli prijavu za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornog lica tužioca zbog sumnje na učinjeni prekršaj iz člana 190. stav 1. tačka 2. Carinskog zakona. Od strane službenog lica tuženog 27.07.2000. godine oduzeta je sva zatečena roba prema lager listi tužioca, kao i radni materijal – mustre, koja je bila ocarinjena u redovnom zakonskom carinskom postupku. Roba je oduzeta zbog sumnje da je tuženi pokušao da plati niže uvozne carine prijavljivanjem da je roba poreklom iz ..., a sumnja je postojala da se radi o robi iz .... Rešenjem organa tužene od 10.11.2000. godine, prekršajni postupak protiv tužioca je obustavljen i odlučeno je da se sva oduzeta roba vrati tužiocu. Rešenje je postalo je pravnosnažno 16.05.2001. godine i deo robe vraćen je tužiocu 01.06.2001. godine, ali ne po potvrdi od 28.07.2000. godine, po kojoj je roba oduzeta, već po potvrdi broj ... od 31.07.2000. godine, koju je tužilac odbio da potpiše s`obzirom na to da u njoj nije bila sadržana sva roba koja mu je oduzeta. Deo vraćene robe je bio veoma oštećen, pa je veštačenjem od strane veštaka tehnologa tekstila utvrđeno da je vraćena roba potpuno izgubila u tržišnu vrednost. Zbog ovog događaja većinski strani osnivač preduzeća „VV“ prestao je da isporučuje robu i mustre nakon čega je istupio iz preduzeća. Svoj udeo od 80% preneo je ostalim osnivačima bez naknade. Proizvodi od čiste runske vune zahtevali su čuvanje u posebnim uslovima koje tužena nije mogla da obezbedi u smeštajnom prostoru, već je oduzetu robu čuvala u neprovetrenim prostorijama, ambalaža nije mogla da diše, prostorije nisu bile čiste, nisu se provetravale zbog čega je roba uništena jer je vlaga ušla u vlakno. Vraćena roba prodata je kao sekundarna sirovina po znatno nižim cenama od cena koju bi postigao tužilac prodajom očuvane i neoštećene robe. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno je da na dan veštačenja 25.10.2017. godine, visina stvarne štete na ime vrednosti manje vraćene robe i robe koja nije vraćena iznosi 8.163.843,71 dinar, a stvarna šteta na ime vrednosti očekivanih prihoda zbog prodaje robe (preduzeću „GG“ po otpremnici broj .../... od 03.08.2011. godine) po cenama nižim od prodajnih tržišnih zbog oštećenja robe uporednim načinom sa kataloškim cenama tužioca (maloprodajne cene) iznosi 12.938.678,57 dinara, dok visina štete na osnovu izmakle koristi iznosi 5.161.000,00 dinara. Razlika robe po lager listi i robe koja je tužiocu vraćena po njegovom popisu je bila osnov veštaku za davanje nalaza. Tužilac je u toku spora nakon provedenog veštačenja opredelio tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 200. stav 6. Carinskog zakona i članova 155, 189. i 190. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO, usvojio tužbeni zahtev tužioca, nalazeći da je tužilac dokazao osnov i visinu stvarne štete i izmakle koristi.

Drugostepeni sud je odlučujući po žalbi tužene primenom članova 154.,155., u vezi člana 172. ZOO zaključio da postoji odgovornost tužene za naknadu stvarne (obične) štete na ime manje vraćene robe ( u visini od 8.163.843,71 dinar) i zbog prodaje robe po nižim cenama od tržišnih (u visini od 12.938.678,57 dinara). Međutim, zauzeo je drugačije pravno stanovište i odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete u vidu izmakle koristi, jer tužilac nije dokazao osnov ovog tužbenog zahteva, pošto se nije moglo zaključiti da je tužilac osnovano mogao očekivati korist po redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a da je u tome sprečen protivpravnom radnjom ili propuštanjem tužene.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju na osnovu člana 154. i 155. u vezi sa članom 172. ZOO postoji odgovornost tužene za traženu naknadu stvarne (obične) štete u utvrđenoj visini.

Odredbom člana 172. stav 1. ZOO propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prozrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Za zasnivanje odgovornosti pravnog lica u smislu člana 172. stav 1. ZOO potrebno je da je njegov organ postupao nezakonito (postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propis ili opšti akt primeni) ili da je postupao nepravilno (postupanje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti koje nije u skladu sa opštim normama u vršenju službe) i da se takvo postupanje prema nastaloj šteti odnosi kao uzrok prema posledici (uzročno-posledična veza).

Po članu 200. stav 5. Carinskog zakona („Sl.list SRJ“ br.45/92...7/2003,važećeg u vreme oduzimanja robe) roba koja je predmet carinskog prekršaja za koju je propisana zaštitna mera oduzimanja robe ,kao i roba za koju nije sproveden carinski postupak , može se staviti pod carinski nadzor do okončanja prekršajnog postupka, a prema stavu 6. istog člana, vlasnik robe stavljene pod carinski nadzor ima pravo na naknadu štete ako se u sprovedenom carinskom postupku utvrdi da nije postojao carinski prekršaj.

Tužilac je u ovom postupku tražio naknadu štete prouzrokovane propustom organa tužene jer nisu postupali u skladu sa zakonom prilikom vođenja prekršajnog postupka, kako u trenutku oduzimanja, tako i u trenutku vraćanja predmetne robe. Prekršajni postupak je obustavljen, a kao posledica toga nastala je obaveza tužene da oduzetu robu vrati u stanju i količini u kojoj je oduzeta, što tužena nije učinila i time je prouzrokovala tužiocu štetu. Sledom navedenog, nisu osnovani navodi revizije jer je radnjama nadležnih organa tužene tužiocu pričinjena materijalna šteta u smislu članova 154. i 155. ZOO i u konkretnoj situaciji kada ne postoji mogućnost uspostave ranijeg stanja koje je bilo pre nego što je šteta nastala u smislu člana 185. stav 1. i 3. ZOO, tužena je u obavezi da tužiocu isplati odgovarajuću naknadu na ime manje vraćene robe prema potvrdi o oduzimanju od 27.08.2000. godine i na ime manje tržišne vrednosti navedene robe određene na osnovu člana 189. stav 2. ZOO.

Naime, kad je u pitanju odgovornost za štetu, prema pravilu adekvatne uzročnosti, uzrok štete je onaj događaj koji je po svojoj prirodi adekvatan nastaloj šteti. U ovom slučaju zbog propusta službenika tužene (organa tužene) u postupku oduzimanja robe koja je bila pod carinskim nadzorom od dana oduzimanja 28.07.2000.godine do dana vraćanja tužiocu 01.06.2001.godine (10 meseci) i stim u vezi gubitka zarade na strani tužioca, jer mu jedan deo robe nije vraćen, a deo vraćene robe je oštećen, tužiocu je prouzrokovana šteta, zbog čega postoji odgovornost tužene u smislu člana 172. stav 1. ZOO. Stoga je pravilna pobijana odluka kojom je obavezana tužena da tužiocu naknadi (običnu) stvarnu štetu sa pripadajućom kamatom i revizijom tužene se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava jer i po stanovištu ovog suda postoji njena odgovornost za naknadu štete po članu 172. ZOO i članu 35. Ustava zbog nezakonitog i nepravilnog rada njenih organa.

Suprotno navodima revizije veštačenjem je utvrđeno koji deo robe tužiocu nije vraćen, a da je vraćena roba izgubila i tržišnu i upotrebnu vrednost i da je to posledica čuvanja u neadevkatnim uslovima, pa navodi revizije u tom delu da tužilac prodajući tu robu po bagatelnim cenama manje prihodovao svojom greškom nisu osnovani. S toga su bez uticaja navodi revizije kojima se ukazuje na bitne povrede odredaba postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u vezi člana 270. i 271.ZPP, imajući u vidu da zastupnik tužene na ročištu na kome je zaključena glavna rasprava, nakon saslušanja veštaka ekonomske struke, nije imao novih dokaznih predloga, a primedbama na nalaz veštaka mr. Mirjane Reljić ( o kojima se veštak detaljno izjasnio pismeno i usmeno) nije doveo u sumnju ovaj nalaz i mišljenje.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni razlozi o kojima se drugostepeni sud već izjasnio, dajući razloge koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Pravilna je odluka o troškovima postupka doneta na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić