Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu na osnovu člana 408. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 18/20) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su stupili u kontakt sa tuženim radi ulaganja novca na berzansko poslovanje. Tužilac AA je 16.07.2008. godine predao tuženom 5.000 evra na ime ulaganja i 375 evra za troškove, a 22.09.2008. godine iznos od 50.000 evra na ime ulaganja, tužilja BB je 16.07.2008. godine predala tuženom 5.375 evra od čega 5.000 na ime ulaganja i 375 evra na ime troškova i tužilja VV je 16.07.2008. godine predala tuženom iznos od 5.250 evra od čega 5.000 evra na ime ulaganja i 250 evra na ime troškova. Prilikom uzimanja novčanih sredstava od tužilaca tuženi se tužiocima nije predstavio kao zastupnik nekog preduzeća već im je rekao da je finansijski savetnik, pri čemu u licenci za finansijskog savetnika nije bilo navedeno ovlašćenje da preuzima novčana sredstva u ime preduzeća „DD“. Tuženi je naknadno tužiocima predao sertifikate o izvršenom ulaganju koje glasi na firmu „DD“ a zatim ih je zamenio sertifikatima koji glase na firmu „ĐĐ“ do kraja 2008. godine kao dobit ostvarenu po osnovu ulaganja tuženi je isplatio ukupno 785 evra za svo troje tužilaca. Tuženi je tužiocima objasnio da će uzeta novčana sredstva svojim načinom poslovanja uložiti na berzu valuta. Tuženi je naknadno spominjao preduzeće „DD“ odnosno da je novac tužilac uplaćen na račun firme „DD“ i tako će biti uložen na berzi i da će u zavisnosti od kretanja vrednosti novca imati mogućnost da steknu dobit, a kasnije ih obavestio da od januara 2009. godine sva ulaganja preuzima firma „EE“. Tuženi nije dokazao da novac koji je primio od tužilaca uložio na berzu novčanih sredstava što su tužioci zahtevali s obzirom da nije dostavio odgovarajuće dokaze za to, kao ni da firma „DD“ odnosno firma „ĐĐ“ postoji. Prvostepeni sud nije prihvatio dokaze koje tuženi dostavlja u postupku u vezi postojanja firmi kojima je on navodno predao novac, kao i da je ovlašćeni zastupnik tih firmi u ovom poslu jer se radilo o ispravama koje nisu bile sačinjene i overene u skladu sa zakonom. Na osnovu toga, prvostepeni sud je zaključio a drugostepeni takav zaključak prihvatio, da je tuženi novac od tužilaca uzeo u svoje ime i zadržao ga za sebe zbog čega je dužan da isti vrati tužiocima kao stečeno bez osnova. Drugostepeni sud u tom smislu je naveo i da je našim pozitivnim zakonodavstvom regulisano pitanje posredovanja u kupovini i prodaji hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata, te da se u konkretnom slučaju ne može raditi o tom pravnom poslu, zbog čega i posao između stranaka u konkretnom slučaju ne proizvodi pravno dejstvo, pa se radi o sticanju bez osnova na strani tuženog, zbog čega je i dužan da tužiocima iznose koje je primio vrati.

Pravilno su zaključili nižestepeni sudovi da u konkretnom slučaju postoji obaveza tuženog da tužiocima vrati iznose koji su navedeni, kao stečene bez pravnog osnova s obzirom da tuženi u postupku nije dokazao da je navedena novčana sredstva od tužilaca uzeo i plasirao na način koji je predviđen važećim propisima. Prema Zakonu o tržištu hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata („Službeni glasnik RS“ broj 47/2006), a kako to navodi i drugostepeni sud, koji se primenjivao u vreme nastanka spornog odnosa između stranaka je propisano da se ponuda i promet hartija od vrednosti stranog pravnog lica na teritoriji Republike Srbije vrše u skladu sa odredbama tog Zakona o izdavanju hartija od vrednosti javnom ponudom ukoliko taj zakon nije drugačije propisao. Ponudu i promet hartija od vrednosti može organizovati samo brokersko dilersko društvo odnosno ovlašćena banka, ako ima dozvolu Komisije za obavljanje delatnosti organizovanja i izdavanja hartija od vrednosti, zaključen ugovor o organizovanju ponude i prometa hartije od vrednosti sa stranim pravnim licem izdavaocem hartija od vrednosti i prethodno dobijenu saglasnost Narodne banke Srbije za promet hartije od vrednosti stranog pravnog lica na teritoriji Republike Srbije. Na organizovano tržište mogu trgovati samo članovi brokersko dilerskog društva i ovlašćene banke, a druga lica jedino posredstvom članova organizovanog tržišta. Tuženi se tužiocima predstavljao kao finansijski savetnik ali po članu 89. Zakona o tržištu hartija od vrednosti... poslove brokera investicionog savetnika i portfolio menadžera mogu obavljati samo fizička lica koja imaju dozvolu za obavljanje tih poslova, a takvu dozvolu tuženi nije prezentirao. Na taj način tuženi čini i prekršaj propisan članom 251. istog zakona što njegovu radnju u konkretnom slučaju čini protivpravnom, zabranjenom, a posledice takve radnje u konkretnom slučaju su i ništavost pravnog posla koji je iz takve radnje proistekao. Samim tim pravilno nalaze nižestepeni sudovi da se u konkretnom slučaju može raditi i o sticanju bez osnova iz člana 210. ZOO s obzirom da se radi o pravnom poslu koji je protivan prinudnim propisima, a povodom koga je tuženi od tužilaca primio navedena novčana sredstva.

Tvrdnje tuženog u reviziji da su postojala pomenuta privredna društva u koja je on ulagao novac tužilaca se javljaju kao činjenična, te samim tim se u reviziji ne mogu posebno isticati. Takođe ni tvrdnja tuženog o pravnom poslu u ovom slučaju odnosno da se ne radi o sticanju bez osnova već o naknadi štete se ne mogu prihvatiti pošto se radi o prelasku imovine jednog lica u imovinu drugog lica, a da za to ne postoji pravni osnov što jesu elementi sticanja bez osnova iz člana 210. ZOO.

Kako se ni ostalim navodima tuženog ne dovodi u sumnju pravilnost nižestepenih odluka, to je odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić