Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavio reviziju tužilac u delu u kome je odbijen zahtev tužioca preko dosuđenog iznosa, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je izjavila blagovremenu reviziju protiv drugostepene presude u delu u kojem je preinačena prvostepena presuda i usvojen tužbeni zahtev, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu ovlašćenja iz člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene dozvoljena, ali neosnovana, a da je revizija tužioca nedozvoljena.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac na privremenom radu u ..., sa prijavljenom stalnom adresom stanovanja u toj zemlji počev od 12.05.1991. godine i stalnim zaposlenjem je 10.10.1996. godine kupio polovno vozilo kamion marke „...“ proizveden ... godine, tip ..., ..., sa namerom da isto uveze u ..., a zatim u ... radi obavljanja prevozničke delatnosti. U postupku carinskog pregleda na međunarodnom graničnom prelazu Carinarnice Subotica je dana 12.10.1996. godine oduzeto tužiocu navedeno vozilo zbog sumnje na učinjeni prekršaj iz člana 189. stav 1. tačka 3. u vezi sa članom 198. Carinskog zakona. Protiv tužioca je pokrenut prekršajni postupak pred Carinarnicom Subotica u kome je doneto rešenje 16.10.1996. godine o kažnjavanju tužioca novčanom kaznom u iznosu od 61.000,00 dinara i izricanju zaštitne mere oduzimanja vozila. Ovo rešenje poništeno je rešenjem Saveznog veća za prekršaje Pžc br.1426/98 od 17.06.1998. godine i predmet vraćen na ponovno rešavanje, nakon čega Carinarnica Subotica nije donela novo rešenje. Prekršajni postupak nije obustavljen niti je na drugi način okončan, jer je predmet izgubljen, a rekonstrukcija samo delimično izvršena, tako što su pribavljene fotokopije rešenja od 16.10.1996. godine i 17.06.1998. godine. Rešenje je izvršeno pre pravnosnažnosti tako što je tužiocu oduzeto predmetno vozilo i naplaćena mu novčana kazna. Tužilac se dana 22.10.2012. godine obratio Saveznom ministarstvu finansija i Saveznoj upravi carina sa zahtevom za vraćanje vozila i naknadu štete zbog neosnovanog oduzimanja vozila. Dopisom do 19.11.2002. godine Savezna uprava carine je obavestila tužioca da nije u mogućnosti da vrati teretno vozilo, jer je isto rešenjem prethodnog direktora Savezne uprave carine od 16.04.1998. godine dodeljeno na korišćenju MUP-u Republike Srbije. Veštačenjem je utvrđeno da na dan 21.03.2014. godine, vrednost vozila iznosi 7.410.242,20 dinara na osnovu revalorizacije, a da prema kataloškim podacima vrednost vozila iznosi 5.107.363,20 dinara. Tužba je podneta 06.01.2003. godine.

Prvostepenom presudom odbijen je osnovni tužbeni zahtev tužioca, za naknadu vrednosti oduzetog kamiona, prema tržišnoj vrednosti istog na dan podnošenja tužbe, a usvojen eventualni tužbeni zahtev za naknadu protivvrednosti oduzetog teretnog vozila prema revalorizovanoj vrednosti vozila na dan dopunskog veštačenja 24.03.2014. godine.

Drugostepeni sud je u odluci po žalbama parničnih stranaka izrazio drugačiji pravni stav tako što je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženu da tužiocu naknadi vrednost oduzetog vozila prema cenama u vreme donošenja prvostepene sudske odluke a na osnovu kataloških podataka o vrednosti vozila u iznosu od 5.107.363,20 dinara, dok je u preostalom delu preko dosuđenog a do traženog iznosa (u visini revolorizovane vrednosti predmetnog vozila) odbio zahtev tužioca.

Na utvrđeno činjenično stanje pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je zaključio da tužena odgovora za nastalu materijalnu štetu u smislu članova 185, 189. i 190. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i da je zato u obavezi da tužiocu naknadi štetu prema utvrđenoj vrednosti vozila, u vreme donošenja sudske odluke.

Nesnovano se revizijom tužene ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, zato što su nižestepeni sudovi pogrešno cenili prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja.

Prema članu 376. stav 1. ZOO potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo.

U konkretnom slučaju nadležni organ tužene je predmetno vozilo oduzeo od tužioca na nedozvoljen način, zbog čega bi tužilac imao pravo na povraćaj (što je tužilac i tražio od tužene). Kako nadležni organ tužene nije bio u mogućnosti da vozilo vrati tužiocu, o čemu ga je obavestio dopisom od 19.11.2002. godine, a tužba radi naknade štete za oduzeto vozilo podneta je 06.01.2003. godine potraživanje tužioca nije zastarelo, imajući u vidu da od momenta saznanja za štetu i učinioca do podnošenja tužbe nije protekao trogodišnji rok zastarelosti iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Navodi revidenta da je potraživanje tužioca zastarelo, stoga se ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Neosnovano je ukazivanje u reviziji tužene i da su nižestepeni sudovi pogrešno cenili istaknuti prigovor nedostatka aktivne legitimacije na strani tužioca odnosno pasivne legitimacije na strani tužene, usled čega je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tužilac dostavio pisane dokaze o kupovini predmetog vozila, koje je kasnije oduzeto po rešenju tužene od 16.10.1996. godine, protiv koga je tužilac i vodio upravni postupak i koje je ukinuto rešenjem Saveznog veća za prekršaje od 17.06.1998. godine, zbog čega je i po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak sudova da tužilac ima aktivnu legitimaciju u ovoj parnici da kao vlasnik predmetnog vozila traži zaštitu svog subjektivnog prava. Tužena je pasivno legitimisana na osnovu člana 172. ZOO, jer je radnjom njenog organa tužiocu prouzrokovana šteta, čiju naknadu traži u ovom sporu.

Kako se ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tužene i odlučio kao u izreci pod jedan, na osnovu člana 405. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca na osnovu člana 401. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema noveliranom članu 403. stav 3. ZPP („Službeni glsnik RS“, br.72/11 ... 55/14) revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu radi naknade materijalne štete podneta je 06.01.2003. godine, a preinačena je podneskom od 03.04.2012. godine. Konačno opredeljenim zahtevom od 11.04.2014. godine, tužilac osnovnim zahtevom traži isplatu iznosa od 2.556.221,80 dinara, a eventualnim zahtevom iznosa od 7.410.242,20 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na potraživanje u novcu, u kome vrednost revizijom pobijanog dela presude u odnosu na tužioca u iznosu od 2.302.879,00 dinara a u deviznoj protivvrednosti od 20.746 evra (srednji kursu evra na dan 03.04.2012. godine iznosio je 111,00 dinara za 1 evro) ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u izreci pod dva.

Predsednik veća – sudija

Predrag Trifunović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić