Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP, jer drugostepeni sud u postupku odlučivanja o žalbi nije pogrešno primenio koju odredbu ovog zakona, a što je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi i tužilja su zaključili brak dana ...2007. godine u kojem su dobili troje dece: maloletnu VV rođenu ...2007. godine, maloletnu GG rođenu ...2008. godine i maloletnog DD rođenog ...2010. godine. Bračna zajednica je prekinuta 2019. godine od kada su ćerke bile sa majkom, a sin sa ocem, a od početka školske godine i sin je sa majkom. Tužilja živi u privatnom stanu koji plaća 150 evra mesečno, režije plaća 12.000,00 dinara, zaposlena je i ostvaruje prosečnu zaradu od oko 46.000,00 dinara mesečno i po detetu dobija dečiji dodatak od 3.000,00 dinara mesečno. Drugih prihoda nema, a nema ni imovine na svom imenu. Tuženi živi sa svojim roditeljima i bratom u kući roditelja, radi kao ... i mesečno zaradi u proseku 50.000,00-60.000,00 dinara. Otac tuženog ima penziju oko 20.000,00 dinara, majka i brat ne rade. Režijski troškovi tuženog su 9.000,00 dinara, što plaća otac tuženog. Mesečne potrebe dece su oko 10.000,00 dinara po detetu za obuću, odeću, ishranu, školu i druge potrebe. Tužilja je prijavila tuženog za psihičko nasilje i po toj prijavi sudskom odlukom izrečena je zabrana prilaska mestu stanovanja i uznemiravanja tužilje u trajanju od godinu dana. Utvrđeno je da oba roditelja poseduju opštu roditeljsku podobnost. Prema nalazu i mišljenju Centra za socijalni rad ... celishodno je da majka vrši samostalno roditeljsko pravo, a utvrđeno je da deca nisu zanemarena u porodici majke i da je u najboljem interesu deteta da majka samostalno vrši roditeljsko pravo i da deca žive skupa, u stabilnom porodičnom ambijentu, uz ostvarivanje redovnog kontakta sa ocem.

Odlučujući o visini doprinosa za izdržavanje maloletne dece nižestepeni sudovi su u smislu odredaba člana 160, 161. stav 1. u vezi sa članom 162. Porodičnog zakona RS, opredelili visinu doprinosa za izdržavanje, prihvatajući navode tužilje, a i tuženog, da su potrebe maloletne dece mesečno 10.000,00 dinara po detetu. Doprinos tužilje kao roditelja koji samostalno vrši roditeljsko pravo se ne ogleda samo u stvarnom trošku sredstava za njihovo izdržavanje, već i o njenom staranju, uloženom u negu i podizanju dece, što je materijalno nemerljivo, pa su nižestepeni sudovi obavezali tuženog da doprinosi izdržavanju dece po 7.000,00 dinara mesečno po detetu. Pravilan je stav nižestepenih sudova da će navedenim iznosom biti zadovoljena potreba dece, a neće biti ugrožena egzistencija tuženog – oca. Izdvajanjem iznosa od po 7.000,00 dinara po detetu obezbeđuje se dovoljan nivo standarda maloletne dece, približno jednak standardu tuženog, naročito ako se imaju u vidu uzrast i potrebe dece, kao i doprinos majke, koje su jednim delom uslov sticanja njegovih prihoda. Budući da je majci povereno vršenje roditeljskog prava, doprinosu izdržavanja dece mora se ceniti činjenica da ih majka neguje i svakodnevno brine o njima. Imajući u vidu da je tužilja zaposlena, nižestepeni sudovi su pravilno obavezali majku da ostatak potreba obezbedi ona.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 61. stav 1. i 2. Porodičnog zakona, dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, a to pravo može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta.

Prema članu 67. Porodičnog zakona, roditeljsko pravo je izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta.

Prema članu 78. stav 3. Porodičnog zakona roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo, između ostalog, da sa detetom održava lične odnose, što je u skladu sa odredbom člana 9. stav 3. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ-Međunarodni ugovor“ broj 15/90 i „Službeni list SRJ – Međunarodni ugovor“ broj 4/96 i 2/97).

Način održavanja ličnih odnosa između roditelja sa kojim dete ne živi i deteta mora se prilagoditi konkretnim uslovima, te da roditelj kod koga dete ne živi, može da prati razvoj deteta i u odgovarajućoj meri doprinosi tom razvoju, i da način održavanja tih odnosa bude u skladu sa najboljim interesom deteta, u smislu odredbe člana 6. stav 1. i člana 266. stav 1. Porodičnog zakona.

Odredbom člana 6. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta.

Sudovi su u svemu postupili i prema članu 270. Porodičnog zakona, jer su pre donošenja odluke o zaštiti prava deteta i vršenja roditeljskog prava, zatražili nalaz i stručno mišljenje Centra za socijalni rad u Staroj Pazovi, čime su preduzeli sve mere predviđene Porodičnim zakonom radi zaštite najboljeg interesa dece, a potom sagledavajući sve okolnosti slučaja, odlučili o načinu održavanja ličnih odnosa tuženog i maloletne dece na način kako je to navedeno u prvostepenoj presudi.

U konkretnom slučaju, kako se radi o maloletnoj deci, koja nisu zanemarena od strane majke, kako je to utvrđeno iz nalaza nadležnog organa, na šta se revident neosnovano poziva u reviziji, s obzirom da je mišljenje dato u svemu prema pravilima struke, prema stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, u najboljem je interesu maloletne dece da se povere majci na samostalno vršenje roditeljskog prava i da se način viđanja maloletne dece sa ocem uredi kako je to navedeno u nižestepenim odlukama. U interesu maloletne dece je da žive zajedno u istom domaćinstvu, u stabilnom porodičnom ambijentu, te da svoje životne aktivnosti pretežno ostvaruju u mestu svog prebivališta, radi stvaranja osećaja sigurnosti i stabilnosti.

Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo i u pogledu visine izdržavanja maloletne dece.

Odredbom člana 154. stav.1 Porodičnog zakona propisano je da maloletno dete ima pravo na izdržavanje od roditelja.

Odredbom člana 162. istog Zakona, propisano je da poverilac izdržavanja može po svom izboru zahtevati da visina izdržavanja bude određena u fiksnom mesečnom novčanom iznosu ili u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja (stav 1.); ako se visina izdržavanja određuje u procentu od redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja (zarada, naknada zarade, penzija, autorski honorar itd.), visina izdržavanja, po pravilu, ne može biti manja od 15% niti veća od 50% redovnih mesečnih novčanih primanja dužnika izdržavanja umanjenih za poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2.); ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja (stav 3.).

Oba roditelja imaju zakonsku obavezu izdržavanja maloletnog deteta (član 154. stav 1. Porodičnog zakona), a srazmera učešća u izdržavanju usklađena je mogućnostima na strani jednog i na strani drugog roditelja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka o visini obaveze izdržavanja zajedničke dece doneta je pravilnom primenom člana 162. stav 1. Porodičnog zakona, te dovoljno i valjano obrazložena pobijanom presudom, odbijanjem žalbe tuženog.

Neosnovani su revizijski navodi o neurednosti tužbe, jer su takvi navodi mogli biti istaknuti po prijemu tužbe ili na pripremnom ročištu, a ako ono nije održano na ročištu za glavnu raspravu.

Ovaj sud je imao u vidu i ostale revizijske navode, ali je našao da ne utiču na zakonitost i pravilnost pobijane odluke, jer se njima samo ponavljaju žalbeni navodi koji su već bili pravilno cenjeni od strane drugostepenog suda i osporava se ocena izvedenih dokaza zbog čega se revizija ne može izjaviti, prema članu 407. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić