Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 639/20 od 24.06.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 1695/19 od 23.10.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravni sledbenik Republičke samoupravne interesne zajednice penzijskog i invalidskog osiguranja radnika i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, za čije potrebe je rešenjem Opštinskog sekretarijata za urbanizam, građevinske, komunalne i stambene poslove – Odsek za imovinsko-pravne poslove Opštine Palilula od 24.04.1992. godine eksprorpisana u potpunosti KP .. KO ... . To rešenje je rešenjem Odeljenja za imovinsko- pravne poslove GO Palilula od 30.06.2011. godine (pravnosnažno 18.07.2011. godine) poništeno iz razloga što navedena parcela nije privedena nameni za koju je eksproprisana, a prošlo je više od 15 godina od zaključenja sporazuma o naknadi sa prethodnim vlasnicima, ovde tuženim fizičkim licima, odnosno njihovim pravnim prethodnicima. Tužilac je podneo Ministarstvu finansija i privrede Republike Srbije u Beogradu, Sektoru za imovinsko-pravne poslove zahtev za poništaj označenog pravnosnažnog rešenja od 30.06.2011. godine, koji je rešenjem tog organa od 17.06.2013. godine odbijen kao neosnovan. U upravnom sporu po tužbi tužioca protiv tuženog Ministarstva finansija i privrede RS, radi poništaja označenog rešenja od 17.06.2013. godine, presudom Upravnog suda 10630/13 od 24.06.2015. godine odbijena je tužba tužioca. Nakon što im je u postupku deeksproprijacije predmetna katastarska parcela sa objektom na njoj vraćena u svojinu, tuženi AA i BB su u svojstvu prodavca zaključili ugovor o prodaji i kupovini nepokretnosti sa tuženim VV kao kupcem, kojim su mu prodali svoje idealne delove na toj parceli i objektu na njoj. Potom je tuženi VV ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti te iste nepokretnosti prodao tuženom Građevinskom preduzeću „Greda“ doo Valjevo, koje je na toj parceli izgradilo novi objekat, na osnovu rešenja o građevinskoj dozvoli izdatoj od strane Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove, Sektor za građevinske poslove Grada Beograda od 11.07.2012. godine. Rešenjem o upotrebnoj dozvoli od 15.05.2013. godine investitoru GP „Greda“ Valjevo dozvoljena je upotreba stambeno-poslovnog objekta u ulici ... broj .., sve na građevinskoj parceli formiranoj na KP .. KO ..., čija je izgradnja odobrena u skladu sa rešenjem o građevinskoj dozvoli od 11.07.2012. godine. Tužilac je tužbom od 21.01.2013. godine tražio da se utvrdi ništavost ugovora zaključenih između tuženih, kao simulovanih pravnih poslova, a predložio je i određivanje napred navedene privremene mere.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da tužilac ima pravni interes za podnošenje tužbe u ovoj parnici, ali da nije aktivno legitimisan, pa je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Drugostepeni sud je prihvatio kao pravilan zaključak prvostepenog suda o nedostatku aktivne legitimacije tužioca, pa je pobijanom presudom odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo zaključujući da tužilac nije aktivno legitimisan u ovoj parnici, zbog čega su odbili njegov tužbeni zahtev.

Stranačka legitimacija u parnici predstavlja materijalno-pravni odnos stranke prema predmetu spora, odnosno prema pravu radi čije zaštite je parnica pokrenuta. Stoga su u parnici stvarno legitimisani kao učesnici subjekti materijalno-pravnog odnosa iz koga je parnica nastala. To znači da je tužilac aktivno legitimisan kada iz materijalno-pravnog odnosa iz koga je nastao spor proizilazi njegovo pravo da zahteva utvrđenje nekog prava, izvršenje činidbe ili trpljenje, a tuženi je pasivno legitimisan kada iz istog odnosa proizilazi njegova obaveza da trpi ili izvrši ono što tužilac ima pravo zahtevati.

U konkretnom slučaju utvrđeno je da tužilac nije aktivno legitimisan za vođenje ove parnice u kojoj traži utvrđenje ništavosti navedenih ugovora, jer tužilac nije ni ugovorna strana niti pravni sledbenik ugovorne strane koji su zaključili sporne ugovore, čiju ništavost tužilac traži i isti je prestao da bude imalac bilo kakvog prava na predmetnim nepokretnostima, te nije u materijalno-pravnom odnosu prema predmetu tužbenog zahteva, a ni eventualno usvajanje tužbenog zahteva ne bi se odrazilo na bilo koji način u imovini tužioca, zbog čega ne spada ni u kategoriju „zainteresovanog lica“ iz člana 109. stav 1. ZOO, kako su to pravilno utvrdili i nižestepeni sudovi i dali razloge koje prihvata i ovaj sud.

Neosnovani su revizijski navodi tužioca da samo utvrđenje postojanja pravnog interesa tužioca za vođenje parnice, predstavlja ujedno i njegovu aktivnu legitimaciju u parnici, sa pozivom na odredbu člana 109. stav 1. ZOO kojom je propisano da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice.

Pravni interes za vođenje parnice i aktivna legitimacija su različite kategorije, pa je posledica nepostojanja pravnog interesa odbačaj tužbe, dok nedostatak aktivne ili pasivne legitimacije podrazumeva meritorno odlučivanje odnosno odbijanje zahteva. Pravni interes kod tužbe za utvrđenje ocenjuje se sa stanovišta primene materijalnog i procesnog prava. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio postojanje pravnog interesa tužioca u momentu podnošenja tužbe 21.01.2013. godine, obzirom da je tada još uvek bio u toku upravni spor po tužbi tužioca koji je okončan presudom Upravnog suda 10630/13 od 24.06.2015. godine, odbijanjem tužbe tužioca. Kako odbacivanje tužbe zbog nedostatka pravnog interesa (nakon okončanja upravnog spora) nije moguće u toku meritorne rasprave pred sudom, to su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da tužilac nije aktivno legitimisan u ovoj parnici jer isti nije ni ugovorna strana, ni pravni sledbenik ugovorne strane koji su zaključili sporne ugovore, niti je zainteresovano lice po članu 109. stav 1. ZOO.

Naime, zainteresovana lica u smislu odredbe člana 109. stav 1. ZOO su sva ona lica koja imaju interes bilo materijalni bilo moralni. To su pre svega ugovarači, njihovi univerzalni sukcesori i treća lica koja bi mogla postati poverioci ili dužnici na osnovu ugovora u kome oni nisu ugovorne strane i u odnosu na koje bi ugovor mogao proizvesti indirektna dejstva i da od toga imaju interes.

Kako tužilac nije ugovorna strana ni univerzalni sukcesor, a ni „zainteresovano lice“ iz člana 109. stav 1. ZOO, to su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev tužioca zbog nedostatka aktivne legitimacije odlučujući kao u izrekama svojih presuda.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, odlučeno je kao u izreci, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić