Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž broj 3964/18 od 19.07.2018. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca AA i tuženog BB i potvrđena je presuda Višeg suda u Prokuplju P broj 23/17 od 05.06.2018. godine.

Protiv pravnosnažne presude u drugom stepenu, reviziju su izjavili tužilac i tuženi BB.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija tužioca nedozvoljena, dok je revizija tuženog neosnovana.

Najpre, u pogledu revizije tužioca, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na sledeće. Drugostepenom presudom potvrđena je prvostepena presuda kojom je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da sud obaveže tuženog BB da mu, na ime duga isplati iznos od 40.600 evra, sa kamatom. Stavom drugim izreke, odbiijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se tužena VV obaveže da mu, po istom osnovu, solidarno sa tuženim BB isplati iznos od 35.000,00 evra, dok je stavom trećim izreke, odbijen protivtužbeni zahtev tuženog BB, a stavovima četvrtim i petim izreke odlučeno o jetroškvima postupka.

Zakonom o parničnom postupku, članom 403. stavom 3. propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000,00 NBS na dan podnošenja tužbe. Istim zakonom, članom 410. stavom 2. tačkom 4. propisano je da revizija nije dozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nema pravni interes za podnošenje revizije.

Shodno navedenom, tužilac nema pravni interes da pobija drugostepenu presudu u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke, jer je ovim stavom izreke tužbeni zahtev tužioca usvojen. Takođe, tužilac nema pravni interes da pobija drugostepenu presudu u delu u kom je potvrđena prvostepena presuda u stavu trećem izreke, jer je ovim stavom odbijen protivtužbeni zahtev tuženog prema tužiocu. Nadalje, kada je u pitanju odluka kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca prema tuženoj VV za isplatu iznosa 35.000,00 evra, revizija tužioca u ovom delu nije dozvoljena, iz razloga što revizijom tužioca pobijani deo presude ne prelazi iznos od 40.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Imajući navedeno u vidu, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke presude, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Prelazeći dalje na odlučivanje o reviziji tuženog BB, ovaj sud konstatuje da u sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbi parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti kao drugostepeni, a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredbi ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA je tuženom BB u više navrata pozajmljivao veće sume novca koje mu tuženi nije vratio. Iz ovog razloga, tužilac i tuženi BB su sačinili ugovor o zajmu 01.07.2010. godine, u kom je kao predmet ugovora navedena novčana pozajmica od 35.000,00 evra i ugovorena kamata od 8%. Ugovor o zajmu su potpisali osim tuženog BB i njegova supruga VV i sinovi GG i DD. Nakon toga, dana 09.08.2012. godine zaključen je novi ugovor, koji je overen od strane nadležnog organa, a u koji ugovor je unet ukupan dugovani iznos od 41.000,00 evra bez kamate, kao i obaveza da isti bude vraćen do 15.07.2015. godine. Kao sredstvo obezbeđenja ovog ugovora, overena je založna izjava kojom je tuženi BB ovlastio tužioca da naplati svoje potraživanje prodajom nepokretnosti. Založna izjava nikada nije realizovana jer upotrebna dozvola za objekat tuženog obuhvata samo prizemni deo, tako da nije izvršena zabeležba tereta u javnim knjigama. Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan u delu koji se odnosni na obavezivanje tuženog BB na isplatu duga po ugovoru od 09.08.2012. godine, dok isti nije osnovan u odnosu na tuženu VV. Takođe, prvostepeni sud je odbio protivtužbeni zahtev kojim se traži utvrđenje ništavosti ugovora o zajmu i umanjenje obaveze na iznos od 12.000,00 evra.

Naime, prema oceni nižestepenih sudova, jedini dužnik po oba ugovora o zajmu je tuženi BB, dok tužena VV i sinovi tuženih GG i DD ugovor od 01.07.2010. godine jesu potpisali ali ne u svojstvu ugovarača, iz kog razloga se od njih ne može tražiti ispunjenje ugovorne obaveze. Osim toga, imajući u vidu da je nakon ugovora od 01.07.2010. godine, zaključen ugovor od 09.08.2012. godine, to je između stranaka izvršen prenos (novacija) u smislu člana 348. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako da se izmirenje obaveze može tražiti samo shodno tom ugovoru, jer je zaključenjem novog ugovora prestala stara a nastala nova obaveza. Kako je, dakle, ugovor od 09.08.2012. godine i dalje na snazi, a tuženi BB nije pružio dokaze da je obavezu vraćanja zajma izvršio, to su nižestepeni sudovi primenom odredbi članova 557., 141. i 348. Zakona o obligacionim odnosima zaključili da je tužbeni zahtev tužioca osnovan prema tuženom BB, a neosnovan prema tuženoj VV. Takođe, s obzirom na to da kod tuženog BB nema stanja nužde i teške materijalne situacije, pošto je isti vlasnik stambenog objekta, to je zaključeno da prvobitni ugovor nema zelenašku prirodu, iz kog razloga je odbijen protivtužbeni zahtev tuženog, primenom odredbe člana 141. stav 1. Zakona o obligacionim osnosima.

Pravilno su nižestepeni sudovi postupili kada su obavezali tuženog da tužiocu, na ime duga po osnovu zajmu od 09.08.2012. godine, isplati iznos od 40.600,00 evra.

Osnov potraživanja u ovom sporu jeste ugovor o zajmu od 09.08.2012. godine. U ovom ugovoru je, kao zajmodavac, naveden isključivo AA, koji je tužilac u ovoj pravnoj stvari, a ne i njegova supruga ĐĐ. Ugovorom od 09.08.2012. godine nije izvršen prenov ugovora od 01.07.2010. godine, kako to u obrazloženju svojih odluka navode nižestepni sudovi (s obzirom na to da se predmet obaveze i osnov obaveze ne razlikuju) ali ova pogrešna primena materijalnog prava nije uticala na pravilnost odluke u celini. Naime, iz celokupnog stanja u spisima proističe da su ugovorom od 09.08.2012. godine konačno uređeni odnosi između parničnih stranaka po osnovu većeg broja pozajmica koje su vršene tuženom, i to tako što je ovim ugovorom utvrđen konačan iznos njegove obaveze po ovom osnovu. Međutim, sve i da se prihvati navod tuženog da u ovom pravnom odnosu ulogu zajmodavca ima i ĐĐ, to ne znači da ona ima ulogu nužnog i jedinstvenog suparničara sa ovde tužiocem, već tužbu za isplatu po osnovu ovog ugovora može podneti bilo ko od zajmodavaca, u kom smislu je neosnovan revizijski navod tuženog kojim se ukazuje na nepotpunu aktivnu legitimaciju u ovom postupku.

Preostali revizijski navodi tuženog, kojim se ukazuje na ništavost ugovora o zajmu iz razloga što se radi o zelenaškom ugovoru, nepostojanje stanja nužde, i činjenicu da je postupak za poništaj založne izjave prethodno pravno pitanje za rešavanje ove pravne stvari, već su bili predmet razmatranja u postupku pred apelacionim sudom povodom odlučivanja o žalbama stranaka, a kako je apelacioni sud u pogledu ovih navoda dao jasne i pravilne razloge koje u svemu prihvata i ovaj sud, te kako se obrazloženjem ne bi postiglo novo ujednačeno tumačenje prava, to u preostalom delu Vrhovni kasacioni sud, primenom odredbe člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku, nije detaljno obrazlagao ovu presudu.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić