Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilje su dostavile odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju ukazuje revizija nije osnova za izjavljivanje tog pravnog sredstva po članu 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. DD je bila majka tuženoj GG i sada pok. ĐĐ, a baba tužiljama AA, BB i VV. Tužilje su kćerke sada pok. ĐĐ, koja je preminula nakon teške bolesti. Za života sada pok. ĐĐ sada pok. DD i tužena su došle da je posete kojom prilikom su zatekle tužilju AA kako hrani svoju majku. Potresene prizorom počele su da plaču, što je isprovociralo tužilju AA da im grubim tonom postavi pitanje što su uopšte došle kada plaču, a što je uvredilo sada pok. DD. Nedugo nakon tog događaja 13.02.2010. godine ĐĐ je preminula.

Sada pok. DD, kao primalac izdržavanja i tužena, kao davalac izdržavanja, su 04.05.2010. godine zaključile ugovor o doživotnom izdržavanju. Tim ugovorom je navedeno koju imovinu primalac izdržavanja ostavlja u nasleđe davaocu izdržavanja, sa obavezom davaoca izdržavanja da do kraja života dvori i u bolesti neguje, a u slučaju smrti sahrani primaoca izdržavanja u grobnici koja se nalazi na ... groblju. Takođe je navedeno da je u vreme zaključenja ugovora primalac izdržavanja pokretna i da joj nije potrebna stalna dvorba, ali da joj je potrebna fizička pomoć na način da joj se obezbedi sve kako bi sebi pripremila hranu, te da je davalac izdržavanja u obavezi da održava stambenu zgradu čistom i da primaocu izdržavanja pripremi sve što je potrebno oko održavanja lične higijene i održavanja stambene zgrade u stanju u kome se nalazi, a kada primalac izdržavanja onemoća da ga dvori u njegovoj kući i obezbedi sve što mu je neophodno za život. Jedan od uslova za zaključenje ugovora je da primalac izdržavanja do kraja ostane da živi u svojoj kući tj. da ne bude smeštena u dom za stara lica, a takođe je navedeno da će primalac izdržavanja sama raspolagati svojom penzijom i da će odrediti kako će se voditi domaćinstvo, a da je obaveza davaoca izdržavanja da obavlja fizičke radove za primaoca izdržavanja, jer je primalac izdržavanja fizički slaba osoba. Ugovorom je predviđeno da će se isti overiti i da se može raskinuti pod zakonom propisanim uslovima, a za slučaj da se ugovor izvrši ostali zakonski naslednici davaoca izdržavanja neće ništa naslediti od stvari iz ugovora. Primalac izdržavanja dozvoljava davaocu izdržavanja da se upiše kao vlasnik na opisanoj nepokretnosti posle smrti primaoca, a konstatovano je i da je primalac izdržavanja i do tada bila upućena na davaoca izdržavanja, jer je njeno zdravstveno stanje godinama nepromenjeno. Nakon što je advokat sačinio ovaj ugovor isti je overen kod Osnovnog suda u Subotici, pod R3 broj 316/10 od 24.05.2010. godine. Nakon zaključenja ugovora, sada pok. DD je i dalje mogla sama da se brine o svojim potrebama, sama sebi je kuvala, obavljala lakše poslove u kući, dok je za teže poslove kao što je košenje trave, angažovala druga lica kojima je plaćala za obavljene usluge. Primala je penziju, ostvarivala je prihod od izdavanja u zakup zemlje i pomoćnih zgrada u svom dvorištu. Tužilje su je posećivale, pomagale su joj oko cveća, radile u bašti i krečile coknu. Tužena je takođe posećivala po potrebi i po potrebi pomagala. Sada pok. DD je bila pokretna sve do dve nedelje pred kraj života kada se otežano kretala, zbog čega su tužena i njena kćerka boravile kod nje kući vodeći brigu o njoj do 12.10.2013. godine kada je preminula. Za života pok. DD nije bila lišena poslovne sposobnosti, niti je pokrenula postupak za raskid predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju. Nakon smrti primaoca izdržavanja tužena se uknjižila kao vlasnik spornih nepokretnosti. Ostavinski postupak iza sada pok. DD je obustavljen rešenjem Osnovnog suda u Subotici O 3974/13 od 24.10.2013. godine, jer je ugovorom o doživotnom izdržavanju raspolagano celokupnom imovinom ostavilje. Tužilje su 08.05.2014. godine Osnovnom sudu u Subotici podnele predlog da se zaostavština pok. DD raspravi po zakonu, pa je sud 04.02.2015. godine doneo rešenje O 2665/14 kojim je prekinuo ostavinski postupak i tužilje uputio na parnicu radi osporavanja ugovora o doživotnom izdržavanju, a što je predmet ove parnice.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su našli da sada pok. DD nije imala potrebe za obezbeđenjem stana, hrane, troškova lečenja, odeće, obuće i nege, s obzirom da je u to vreme nije bila bolesna i da je imala sopstvenih prihoda. Iz te okolnosti te svih ostalih izvedenih dokaza nižestepeni sudovi su zaključili da je odlučujuća pobuda za zaključenje predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju bila upravo namera da tužilje budu isključene iz zakonskog reda nasleđivanja, a da je i tužena znala za ovu nedopuštenu pobudu, te je na osnovu toga i utvrđeno da je predmetni ugovor apsolutno ništav.

Ovakav zaključak nižestepenih sudova se za sad ne može prihvatiti kao pravilan, jer je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno i nepravilno utvrđeno.

Zakon o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95), kada u članu 194. definiše pojam ugovora o doživotnom izdržavanju stavom 3. propisuje da ako šta drugo nije ugovoreno obaveza izdržavanja naročito obuhvata stanovanje, hranu, odeću, obuću i drugo, što znači da je sadržina ugovora odnosno ono što stranke međusobno ugovore ima prioritet u odnosu na uobičajene obaveze davaoca izdržavanja. U konkretnom slučaju iz ugovora o doživotnom izdržavanju koji su zaključile sada pok. DD i tužena proizilazi da su ugovorači imali u vidu stanje u kome je ugovor zaključen, te u skladu sa tim su međusobno i definisali svoja prava i obaveze. Tako je i ugovorom i navedeno, a što nižestepeni sudovi konstatuju da u momentu zaključenja primaocu izdržavanja nije bilo neophodno izdržavanje u klasičnom smislu, već su joj bile neophodne neke druge aktivnosti koje bi preduzela davalac izdržavanja, s tim što se ugovorom konstatuje i da je do tada primalac izdržavanja bila upućena na davaoca izdržavanja, očigledno se misli kada se radi o pomaganju. Ugovor o doživotnom izdržavanju je ugovor koji se zaključuje s obzirom na ličnost davaoca izdržavanja, što podrazumeva i dobre odnose sa primaocem izdržavanja, međusobno poverenje, uvažavanje i ne može se posmatrati kao običan dvostrani teretni ugovor. Otuda se i motivi za zaključenje takvog ugovora moraju posmatrati drugačije nego kada se radi o drugim ugovorima imovinskog prava, pa na ovu vrstu ugovora se pre svega odnosi član 53. stav 1. ZOO. Osim toga i odredbom člana 99. stav 1. ZOO je propisano da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase. U konkretnom slučaju posebno treba ceniti činjenicu da je sporni ugovor zaključen između majke i ćerke, što upravo podrazumeva prisan odnos ugovarača o čemu je napred bilo reči. Revizija osnovano ukazuje na to da nižestepeni sudovi pri oceni pobude za zaključenje ugovora nisu imali u vidu i starost primaoca izdržavanja, njeno zdravsteno stanje, fizičku sposobnost i sve ostale okolnosti oko čega postoje dokazi u spisima predmeta.

Sve navedeno su razlozi zbog kojih je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu sve što je napred navedeno pa će pažljivo oceniti sadržinu samog ugovora o doživotnom izdržavanju, imati u vidu njegovu pravnu prirodu, sve ostale okolnosti koje su bile prisutne pre svega na strani primaoca izdržavanja u momentu njegovog zaključenja, pa će na osnovu brižljive ocene izvedenih dokaza doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić