U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Boško Kovačević, advokat iz ..., protiv tuženih Opštine Bač, čiji je punomoćnik Rajko Marinković, advokat iz ... i Republike Srbije, Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Novom Sadu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 444/20 od 27.02.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 29.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 444/20 od 27.02.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P 587/17 od 22.10.2019. godine, obavezani su tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti, solidarno isplate iznos od 567.992,46 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 05.12.2017. godine do isplate, kao i da mu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 207.944,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Istovremeno je odbijen zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove parničnog postupka za period od presuđenja do izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 444/20 od 27.02.2020. godine, stavom prvim izreke,prvostepena presuda je preinačena, tako što je tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan i obavezan tužilac da tuženoj Opštini Bač na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 72.000,00 dinara, a tuženoj Republici Srbiji iznos od 27.000,00 dinara. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da na ime troškova žalbenog postupka isplati tuženima iznos od po 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povred odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kat. parc. broj .., površine 67ha 62a 33 m2, upisana u LN .. KO Bač je vlasništvo tužene Republike Srbije, sa pravom korišćenja Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine Republike Srbije.

Komisija tužene Opštine Bač za izradu Predloga godišnjeg programa zaštite uređenja i korišćenja poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini je 24.08.2015. godine raspisala javni poziv za podnošenje zahteva radi ostvarivanja prava prečeg zakupa, u skladu sa odredbama člana 64a st. 1. i 2. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, pa je po podnetoj prijavi utvrdila da tužilac, kao vlasnik domaćih životinja, ima pravo prečeg zakupa na površini ove parcele od 5,1 ha za iznos zakupnine od 922,44 evra. Komisija je 30.06.2016. godine donela Odluku o davanju navedenog dela parcele tužiocu u zakup, koja je postala pravnosnažna 18.07.2016. godine. Tužilac je 19.07.2016. godine uplatio iznos od 113.640,00 dinara, što predstavlja dinarsku protivvrednost određene zakupnine za agroekonomsku 2016/17 godinu. Po pribavljenoj saglasnosti Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine 10.08.2016. godine između tužioca i tužene Republike Srbije zaključen je ugovor o zakupu navedenog dela parcele, na period od jedne godine, za agroekonomsku 2016/17 godinu.

Rešenjem Agencije za restituciju od 20.07.2016. godine Rimokatoličkoj župi „Bezgrešno začeće Blažene Djevice Marije“ iz Bačke Palanke, vraćeno je pravo svojine na 163556/346993 idealnih delova kat. parc. broj .. od 67 ha 62 a 33 m2 u KO Bač. Ministarstvo poljoprivrede je, kao korisnik, obavezano da u roku od 30 dana preda vraćeno zemljište u posed Rimokatoličkoj crkvi, a Rimokatolička crkva obavezana da omogući da zakupac nesmetano koristi nepokretnost za period koji je neophodan za prilagođavanje njegovog poslovanja izmenjenim uslovima, ali ne duže od 2 godine od dana pravnosnažnosti rešenja o vraćenoj imovini, s tim da se crkva i zakupac mogu drugačije sporazumeti. Rešenje je postalo pravnosnažno 23.08.2016. godine i po osnovu tog rešenja Rimokatolička crkva se upisala kao nosilac prava svojina ne nepokretnosti u javne knjige.

U oktobru mesecu 2016. godine tužilac je na zakupljenom zemljištu obavio jesenje pripremne radove za predstojeću setvu soje, tako što je zemlju poorao i pođubrio veštačkim đubrivom.

Tužena Opština Bač je, prema instrukcijama Ministarstva poljoprivrede 27.10.2016. godine, ponudila tužiocu zaključenje Aneksa ugovora o zakupu, kojim bi se proporcionalno umanjila površina zemljišta datog u zakup, kao posledica donošenja rešenja Agencije za restitucije, što je tužilac odbio. Tužilac je postavio tom prilikom zahtev da mu se da drugo zemljište iste površine, što je tužena opština odbila.

Rimokatolička crkva je Opštini Bač 19.10.2016. godine podnela zahtev za uvođenje u posed zemljišta koje joj je vraćeno rešenjem Agencije za restituciju. Dopisom od 28.10.2016. godine tužena opština je Rimokatoličku crkvu obavestila da preduzima mere u cilju uvođenja crkve u posed, da je u toku postupak aneksiranja već zaključenih ugovora o zakupu poljoprivrednog zemljišta po pravu prečeg zakupa i da će datum uvođenja u posed biti organizovan prema terminu nadležne poljoprivredne inspekcije.

Rimokatolička crkava je samoinicijativno stupila u posed parcele u novembru mesecu 2016. godine, a u proleće 2017. godine zemljište zasejala usevom.

Visina izgubljene dobiti tužioca za agrarnu 2016/2017. godinu, zbog nekorišćenja poljoprivrednog zemljišta koje je zakupio po zaključenom ugovoru od 10.08.2016. godine, iznosi 4.755,89 evra, što prema kursu Narodne banke Srbije na dan 05.12. 2017. godine predstavlja protivvrednost iznosa 567.992,46 dinara, koji tužilac tužbom traži.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz Zakona o obligacionim odnosima ocenio da je tužbeni zahtev osnovan. Ocenio je neosnovanim istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženih, jer su tužene i pored znanja za vođenje postupka za povraćaj poljoprivrednog zemljišta sprovele postupak davanja ovog zemljišta u zakup, umesto da predmetnu parcelu izuzmu.

Pravilno je drugostepeni sud ocenio osnovanim istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije na strani tuženih, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava, od strane drugostepenog suda.

Tuženi, kao tadašnji titular prava svojine i lice koje je sprovelo postupak davanja poljoprivrednog zemljišta u zakup, su saglasno čl. 59. - 71. Zakona o poljoprivrednom zemljištu („Službeni glasnik RS“, broj 62/06 sa izmenama) blagovremeno preduzeli sve radnje u svrhu udovoljenju obavezi redovne obrade poljoprivrednog zemljišta u skladu sa dobrim običajima poljoprivredne prakse. U momentu donošenja rešenja o vraćanju poljoprivrednog zemljišta Rimokatoličkoj župi 20.07.2016. godine, tužilac još uvek nije zaključio ugovor o zakupu, već je to usledilo 10.08.2016. godine, a nakon toga 23.08.2016. godine je rešenje o vraćanju poljoprivrednog zemljišta postalo pravnosnažno, kog momenta je Rimokatolička župa, prema članu 62. stav 10. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, stupila na mesto zakupodavca i počeo je da teče rok od 30 dana da Republika Srbija izvrši primopredaju poseda.

Postupak restitucije je sproveden u skladu sa odredbama Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama („Službeni glasnik RS“, broj 46/2006). Rešenje o vraćanju alikvotnog dela parcele Rimokatoličkoj župi od 20.07.2016. godine, na osnovu kog je ovo pravno lice steklo svojinu po odredbi člana 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, sadrži njegovu dužnost u skladu sa članom 12. Zakona o restituciji da zakupcu nekretnine omogući nesmetano korišćenje nepokretnosti najduže 2 godine od dana pravnosnažnosti te odluke.

Tužilac je najkasnije u oktobru mesecu 2016. godine, kada mu je tužena opština ponudila zaključenje Aneksa ugovora o zakupu, dakle pre nego što je Rimokatolička crkva tužiocu oduzela posed parcele, stekao saznanje da je rešenje o vraćanju poljoprivrednog zemljišta postalo pravnosnažno, odnosno da je to pravno lice stupilo na mesto zakupodavca, što ukazuje da je i pre nastanka štete imao mogućnost da sa novim zakupodavcem postigne sporazum o daljem korišćenju zemljišta, ali u tom cilju nije preduzeo ni jednu radnju. Tuženi su obavestili i Rimokatoličku crkvu da su u toku postupci zaključenja aneksa ugovora o zakupu sa licima koji su po pravu prečeg zakupa u posedu nepokretnosti, te da će biti organizovano uvođenje u posed Rimokatoličke crkve prema terminu nadležne poljoprivredne inspekcije, ali je Rimokatolička župa samoinicijativno ušla u posed nekretnine koja je predmet ugovora o zakupu u novembru mesecu 2016. godine i pored činjenice da je zemljište bilo pripremljeno za setvu, a u proleće je izvršila setvu bez pokušaja bilo kakvog sporazuma sa tužiocem. Iz navedenog nesumnjivo proizlazi da su protivpravne radnje tog pravnog lica u uzročno-posledičnoj vezi sa štetom koju je tužilac u agrarnoj 2016/2017 godini pretrpeo, jer je postupanje Rimokatoličke crkve suprotno obavezi ovog pravnog lica da omogući tužiocu, kao zakupcu zemljišta, da nesmetano koristi zemljište u periodu neophodnom za prilagođavanje poslovanja izmenjenim uslovima i u periodu ne kraćem od 2 godine od dana pravnosnažnosti rešenja o vraćanju imovine i u uzročno posledičnoj je vezi sa štetom koju je tužilac u agrarnoj 2016/2017 godini pretpeo.

Nema podataka da je tužilac vansudskim ili sudskim putem pokušao da postigne sporazum sa Rimokatoličkom župom, niti da je preduzeo bilo kakve radnje u svrhu otklanjanja protivpravnog držanja tog pravnog lica, pa sledom takvog pasivnog držanja, po odredbama člana 12, 13. i 18. Zakona o obligacionim odnosima, tužilac ne može sa uspehom ishodovati naknadu štete od tuženih.

Tužbenim zahtevom se ne traži utvrđenje ništavosti ugovora o zakupu parcele, niti poništaj tog ugovora zbog mana volje na strani tužioca, na koju se tužilac u reviziji poziva, kao ni povraćaj datog kao posledica tako zaključenog ugovora, već naknada štete u vidu izgubljene, a očekivane dobiti u agrarnoj 2016/2017. godine.

Zbog navedenog i po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilac štetu koju je pretrpeo nije pretrpeo nezakonitim i nesavesnim postupanjem tuženih u ovoj pravnoj stvari, već radnjama Rimokatoličke crkve, kao pravnog lica koje nije obuhvaćeno tužbom.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić