Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Boban Mitrovski, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4/17 od 21.06.2018. godine, u sednici održanoj 21.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4/17 od 21.06.2018. godine u stavu prvom izreke, stavu drugom izreke u delu u kome je preinačena prvostepena presuda i stavu trećem izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 33711/13 od 16.06.2016. godine, stavom prvim izreke, usvojen je zahtev tužioca i obavezana je tužena da tužiocu vrati kamion marke „...“, godina proizvodnje ..., reg. oznaka ..., broj šasije ..., broj motora ... ..., koji je oduzet tužiocu, s tim da se tužena može osloboditi obaveze vraćanja navedene stvari ukoliko tužiocu isplati 299.094,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 23.01.2003. godine do isplate. Stavom drugim izreke, usvojen je zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete usled izgubljene dobiti za vremenski period od 23.01.2003. godine do 28.03.2016. godine isplati 7.476.900,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.03.2016. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio kamatu za period od 23.01.2003. godine do 27.03.2016. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati 1.131.680,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4/17 od 21.06.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan, zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu vrati kamion marke „...“, godina proizvodnje ..., registarskih oznaka ..., broj šasije ..., broj motora ... ... . Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i prvostepena presuda potvrđena u delu stava drugog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti za vremenski period od 26.07.2007. godine do 28.03.2016. godine plati 2.045.820,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 29.03.2016. godine do isplate, dok je u preostalom delu stava drugog izreke ista presuda preinačena i zahtev odbijen, kao neosnovan za 5.431.080,00 dinara (do traženih 7.476.900,00 dinara) sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od 29.03.2016. godine do isplate. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime troškova postupka plati 531.680,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to odluke sadržane u stavu prvom izreke, stavu drugom izreke u delu u kome je preinačena prvostepena presuda i stavu trećem izreke tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11, 87/18) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od BB 1999. godine kupio predmetno vozilo - kamion i za isti isplatio kupoprodajnu cenu. BB je VV, koji je u to vreme bio zaposlen kod tužioca, dao ovlašćenje kojim ga je ovlastio da može predmetnim vozilom - kamionom upravljati, izvršiti registraciju istog, izvršiti prenos na treće lice, regulisati prava kod osiguravajućeg zavoda i podizati pripadajuće bonove za gorivo. Na osnovu navedenog ovlašćenja predmetno vozilo - kamion je sve do 2003. godine registrovano. Tužena je od tužioca 23.01.2003. godine oduzela predmetno vozilo -- kamion i predala ga GG, jer je isto u postupku prepoznavanja identifikovano kao ukradeno vozilo GG, a protiv tužioca je po zahtevu oštećenog GG, kao tužioca, u vezi ovog vozila vođen krivični postupak za krivično delo teške krađe iz člana 166. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ RS, vozila marke „...“, registarskih oznaka ..., broj šasije ... i broja motora ... i krivično delo falsifikovanje isprave učinjeno prilagođavanjem brojeva, oznakama šasije i motora vozila marke „...“ registarskih oznaka ..., koje je prethodno kupio od BB. Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Pančevu K 861/04 od 26.06.2007. godine, odbijena je optužba prema tužiocu, kao okrivljenom, jer je oštećeni GG odustao o daljeg krivičnog gonjenja. Po okončanju krivičnog postupka tužilac od GG nije tražio da mu preda predmetno vozilo - kamion i u odnosu na njega, kao držaoca nije isticao svojinske zahteve. Tužilac se do dana oduzimanja predmetnog vozila - kamiona bavio prevozom havarisanih vozila. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka saobraćajno - tehničke struke utvrđeno je da vrednost jednog autodana, i to neto iznos, iznosi 70 evra, odnosno 8.400,00 dinara, koji podatak je pribavio od Udruženja auto- prevoznika, pri čemu se na broj dana primenjuju koeficijenti tehničke ispravnosti vozila, starosti vozila, kao i ponude i potražnje. Sudski veštak je uradio i procenu na osnovu računa koje je tužilac dostavio, po cenama u vreme davanja nalaza i mišljenja.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom tužiocu vrati predmetno vozilo – kamion, s obzirom da je utvrdio da je tužilac vlasnik istog, a primenom člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti za period od 23.01.2003. godine, kada je tužiocu oduzeto vozilo do 28.03.2016. godine, plati 7.476.900,00 dinara, sa kamatom od 29.03.2016. godine do isplate, s obzirom da je utvrdio da tužilac u tom periodu nije mogao da koristi predmetno vozilo – kamion za potrebe obavljanja svoje delatnosti – šlepovanje havarisanih vozila, i da taj iznos odgovara ceni koju bi tužilac naplatio po priloženim računima, da je te usluge pružao trećim licima za vreme dok je vozilo bilo izvan njegove državine.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu vrati predmetno vozilo – kamion, sa obrazloženjem da je pravilan zaključak prvostepenog suda da je tužilac vlasnik predmetnog vozila – kamiona, koje mu je tužena oduzela i predala GG držeći da se radi o vozilu tog lica, međutim, da s obzirom na to da se predmetno vozilo - kamion ni u vreme okončanja krivičnog postupka ni u vreme podnošenja tužbe nije nalazilo u državini tužene, da tužena nije u obavezi da tužiocu vrati predmetno vozilo – kamion, budući da nije ispunjen uslov iz člana 37. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer predmetno vozilo - kamion nije u državini tužene.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu vrati predmetno vozilo – kamion, pravilnom primenom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, s obzirom na to da je utvrđeno da je tužilac vlasnik predmetnog vozila – kamiona ali da se isto ne nalazi u faktičkoj vlasti tužene. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Neosnovani su navodi revizije da je drugostepeni sud ukoliko je smatrao da nisu ispunjeni uslovi da se tužiocu vrati predmetno vozilo - kamion, da je trebao da naloži tuženoj da mu isplati protivvrednost istog, sa kamatom. Navodi su neosnovni budući da tužilac tužbom nije tražio naknadu materijalne štete, već je tužbom tražio da se obaveže tužena da mu vrati predmetno vozilo - kamion, stim da se tužena može osloboditi obaveze vraćanja navedene stvari ukoliko mu isplati 299.094,00 dinara, sa kamatom. Fakultativno ovlašćenje propisano članom 344. Zakona o parničnom postupku ne predstavlja tužbeni zahtev, već građansko – pravnu ponudu tuženoj da se može oslobodi ispunjenja onoga što predstavlja predmet tužbenog zahteva, a to je u ovom slučaju predaja predmetnog vozila - kamiona.

Odlučujući o žalbi tužene izjavljenoj protiv odluke prvostepenog suda o naknadi materijalne štete na ime izmakle koristi drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome je obavezana tužena da tužiocu za period od 26.06.2007. godine do 28.03.2016. godine na ime naknade štete zbog izgubljene dobiti plati 2.045.820,00 dinara, sa kamatom od 29.03.2016. godine do isplate, a preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio, kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu iznosa od još 5.431.080,00 dinara, sa pripadajućom kamatom od 29.03.2016. godine, primenom člana 154, 172, i 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Naime drugostepeni sud je smatrao da tužilac nema pravo na naknadu ovog vida štete za okončan krivični postupak, jer je tužiocu vozilo oduzeto za potrebe krivičnog postupka, i da stoga radnja tužene nije bila protivpravna, ali da tužilac ima pravo na naknadu ovog vida štete za period od 26.06.2007. godine do 28.03.2016. godine, međutim, da je prvostepeni sud iz veštačenjem pravilno utvrđenih činjenica izveo pogrešan zaključak o visini štete. Drugostepeni sud je smatrao da kod činjenice da je tužilac pružao usluge transporta havarisanih vozila i da se stim u vezi osnovano moglo očekivati da bi tužilac u periodu za koji ima pravo na naknadu štete koristio predmetno vozilo – kamion za svoju delatnost i da bi zaradio onoliko koliko je to prosečno moguće, s obzirom na vrstu prevoza i starost vozila, ali ne i u visini utvređenoj na osnovu računa koje je tužilac priložio, jer tužilac nije dokazao da je postojala negativna razlika u neto prihodu u periodu kada je koristio predmetno vozilo – kamion u odnosu na period kada ga nije koristio, kao i da se iz priloženih bilansa uspeha o tome ne može da izvede nikakav pouzdan zaključak, zbog čega je zaključio da izgubljenu dobit tužiocu u toj situaciji treba obračunati preko cene autodana, koja predstavlja vrednost prevozničkih usluga u teretnom saobraćaju, koja se formira na osnovu tehničke sposobnosti vozila, prosečnoj ponudi i tražnji i starosti vozila, po odbitku troškova koje prevoznik ima za održavanje vozila i pruženih usluga.

Vrhovni kasacioni sud je našao da je drugostepeni sud u odbijajućem delu zahteva za naknadu materijalne štete pravilno primenio materijalno pravo.

Članom 35. stav 2. Ustava Republike Srbije i članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da svako ima pravo na naknadu štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ. Odgovornost države uslovljena je nezakonitim ili nepravilnim postupanjem u vezi sa vršenjem službe ili druge delatnosti državnog organa, što podrazumeva neprimenjivanje ili pogrešnu primenu propisa kojima se regulišu pravila postupka, koja taj organ sprovodi ili kojima se povređuju Ustavom zagarantovana prava iz te oblasti, koja nisu u koliziji sa međunarodnim standardima i opšte usvojenim pravilima međunarodnog prava. Nepravilan rad organa podrazumeva preduzimanje službenih radnji koje nisu u skladu sa opštim normama koje regulišu postupanje u vršenju službe konkretnog organa, kao i postupanje koje je suprotno opštim pravnim načelima ili uz grubo kršenje pravila struke. Postupanje organa koje je u skladu sa zakonskim propisima i u skladu i u okviru njegovih ovlašćenja ne predstavlja ni nepravilan ni nezakonit rad, pri čemu pogrešna primena odgovarajuće zakonske norme ili pogrešna procena o ispunjenosti uslova za donošenje određene odluke ne predstavlja povredu dužnosti u vršenju funkcije tog organa za koju odgovara država, a lice nad kojim je postupak vršen, zaštitu svojih prava i pravilnu primenu zakonske norme može tražiti u zakonom propisanom postupku.

Članom 189. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, a prema stavu 3. istog člana, pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Saglasno navedenom, izmakla korist je vid materijalne štete koju oštećeni trpi zbog štetnikove radnje ili propuštanja, a koju je mogao realizovati da nije bilo štetne radnje. U skladu sa navedenim izgubljenu korist čini očekivano uvećanje imovine, pri čemu nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, nego objektivna mogućnost sticanja dobiti, prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, pri tome izgubljena korist se mora vezati za delatnost koju u redovnom toku stvari poverilac obavlja, odnosno za onu vrstu i obim poslovanja koje se po redovnom toku stvari moglo očekivati.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, kada se ima u vidu napred navedeno i utvrđeno činjenično stanje, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je nadležan organ tužene, prilikom oduzimanja predmetnog vozila - kamiona od tužioca, postupao u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku i da je osnov za oduzimanje predmetnog vozila – kamiona postojao do pravnosnažnosti presude Opštinskog suda u Pančevu K 861/04 od 26.06.2007. godine, kojom je odbijena optužba prema tužiocu, kao okrivljenom, imajući u vidu da je protiv tužioca vođen krivični postupak pod sumnjom da je izvršio krivično delo teške krađe iz člana 166. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ RS, vozila marke „...“, registarskih oznaka ..., broj šasije .. i broja motora ... i krivično delo falsifikovanja isprave učinjeno prilagođavanjem brojeva, oznakama šasije i motora vozila marke „...“ registarskih oznaka ..., koje je prethodno kupio od BB. Stoga nije osnovan zahtev tužioca za naknadu ovog vida materijalne štete za period od 23.01.2003. godine do 26.06.2007. godine, na osnovu člna 35. stav 2. Ustava Republike Srbije i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Tužilac, pre nego što mu je oduzeto predmetno vozilo - kamion pružao je usluge transporta havarisanih vozila i osnovano se moglo očekivati da bi koristio predmetno vozilo – kamion za svoju delatnost, pa kod utvrđenog da postoji nezakonito i nepravilno postupanje organa tužene u periodu od 26.06.2007. godine do 28.03.2016. godine zbog oduzimanja predmetnog vozila - kamiona, to tužilac ima pravo na naknadu štete na ime izgubljene koristi zbog nekorišćenja predmetnog vozila – kamiona, za taj period na osnovu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima. Prema navedenoj odredbi visina izgubljene koristi određuje se na osnovu novčane vrednosti dobitka koji bi oštećeni osnovano ostvario prema svom uobičajenom načinu poslovanja. U ovom slučaju visina izgubljene koristi utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka koji je prilikom obračuna visine izgubljene koristi primenio dve metodologije, od kojih je drugostepeni sud prihvatio metodologiju na osnovu izgubljenih autodana, po cenama u vreme veštačenja. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da visinu štete treba utvrditi metodologijom na osnovu izgubljenih autodana, jer se iz priloženih dokaza nije mogla utvrditi ostvarena dobit u godini koja je prethodila oduzimanju vozila, a kako bi se ista mogla uporediti sa dobiti koju je tužilac prijavio u godini oduzimanja vozila, pa kako je utvrđeno da tužilac ima pravo na naknadu ovog vida štete za 3163 kalendarska dana u visini od 2.045.820,00 dinara, to je pravilno odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu odluku i odbio kao neosnovan zahtev tužioca za isplatu 5.431.080,00 dinara, sa kamatom na ime ovog vida materijalne štete. Stoga su neosnovani navodi revizije tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava i korišćenoj metodologiji prilikom obračuna visine ove štete.

Navodima u reviziji kojima se osporava ocena izvedenih dokaza, zapravo se osporava utvrđeno činjenično stanje, pa ih Vrhovni kasacioni sud nije cenio, budući da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti, primenom člana 407.stav 2. ZPP.

U skladu sa iznetim, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić