Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženih osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 371. stav 1. u vezi člana 355. stav 4. ZPP i člana 7. stav 2. ZPP, obzirom da izreka drugostepene presude sadrži odluku o postavljenom tužbenom zahtevu, a sud je činjenično stanje utvrdio na osnovu predloženih dokaza. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne predstavlja razlog za izjavljivanje revizije, saglasno odredbi člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 2000. godine sa svojom porodicom počeo da živi u pomoćnom objektu tuženih- svojih roditelja u selu ... . Objekat (kuća koja je predmet spora) bio je izgrađen od strane tuženih do faze ploče i izgradnja je nastavljena 2001. godine. Radovi na kući završeni su 2003. godine, s tim što je tužilac 2004. godine okrečio prostorije kuće i 2005. godine se sa porodicom uselio. Kada je došlo do poremećaja odnosa sa suprugom, tokom 2008. godine tužilac se iselio iz kuće. Bivša supruga tužioca je u presudom Osnovnog suda u Nišu P 4227/10 od 23.10.2012. godine od tužioca i tuženih ostvarila pravo na isplatu iznosa od 428.481,59 dinara, na ime svog doprinosa u izgradnji predmetnog objekta koji predstavlja ¼ ukupno utvrđenog iznosa kojim je uvećana vrednost objekta, shodno nalazu veštaka u tom postupku, za koji su se parnične stranke saglasile da se koristi i u ovoj parnici.

Prvostepeni sud je na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja tužbeni zahtev odbio sa obrazloženjem da je tužilac sa svojom porodicom živeo prvo u pomoćnom objektu, a zatim u novom objektu nakon što je on završen, te da su radovi na kući završeni u toku 2003. godine, pa kako je tužilac tužbu u ovoj parnici podneo 25.05.2015. godine, to je njegovo potraživanje zastarelo saglasno odredbi člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je pobijanu presudu preinačio s obrazloženjem da je nesporno između parničnih stranaka da se tužilac iz predmetnog objekta konačno iselio 2008. godine, te da prema nalaženju tog suda, sve dok porodična zajednica postoji i dok sticalac koristi imovinu u koju je vršio ulaganja, zastarelost po tom osnovu ne teče, pa se u konkretnom slučaju zastarelost mora računati od kada je tužilac prestao da koristi predmetnu nepokretnost, odnosno od momenta konačnog iseljenja tužioca, što se nesporno desilo 2008. godine. Potraživanje tužioca nije zastarelo, obzirom da je tužba podneta 25.05.2015. godine.

Pravilno je po nalaženju Vrhovnog suda prvostepeni sud primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće da naknadi vrednost postignutih koristi. Stavom 2. propisano je da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Članom 371. istog zakona, propisano je potraživanja zastarevaju za deset godina ako zakonom nije određen drugi rok zastarelosti.

Odredbom člana 361. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano.

U konkretnom slučaju, tužilac je sa svojom porodicom došao u kuću tuženih gde je prvo živeo u pomoćnom objektu, zatim u novom objektu nakon što je završen. Tužilac i njegova porodica i tuženi živeli su u dva odvojena domaćinstva a ne u porodičnoj zajednici, a što je utvrđeno tokom prvostepenog postupka. Zbog toga se ne može prihvatiti stav drugostepenog suda da u pogledu imovine stečene u široj porodičnoj zajednici zastarelost potraživanja ne teče sve dok ta zajednica postoji i dok sticalac koristi imovinu u koju je vršio ulaganja. U konkretnom slučaju zastarelost počinje da teče 2003. godine kada su završeni radovi na kući koja je predmet spora, pa imajući u vidu da parnične stranke nisu živele u porodičnoj zajednici, već u dva odvojena domaćinstva, to se rok zastarelosti ima računati od 2003. godine. Kako je tužba u ovoj parnici podneta 25.05.2015. godine to je potraživanje tužioca zastarelo kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud.

Pravilna je odluka prvostepenog suda o troškovima postupka jer je doneta na osnovu člana 153 stav 1. i 163. stav 1. ZPP. Pošto su tuženi uspeli u postupku po reviziji, tužilac je u obavezi da im naknadi i troškove ovog postupka i to: na ime nagrade advokatu za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, uvećano 50% za zastupanje dve stranke, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 36.739,26 dinara, za odluku po reviziji 55.108,90 dinara , ukupno 118.848,16 dinara, a prema AT i TT.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić